Бескрајна моћ саосећања

Шта бисте урадили када би вам се, ноћ пред испит, на вратима појавио брат који је побегао из психијатријске болнице? Како бисте се понашали да вам на прославу осамнаестог рођендана дође отуђени отац и на поклон донесе мноштво поморанџи, сваку засебно умотану у украсни папир? Како бисте се осећали да сте девојчица и да вас по бутини додирује наизглед уснули сапутник у аутобусу? Шведска књижевница Мирја Унге тврди да би вам у глави настала збрка мисли и утисака из које не бисте знали како да се испетљате, а ту тврдњу поткрепљује својом крајње оригиналном и живописном збирком приповедака „Бата је сит“. Скандинавски писци навелико су познати по темама које се тичу социјално угрожених и душевно најслабијих појединаца са руба друштва – међутим, Мирја Унге се само надовезује на ту књижевну традицију и у средиште својих дела ставља оно универзално и људско. Она не жели да вас друштвено освести. Она заправо ништа не тражи од вас, само у вама буди безмерно саосећање, директно вас преносећи у свест својих јунакиња.

Управо због те способности да помоћу тока свести читаоце смести у туђу кожу, Мирја Унге (1973) сматра се једним од најзначајнијих шведских писаца своје генерације. Након престижне награде Удружења књижевника Шведске за дебитантски роман „Речи су из уста дошле“ (1998), објавила је неколико запажених романа, да би се збирком „Бата је сит“ опробала и у новом жанру – кратким причама – за које поједини критичари тврде да јој највише одговара. Такође је и запажени драмски писац, те не изненађује што дијалози у овој збирци приповедака повремено подсећају на драмски текст, откривајући тако много више о ликовима и њиховом психолошком стању него што би то учиниле странице и странице приповедања. Испод свакодневних, љубазних фраза, кратких и недоречених одговора и незаустављивог тртљања, крије се читав свет недоумица, збуњености, неутешности, блискости и љубави. Или другим речима, свега оног што односи међу људима уносе у наш унутарњи живот, ма колико ти односи били сурови или дивни. Сем стилског поступка, драмска природа ове збирке види се и у ауторкиној врсној вештини да ухвати пролазне призоре на животном пејзажу, оно што прође у трен ока и за собом оставља неизбрисив утисак. Шеснаест приповедака које чине ову збирку стога би се могле назвати и својеврсним „једночинкама“.

Мирја Унге не слови само за једног од најистакнутијих савремених шведских књижевних гласова, већ и за једног од најоригиналнијих. Ретки су писци који се препознају по једној јединој реченици, но Мирја неоспорно јесте међу њима. Упитно је да ли се код ње уопште може причати о реченицама помоћу лингвистичке и књижевне терминологије: ако покушате да опишете њену „синтаксу“ или „стилски захват“, читава ствар ће вам се измигољити из шака. У Мирјином језику има нечег неухватљивог, спонтаног, некаква истовремено и крхка и храбра својеглавост речи какве их свакодневно користимо. Уместо интерпункцијских знакова ту су поштапалице. Уместо довршених реченица наилазимо на фрагменте недоречених исказа. Уместо избрушених фраза ту је неукротив преплет књижевног и разговорног стила. Мени као преводиоцу ове збирке остаје само да се надам, након месеци пролажења кроз све могуће фазе очајања и усхићености, да ће читалац осетити блиставост Мирјиног необузданог језика онаквим каквим он сија у оригиналу.

Мирја Унге не користи речи како би се разметала неоспорним списатељским даром, не покушава да нас задиви елоквентним књижевним стилом. Напротив, ауторка до те мере уступа реч својим ликовима да се на тренутке чини да је зачуђујуће одсутна у свом делу, да су се приповетке написале саме од себе јер су негде морале да избију на површину. Попут наслова Мирјиног првог романа, речи „долазе из уста“, и док се наизглед нехајно нижу, оне у потпуности заобилазе пограничну контролу између људског стања и језичког израза. У овој збирци нема ничега што задржава бујицу, нити жели да је задржи, иако се њени ликови из све снаге упињу да је сакрију од туђег, али и сопственог погледа.

Шведски књижевни критичари често пореде Мирјин стил са музиком, тврдећи како ауторка језичким изразом „компонује мелодије“. Међутим, та језичка мелодија није сама по себи циљ, већ као и сама музика служи како би се исказало оно неизрециво, како би се створио унутрашњи и спољашњи амбијент. Мирјине књиге нису „само“ књижевност – оне су доживљај, оне су стапање са ликовима и бескрајно поистовећивање са њима. У збирци „Бата је сит“ те су недаће разних врста: од раскида дуге везе и излажење на крај са преварантским станодавцем, до менталних проблема у породици и силовања. Укратко речено, сваки од главних и споредних ликова суочен је са животом онаквим каквим јесте – неочекиваним али и милосрдним, бруталним али и лепим. Са таквим се животом Мирјине јунакиње – девојчице, тинејџерке, младе жене – сусрећу управо у оној доби када им је мање или више непознат, када га ишчекују и са стрепњом и с оптимистичном нестрпљивошћу. Њихова рањивост и храброст јесу стања која су нам свима исувише болно позната – јер смо и сами у сусрету са животом спознали шта тачно значи бити човек.

Мирја Унге нам на тај начин поручује да је наша најдрагоценија особина управо човечност, а у књижевном универзуму збирке „Бата је сит“ човечност почива у сржи сваке од речи која га твори.

Ауторка: Милена Подолшак

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *