Beskrajna moć saosećanja

Šta biste uradili kada bi vam se, noć pred ispit, na vratima pojavio brat koji je pobegao iz psihijatrijske bolnice? Kako biste se ponašali da vam na proslavu osamnaestog rođendana dođe otuđeni otac i na poklon donese mnoštvo pomorandži, svaku zasebno umotanu u ukrasni papir? Kako biste se osećali da ste devojčica i da vas po butini dodiruje naizgled usnuli saputnik u autobusu? Švedska književnica Mirja Unge tvrdi da bi vam u glavi nastala zbrka misli i utisaka iz koje ne biste znali kako da se ispetljate, a tu tvrdnju potkrepljuje svojom krajnje originalnom i živopisnom zbirkom pripovedaka „Bata je sit“. Skandinavski pisci naveliko su poznati po temama koje se tiču socijalno ugroženih i duševno najslabijih pojedinaca sa ruba društva – međutim, Mirja Unge se samo nadovezuje na tu književnu tradiciju i u središte svojih dela stavlja ono univerzalno i ljudsko. Ona ne želi da vas društveno osvesti. Ona zapravo ništa ne traži od vas, samo u vama budi bezmerno saosećanje, direktno vas prenoseći u svest svojih junakinja.

Upravo zbog te sposobnosti da pomoću toka svesti čitaoce smesti u tuđu kožu, Mirja Unge (1973) smatra se jednim od najznačajnijih švedskih pisaca svoje generacije. Nakon prestižne nagrade Udruženja književnika Švedske za debitantski roman „Reči su iz usta došle“ (1998), objavila je nekoliko zapaženih romana, da bi se zbirkom „Bata je sit“ oprobala i u novom žanru – kratkim pričama – za koje pojedini kritičari tvrde da joj najviše odgovara. Takođe je i zapaženi dramski pisac, te ne iznenađuje što dijalozi u ovoj zbirci pripovedaka povremeno podsećaju na dramski tekst, otkrivajući tako mnogo više o likovima i njihovom psihološkom stanju nego što bi to učinile stranice i stranice pripovedanja. Ispod svakodnevnih, ljubaznih fraza, kratkih i nedorečenih odgovora i nezaustavljivog trtljanja, krije se čitav svet nedoumica, zbunjenosti, neutešnosti, bliskosti i ljubavi. Ili drugim rečima, svega onog što odnosi među ljudima unose u naš unutarnji život, ma koliko ti odnosi bili surovi ili divni. Sem stilskog postupka, dramska priroda ove zbirke vidi se i u autorkinoj vrsnoj veštini da uhvati prolazne prizore na životnom pejzažu, ono što prođe u tren oka i za sobom ostavlja neizbrisiv utisak. Šesnaest pripovedaka koje čine ovu zbirku stoga bi se mogle nazvati i svojevrsnim „jednočinkama“.

Mirja Unge ne slovi samo za jednog od najistaknutijih savremenih švedskih književnih glasova, već i za jednog od najoriginalnijih. Retki su pisci koji se prepoznaju po jednoj jedinoj rečenici, no Mirja neosporno jeste među njima. Upitno je da li se kod nje uopšte može pričati o rečenicama pomoću lingvističke i književne terminologije: ako pokušate da opišete njenu „sintaksu“ ili „stilski zahvat“, čitava stvar će vam se izmigoljiti iz šaka. U Mirjinom jeziku ima nečeg neuhvatljivog, spontanog, nekakva istovremeno i krhka i hrabra svojeglavost reči kakve ih svakodnevno koristimo. Umesto interpunkcijskih znakova tu su poštapalice. Umesto dovršenih rečenica nailazimo na fragmente nedorečenih iskaza. Umesto izbrušenih fraza tu je neukrotiv preplet književnog i razgovornog stila. Meni kao prevodiocu ove zbirke ostaje samo da se nadam, nakon meseci prolaženja kroz sve moguće faze očajanja i ushićenosti, da će čitalac osetiti blistavost Mirjinog neobuzdanog jezika onakvim kakvim on sija u originalu.

Mirja Unge ne koristi reči kako bi se razmetala neospornim spisateljskim darom, ne pokušava da nas zadivi elokventnim književnim stilom. Naprotiv, autorka do te mere ustupa reč svojim likovima da se na trenutke čini da je začuđujuće odsutna u svom delu, da su se pripovetke napisale same od sebe jer su negde morale da izbiju na površinu. Poput naslova Mirjinog prvog romana, reči „dolaze iz usta“, i dok se naizgled nehajno nižu, one u potpunosti zaobilaze pograničnu kontrolu između ljudskog stanja i jezičkog izraza. U ovoj zbirci nema ničega što zadržava bujicu, niti želi da je zadrži, iako se njeni likovi iz sve snage upinju da je sakriju od tuđeg, ali i sopstvenog pogleda.

Švedski književni kritičari često porede Mirjin stil sa muzikom, tvrdeći kako autorka jezičkim izrazom „komponuje melodije“. Međutim, ta jezička melodija nije sama po sebi cilj, već kao i sama muzika služi kako bi se iskazalo ono neizrecivo, kako bi se stvorio unutrašnji i spoljašnji ambijent. Mirjine knjige nisu „samo“ književnost – one su doživljaj, one su stapanje sa likovima i beskrajno poistovećivanje sa njima. U zbirci „Bata je sit“ te su nedaće raznih vrsta: od raskida duge veze i izlaženje na kraj sa prevarantskim stanodavcem, do mentalnih problema u porodici i silovanja. Ukratko rečeno, svaki od glavnih i sporednih likova suočen je sa životom onakvim kakvim jeste – neočekivanim ali i milosrdnim, brutalnim ali i lepim. Sa takvim se životom Mirjine junakinje – devojčice, tinejdžerke, mlade žene – susreću upravo u onoj dobi kada im je manje ili više nepoznat, kada ga iščekuju i sa strepnjom i s optimističnom nestrpljivošću. Njihova ranjivost i hrabrost jesu stanja koja su nam svima isuviše bolno poznata – jer smo i sami u susretu sa životom spoznali šta tačno znači biti čovek.

Mirja Unge nam na taj način poručuje da je naša najdragocenija osobina upravo čovečnost, a u književnom univerzumu zbirke „Bata je sit“ čovečnost počiva u srži svake od reči koja ga tvori.

Autorka: Milena Podolšak

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *