Batlerov put

(Kazuo Išiguro, Ostaci dana, Dereta, Beograd 2009)

Dečak, koji zajedno sa roditeljima sredinom prošlog veka, stiže na britansko ostrvo iz Japana u svojoj petoj godini, i jeste i nije stranac za doseljeničku zemlju svoga potonjeg postojanog življenja. Ipak, sa pristojnog odstojanja, on uočava njenu centripetalnu tačku kojom će se baviti u svom romanu Ostaci dana. Sada, kada je njegovu književnost posle Bukerove nagrade, priznao i Nobelov komitet, izdavač koji se usudio da startuje sa tiražom od skromnih 1000 primeraka, moći će do u beskraj da ponavlja svoje vizionarsko otkriće.

Do današnjih dana, kako mnogi smatraju, najbolje Išigurino delo, Ostaci dana je moglo da bude visokoparna i suvoparna priča, samo da je pisac kojim slučajem upao u zamku monotone deskripcije. Dinamiku romana podstaći će kratak vremenski period koji obuhvata putovanje na koje glavni junak kreće (na predlog svog novog gospodara). To je i momenat za nove doživljaje, ali istovremeno i asocijativna reminiscencija celog njegovog života, bar onako, kako ga on shvata i tumači.

Činjenica je da direktnog govora ima veoma malo. Neprekidno, na ivici slutnje da se nešto zanimljivo što tek predstoji, očekuje bez pompeznih najava, pa čak ni bez diskretnih naznaka, čitalac potpada pod snažni piščev uticaj nezbivanja koje drži budnom pažnju da se ipak na kraju mora nešto dogoditi. Išigurini romani Nejasna slika bregova i Slikar prolaznog sveta, mogli bi podariti svoje ime i ovom romanu. Jer, sfumato kojim pisac boji atmosferu, likove, događaje i pejzaže, ostavlja maglovitu sliku nedorečenog, koje čitalac mora pretpostaviti, osmisliti, izmaštati ili nekom logikom, koja mu nije čak ni preporučena, okončati ili još češće ostaviti nezavršenim, ono što je trebalo da se odigra na pozorišnoj sceni bogatog britanskog doma lociranog kao zamak Darlington hol, koji je dobio svoje ime po sopstveniku poseda.

Preciziranje detalja je nešto što izlazi iz okvira dobrog ophođenja buržoaskog društva. Jednostavni govor, uzdignut do pijedestala dostojanstva, tog čarobnog merila što ga nalaže svakodnevno ophođenje, a koji je jedan oskarovac, Luis Bunjuel precizno, sa blagonaklonim pijetetom okarakterisao i ovekovečio za sva vremena kao diskretni šarm buržoazije, odrediće literarni postupak i stil koji Kazuo Išiguro usvaja, približavajući se engleskoj tradicionalnoj književnosti, onoj istoj što je ops(c)enjivala visoke krugove ulazeći na velika vrata u njihove bogate domove. Majstorstvo i veština spontanog vođenja radnje, nijednog trenutka ne prelaze granice i ne prete mogućnošću eventualnog karikiranja bilo koje ličnosti ili situacije. Blage aluzije se potpuno uklapaju u dobro vaspitanje. Pisac je uverljiv u nastojanju da čitaoca ubedi u jedino mogući način izlaganja koji će mu omogućiti da sliku društva približi savremenom svetu i učini ga razumljivim i prihvatljivim.

Da je u tome uspeo, dovoljno govore ne samo nagrade za roman, već i film snimljen prema romanu i nominacija za osam Oskara, kao i izbor najelitnijih engleskih glumaca za glavne uloge (Entoni Hopkins i Ema Tompson).

Zatvorenost ličnosti, opštevažeća je i postojana. To je usvojeni stil života. Eksponiranje ličnosti je svedeno i pod plaštom uobičajenih obaveza potisnuto do krajnjih granica. Ono što se događa iza zatvorenih vrata, ne prodire van prostorije. Zato batler, gospodin Stivens čije ime se neće saznati do kraja romana, imaće samo dva emotivna iskoraka iz svoga ličnog života. To je predosećanje da gospođa Kenton duboko pati i možda (?) plače (ili mu se to ipak, samo učinilo) iza zatvorenih vrata svoje sobe, pre svojevoljne odluke da radi udaje napusti Darlington hol. Skrivanje osećanja dovešće do raznih nesporazuma. Tek ponovni susret dvoje ljudi koji su se očigledno voleli, a da nijednom naznakom nisu to i pokazali, iznedriće pogubno priznanje, i to opet isključivo samome sebi: „u tom trenutku sam – zašto to ne bih priznao?- hteo da svisnem od tuge“.

Očigledno, u nadi da će uspeti da otkrije fenomenologiju duha britanskog društva, Kazuo Išiguro, postavlja razne ličnosti u različite pozicije, a situacije i događaje oko njih pokušava da komplikuje, usložnjava i izlaže diskusiji za koju najčešće bira dijalog. Kroz takvo razmatranje, opet se po ko zna koji put vraća, na očigledno i za pisca, teško objašnjiv pojam dostojanstva. U jednom društvu, gospodin Stivens je takoreći prozvan da se izjasni: šta bi to moglo da bude? Njegovo objašnjenje završilo se opozivom sredine da dostojanstvo nije nešto što je samo za gospodu! Glavni junak odustaje od daljeg objašnjenja, slaže se i završava sve sa osmehom i prihvatanjem. Tako, po ko zna koji put samo naizgled, da ne bi remetio dobro raspoloženje i pritom možda nekog i uvredio, odustaje od svoga mišljenja i onda kada ga ima i sasvim je siguran da je ispravno. Generalno, klizavi, sumnjivi i nesigurni tereni konverzacije su se morali zaobilaziti, a time su se zapravo, čuvale visoke odlike visokog društva.

Da bi pokazao kako se vremena menjaju i donose nove trendove, pisac će uvesti u Darlington hol novog vlasnika, amerikanca gospodina Faradeja. Taj kontrast, bez obzira koliko bio snažan, ne može narušiti već očvrsle vekovne sisteme jednog društva niti izazvati promene u njegovom ponašanju. Pokušaj da se prihvati i odgovori šalom što se od batlera po prvi put očekivalo, završava se nesporazumom i ponovnim odustajanjm glavnog junaka od pojašnjavanja. Pravolinijski pristup životnoj filozofiji najbolje će izreći gospođa Kenton: „I ne može se večito promišljati šta bi bilo da je bilo. Čovek mora da shvati da mu je dobro koliko i drugima, a možda i bolje nego drugima. I da zato bude zahvalan“.

Ova mudrost, bez obzira koliko pasivno delovala, dakako je primenjiva, a posebno i utešna kad se shvati kao jedina realna mogućnost za skoro svakog pojedinca u većini (srećnih) društava koja danas egzistiraju.

Poput deserta, oporu priču života pred kojim su još samo ostaci dana, Kazuo Išiguro će preliti pastoralnim slikama morske obale. Na neki način ta lepota će delom nadomestiti svu ispraznost života koji je vodio batler, duboko odan svome pozivu, ali ne i svom ličnom životu. Da uprkos svemu, ne smatra sebe promašenom ličnošću koja je uzaludno živela, posvedočiće i njegova razmišljanja na klupi primorskog mesta. „Pa ako je neko od nas spreman da mnogo žrtvuje u životu samo da bi istrajao u tim stremljenjima, onda je to, bez obzira na ishod, dovoljan razlog i za ponos i za zadovoljstvo. Pre nekoliko trenutaka sam se, baš kad su se svetiljke upalile, uzgred okrenuo da bih izbliza osmotrio svet“.

Autorka: Ljiljana Pantelić Novaković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *