Безизлаз стоји у месту

Срђан Срдић, Сребрна магла пада, Партизанска књига, Београд 2017.

Плакало ми се пред огледалом, без разлога. Требало би да сви плачемо пред огледалима. Сви колико нас има.

Роман у издању Партизанске књиге који је ушао у ужи избор за овогодишњу НИН-ову награду. Поетичног наслова. Мој примерак је поклон драге пријатељице за рођендан. Није дуго стајао на доњој полици резервисаној за непрочитане књиге.

Незаобилазан део анализе је једно сабирање утисака. Овај роман отежава тај посао. Формално текст тече и компонован је да саплиће разумевање. Успорава успостављање логике приче. Реченице се заустављају цепањем речи, настављају у некој другој наративној равни. Замарају нашу знатижељу. Нервирају наш порив да логички повежемо догађања. После извесног времена, и већ доста пређених страница, схватамо како и пагинација тапка у месту. Врти се у круг. На свим формалним плановима писац подвлачи безизлаз и формалну немогућност изласка. Безизлаз повезује све догађаје и ликове и у основи је сребрне магле која пада. Густина безизлаза присутна је у свакој пори текста и пригушује звукове кретања. Чини читалачку пажњу изгубљеном у свој тој маглуштини.

Текст прати два главна лика, мушкарца и жену. Интересантно је да су они на неки начин представници друштвене маргине. Али оне која је парадоксално циљ сваког друштва – новинар и писац. Нема слободе без слободе изражавања. Без слободе стварања. На који начин су маргинализовани? Новинарка остаје без својих новина. Писац одлази у добровољно изгнанство. Ово је поједностављена поставка много дубљег и ширег проблема који роман дира.

Промоција романа Срђана Срдића у Bulevar Books-у. Фото: Универзитетски одјек

Њих двоје се крећу по мраку ноћи. Они су отелотворење несанице. Скрајнути са сваке светлости. Дан као да је позорница за њихове клонове. Неког ко личи на њих, ко прича као они, ко се понаша као они. А нису они. То су ликови који су некад имали живот. Претпостављамо. Сам текст даје назнаке тог претходног животног искуства. И онда је кренуо круг безизлаза. Једне дубоке хендикепираности људског бића да уради било шта. Да се покрене у било ком правцу. Добро, можда на овом месту грешим – креће се, али углавном у форми падања.

Она и даље пише, он је престао. Заправо, његово писање се своди на писање научних радова за друге. Питање стварања текста је заправо агенс који покреће радњу. Соња, новинарка, за последњи број часописа жели да уради интервју са писцем који се повукао са књижевне сцене. Симболички нешто што нестаје креира текст о неком ко је нестао. Аутопоетичка линија. Издавачи и медији су бели медведи савременог друштва. Пред изумирањем. Постоје у неким остацима и сенкама.

Он и она размењују речи. Скајпом. Она је успела да му уђе у траг. Комуникација је једна мистерија и потребни су ритуали, жртва и саможртва. Један извор свих неспоразума и удаљавања. Индиректно, једна трка са препонама, и то она кад се о сваку препону саплетеш. Не делимо је са другима. Нисмо способни за то. Нагађање. Сугестије. Забуне. Комуникација са другим је комуникација са собом. Откривајући своју причу саговорнику (наравно уз све елементе намерног сакривање) објашњавамо је сами себи. Соња и Коровиев суглавни и једини актери ове замршености. Животи се одвијају у својој замршености. Некада са нама некада поред нас. Роман прати тај ток замршености.

Свет је изопачен. И поново, изопачен. Све пукне и све се сломи. Свако пукне и свако се сломи. Можда знамо зашто, можда и у ком тренутку се то десило. То је наше интимна подсвесна спознаја. Некад је себи признамо, углавном не. У погледима других ми смо чудаци са мрачним тајнама. Они претпостављају да су те тајне много мрачније. Епозода са посматрањем деце, заводи нас на странпутицу интепретације догађаја. Уметнички мислим да служи да подвуче мрак и изопаченост бића. Демоне са којима се човек/жена бори.

Занимљиви су простори. Унутрашњост станова, предграђа, равничарски град. Простори повезују време. Чувају сећање на нешто предходно. Нешто што је некад био наш живот. Како је то некад било. Рецимо где је стајао аутобус, где су се играла радничка деца. Исто тако ентеријер стана је ентеријер једног брака – какав је распоред био на почетку, шта је од простора коме припадало. И где је кренуло да се осећа све веће неприпадање. Како се све испразнило од значаја и постало само форма.

У једном од интервјуа пред објављивање романа Сребрна магла пада Срђан Срдић је рекао: „Радио сам на њему готово две године, непрестано. Тешка књига, мени бескрајно важна, радио сам је са пуно љубави, рекао бих да сам превазишао властите лимите. Волео бих да читаоци, колико год их било, препознају ту љубав. Да је чују. Видећемо ускоро“. Епилог нам је познат – читалаца је све више. Топла препорука је да се прикључите овој групи која се шири. Останите истрајни, препреке које текст прави, на крају имају своју сатисфакцију.

Ауторка: Милица Милић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *