Barok starotalasne geografije ili Kako se rehabilituje hronotop?

(Ognjen Aksentijević, Um za morem, smrt za vratom, Treći Trg, 2017)

Ognjena poznajem. I znam da dobro piše. To je pokazao kako kroz tekstove koje je pisao za Vesnu, list u kome je urednik, tako i kroz svoje teorijske radove. O čemu je pisao? O vezi književnosti i muzike, Slobodanu Tišmi, Miki Oklopu, Srđanu Srdiću, o novoj književnoj sceni regiona1), o poetici roud-romana2)… Međutim, Ognjen piše i poeziju. I to odličnu! Pitanje je da li je iko sem samog Ognjena to znao. Uredništvo lista ovu činjenicu je prekasno saznalo i prava je šteta što nijedna njegova pesma nije objavljena u Vesni. I sasvim slučajno, na večeri u (već kultnoj) beogradskoj kafe-galeriji Polet, na promociji pančevačkih Rukopisa (br. 40), čuo sam da je jedno meni poznato ime dobilo nagradu Trećeg Trga za prvu pesničku zbirku.

Ovom prilikom govoriću o tom otkriću.

Ono se, doduše, moglo i naslutiti. Spisak navedenih Ognjenovih interesovanja umnogome je podudaran sa njegovim pesničkim delom. Može se zapaziti srodnost između svih stavki navedenog niza – ona podrazumeva pre svega jednu posebnu vrstu urbanog senzibiliteta zajedničkog za sve navedene autore, pa i za samog Ognjena. Takođe, savremeno pesništvo, uz neizostavnu (hteli mi to ili ne) komunikaciju sa književnom tradicijom, nezamislivo je bez bogatog iskustva iz drugih umetnosti (muzike, slikarstva, filma), ali i pop-kulture. Zbirka Um za morem, smrt za vratom3) svoje postojanje, tako, duguje podjednako i Crnjanskom i Novom talasu.

Specifičnost savremene srpske poezije predstavlja i njen poseban, postjugoslovenski karakter. Stiče se utisak da i dalje ovdašnja književna sredina ne zna da odgovori na pitanje kakav je status nacionalnih književnosti posle kraha nekadašnje države. Mnogi pokušavaju da pobegnu od tog nasleđa, budući da (tobože) korozivno deluje po nacionalne interese. Neki autori, među kojima je i Ognjen, imaju angažovaniji odnos prema ovoj tematici.

Ognjenova Jugoslavija, međutim, nije istorijska ili politička kategorija. Prisutna svojim odsustvom, ona pre opstojava u jednom zajedničkom urbanom horizontu, u poetskom prostoru intimnih sećanja, u detaljima svakodnevice koja je smrknuta na sličan način u celom prostoru nekadašnje države. Uopšteno govoreći, jedna od glavnih karakteristika Ognjenove zbirke jeste posebno shvatanje prostora. Lirski subjekat, koji se nalazi u neprestanom kretanju, biva iznova suočen sa različitim obuhvatanjima, sa različitom kontekstualizacijom u prostoru. Svaka promena položaja predstavlja i promenu statusa subjekta – a svaki put, zapravo, put u sebe. Kao što Henri Dejvid Toro govori o različitim vrstama šetanja kao egzistencijlne strategije – procesa preko koga se upoznajemo sa prirodom i koji pobuđuje kontemplaciju, u Ognjenovoj zbirci možemo primetiti jedan daleki odjek romantičarskog „tumaranja“. On se kreće od belog kabria sa sedištima boje abonosa na samom početku zbirke, preko tramvaja i „škripe harmonike praznih autobusa“ sve do pešačenja po Beogradu, gradu u kome nema „mesta sa neugaženim snegom“. Nije čudo da Gaston Bašlar u svojoj Poetici prostora problematizuje i pojavu snega povezujući je sa drevnošću i intimnošću: „U svetu izvan kuće sneg briše tragove, mrsi puteve, guši šumove, pokriva boje. U univerzalnoj belini oseća se dejstvo jedne kosmičke negacije. Čovek koji sanja o kući sve to zna, sve to oseća, a to smanjenje bića spoljašnjeg sveta povećava u njemu intenzitet svih valera intimnosti.“4) Motiv snega prisutan je i u pesmi „espirando“ gde efektno biva uparen sa motivom bolesti („od nekih bolesti se ne treba lečiti“) i lutanja („pretrčavam pešačke prelaze / krijem se u slelim ulicama / bolničke prnje su dobar kostim za današnje kamelenone“). Intimno mapiranje nekog prostora, obuhvatanje onoga što je projektovano iz svesti sa onim čime je ta svest suočena predstavlja glavni organizacioni princip zbirke. Ambivalentni status lirskog subjekta ocrtava se u istovremenoj želji da se pobegne iz grada i da se pripada njemu – on je na ukrštaju između svesti da je stvoren za njegove „betonske nemani“ i refrenskog zahteva iz pesme „off the road“ – „odvedi me iz ovog grada“. Dijalektika grada i identiteta i identiteta-u-urbanitetu ostvarena je kroz upečatljivu pesničku geografiju, koja u sebi nosi i neku vrstu baroknog programa. Nostalgija se uvek odnosi na fikciju; ona je, paradoksalno, pravi izraz sadašnjice – nemirenja sadašnjeg čoveka sa viđenjima prošlosti kao prostora narativnosti. U svim nemirima, krhkostima i zapitanostima subjekta kao glavni pratilac i, štaviše, ključni momenat čitave zbirke izdvaja se neuhvatljiva i „neobuhvatljiva“ pojava Okeana.

Radi boljeg u-poznavanja prirode Ognjenovog pesničkog stvaranja, valja nekoliko reči posvetiti samom Okeanu.5) Zapravo, moguće da samo o Okeanu i treba pričati. Neko će svakako primetiti već tri puta upotrebljeno veliko slovo.6) Razloga za takav čin je više. Proces prelaska okeana u Okean podrazumeva prevazilaženje fizičke i transformaciju u poetsku geografiju. Većina tumača činjenice iz prirodnog okruženja ne sagledava u kontekstu njihove poetske dimenzije, već putem fizičkih svojstava. A Okean apsolutno nadilazi mehanizme naših referencijalnih struktura, toliko omiljenih i odomaćenih u poimanju književnosti da ih gotovo nikad ne dovodimo u pitanje. (Ne)doslednost sveta „stvarnosti“ prema svetu književnog dela beskrajno je kompleksno pitanje koje valja uvek postaviti kada zapazimo kakvu „neobičnu običnost“ poput Okeana. Taman kada pomislimo da se sama kvintesencija pesničkog stvaranja nalazi u prostorima Okeana kao kakvog nedostižnog apsoluta – večne inspiracije koja nam je dostupna samo preko svoje mistične nemuštosti, bivamo suočeni sa nizom drugih njegovih manifestacija. U meni posebno dragoj i intrigantnoj pesmi „okean muva“ Okean ne predstavlja domen neodređenog i inspirišućeg poetskog prostora, već nešto sasvim drugo, nešto što se teško može i definisati. Ovaj njegov vid sam najpre povezao sa prirodom; na tom planu, Okean bi bio otelotvorenje prirode prema kojoj je čovek nemoćan. U takvoj postavci, smrt bi predstavljala transponovanje u prirodnu nematerijalnost Okeana. I baš kad sam pomislio da ću moći da govorim o kakvom ekološkom čitanju Ognjenovih stihova (a uvek se obradujemo kad pronađemo nešto nama blisko), nastavljajući da se bavim pesmom, uvideo sam da je ovo pitanje još komplikovanije. I neposredno plutajući subjekat pesme hipotetički može da pobegne Okeanu!? Da li je onda ovaj Okean, suprotno mom prvobitnom čitanju – domen društva? Iz društva kao nepreglednog mnoštva ne može se pobeći – a pusta želja da se to obistini predstavlja varku subjekta koji želi da bude izopšten i kao takav, možda pošteđen od toga da ga Okean obriše. Ali paradoksalno, svoju individualnost, svoj integritet subjekat brani inercijom. Okean se onda ovde prikazuje kao krajnje uznemirujući egzistencijalni okvir čitavog sveta – ne nešto odvojeno od sveta već on sam. Ova vrsta čitalačkih obrta – hermeneutičkih „zvrčki“ i „duplih dna“ jedna je od poetskih konstanti Ognjenove zbirke.

Na sličan način intrigantna je slika Okeana u pesmi „latima“. U njoj „alpi i kavkaz / samo su ostrva usred okeana / po kojima mile daždevnjaci“. Okean se ovde javlja kao deo postapokaliptičnog sveta – nekakvog anticipiranog potopa koji bi doneo nove oblike života. Ili se, moguće, taj potop već dogodio?

Pesma „kraljevstvo za konja“ donosi još jedan zanimljivi obrt – „hazari, sumeri, hetiti / ostaju nedorečeni na pločama i u legendama, / ali okeana je puno i svi su na prodaju. Tako Okean iz „okeana“ prelazi u okeane. Komercijalizovani okeani predstavljaju moguću ispostavu izgubljenih civilizacija. A opet – zašto bi neko takve, „nedorečene“ vrednosti kupio? Da li uopšte ovde možemo govoriti o trgovačkom interesu? Ili treba razmisliti o tome šta uopšte pretrajava?

A onda, u drugoj strofi, nova promena – lirski subjekat traži „bele igle da zašije kožu na tabanima“ i konstatuje kako nema „ničeg opasnijeg po život od zatvorenih očiju“ da bi poželeo da se svetla pogase i da se pogledamo jasno na dnu „nikada prežaljenog okeana“. Deluje da ovaj drugi okean nije na prodaju.

Iako je Okean u svim svojim obličjima zavodljiv i kao što smo videli, kroz svoje promene traži punu čitalačku pažnju, mogli bismo nešto progovoriti o još nekim zanimljivim motivima zbirke. Nedavno pomenuta igla i zašivanje kože na tabanima predstavlja jedan od izraza telesne metaforike u zbirci. Sugestivni i donekle groteskni, motivi koji se tiču telesnosti učestvuju u građenju posebne atmosfere u  zbirci.7)

Uz spomenuti značaj toposa puta, simbola o/Okeana, treba ukazati i na značaj predmetnog sveta Ognjenovog dela. Čini se da je Ognjen najubedljiviji u pesničkim minijaturama kakva je pesma „16:36“. U njoj se takođe pojavljuje već spomenuti motiv igle, ali ovaj put u negaciji. „Čovek bez igle“ biva podučavan kako da drži ploču, skroji prstenje, vezuje niske bisera. Ovaj embrion razvoja završava se komentarom kako će možda nešto od tih radnji zatrebati. Ovaj svojevrstan pesnički zauvar ostaje neobjašnjen, a kondenzovana lirska situacija svojom svedenošću mami na nova čitanja. Um za morem, smrt za vratom se tako može čitati i kao jedan kripto-Bildung poetski narativ.

Ognjenova poetska sitničarnica može se povezati i sa Šejkinom ikonografijom đubrišta. U pesmi „uzorci košnice“8) možemo primetiti mrtve trešnje, napukle narandže, istrošene baterije AAA, razbijene ljuske od jajeta, a u pesmi „23:37“ između ostalog – daljinske upravljače zajedno sa teglama sa crnim medom. Poetika seknd-henda takođe učestvuje u baroknom svetonazoru zbirke. Ako se vratimo nakratko na ekološku mogućnost tumačenja Ognjenovih stihova, možemo primetiti da su upravo ostaci ono što je nosilac poetskog jezgra. U okeanu smeća lepota sveta opstaje u slikama viška – u delovima tog (opet nepreglednog) viška krije se jedna moguća lepota koja u prostoru uznemirujućeg (ali i nepohodnog) urbaniteta može predstavljati privremeno utočište. Povod za pesnički imaginarijum nisu samo apstraktni okeani kao nepresušno poprište refleksija o pripadanju i prolaznosti, već i ono što okean sobom nosi. Razbokorenost predmetosti – poetika kataloga, ali i jedno „kontrolisano preterivanje“ pocrtavaju neprolazno u prolaznom i ističu već spomenutu setnu atmosferu zbirke.

Mikroskopija svakodnevice i nemirenje sa njom vode nas u traganja za još nekim pitanjima. Jedno od njih predstavljalo bi situiranje subjekta u odnosu na sopstvenu predistoriju. U samoj sredini zbirke, tri pesme tvore svojevsrsni ciklus – „veltšmrc“, „73′ bez naslova“ i „73′ bez naslova na ulici“. O ovim pesmama i vezama između njih svakako valja napisati zaseban rad, međutim, ovom prilikom ću istaći da sam zapazio u njima nekoliko markantnih detalja koji donekle odudaraju od opisane poetike zbirke. Pre svega – da li je lirski subjekat ovih pesama isti kao lirski subjekat ostatka zbirke? Ako jeste – otkud sad okret i ka rodnim pitanjima? Šta znači misteriozni prikaz vajara iz pesme „73′ bez naslova“ koji kao da je izašao iz plašta Držićevog Negromanta iz prvog prologa Dunda Maroja – „mrvljenu ciglu meša sa glinom / i pravi razbijene šuplje planete / u čije utrobe sakriva materice / poliva ih rastopljenim staklom i brzo gura u frižider / da sve zasvodi.“ Dakle, iako taj momenat nije presudan, možemo govoriti i o diskursu fantastike u Ognjenovoj zbirci.

Raspon sveta Ognjenove zbirke smestio se između dve krajnosti – između puta „tišmastom autostradom“ u prvoj i razočaranosti u sopstveno stvaralaštvo u poslednjoj pesmi „misliš, tako izgleda pobeda / kad ono / prazna kapisla / puca kao petarda. U tom rasponu imamo još jedno podvojavanje. Ono se kreće od demijurga-vajara do daždevnjaka koji mile na poslepotopskom arhipelagu. Barokna geografija nemirenja – ponovno uspostvaljanje koordinata duše deo je raskršća spomenutih krajnosti. Magistralnog puta nema – čitalac bira sopstvene puteve, sopstvene Okeane, nedefinisana asocijativno-emocionalna mnoštva. Sve može biti Okean. Mi samo tumaramo. Životno i čitalački.

Ognjena poznajem. I sad ga poznajem malo bolje nego ranije. Nadam se da će nas obradovati još nekim iznenađenjem. Ovo prvo je bilo više nego obećavajuće.

Autor: Uroš Đurković

FUSNOTE:   [ + ]

1. Stupivši u kontakt sa Književnom grupom 90+ iz Hrvatske, Ognjen je organizovao verovatno najbolji broj Vesne. U svom 15. izdanju Vesna je napravila presek novih književnih grupa iz regiona – bili su prisutni autori iz Hrvatske (90+), Crne Gore (autori okupljeni oko KIC-a „Budo Tomović“), Srbije (Književni dužnici), a predstavljen je i presek stvaralaštva mladih autora iz Makedonije. Mnogi predstavljaju zaista sveže glasove koji obećavaju. Vreme će pokazati da li sam u pravu.
2. Ognjen Aksentijević, „Konstituisanje roud-romana kao podžanra u savremenoj srpskoj književnosti“, Godišnjak Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima, Knj. 12 (2017), str. 415-424.
3. Kakav naslov! Inače, zanimljiva je Ognjenova strategija davanja naslova pojedinačnim pesmama zbirke. Oni gotovo uvek funkcionišu ne kao izraz kakve „srži“ pesme – kao tematska žiža, već pre kao provokacija, dodatak za neko drugo moguće čitanje („kraljevstvo za konja!“, „demetrin“, „divac“, „slučaj kolere“, „ulica mandeljštam“), ili kao autoironijsi odmak („veltšmrc“).
4. Gaston Bašlar, Poetika prostora, Gradac, Čačak, 2005, str. 57.
5. Uz čitanje preporučujem i muzičku pratnju: https://www.youtube.com/watch?v=t_qcCYUZ3YA (Luna – Okean)
6. Inače, zanimljivo je da se u zbirci dosledno ne pojavljuju velika slova. Pitanje je da li iz kakve stilsko-vizuelno-neobavezne elegancije, ili (i) iz dubljih poetičkih razloga (kao kod Saramaga)? Pitaću Ognjena. Međutim postoje i tri izuzetka – prvi je pesma „magarac sa šargarepom“, drugi „kao za Rotka crvena“, treći – „espirando“.
7. Ovu tezu, između ostalog, ilustruju početni stihovi pesme „veltšmrc“: „imam jednu tanku pokožicu preko prstiju / juče sam je noktima lako poderao / pa se raspao ko obešrafljeno drvo na koncima.“
8. Osim košnice kao prirodnog kolektiviteta, još neki obrasci koji nadilaze subjekta i grade njegov poetski i identitetski status mogu se sagledati kroz: okean/more – grad  – domovinu – porodicu. Pitanje (nedostatka) pripadnosti i mesta osetljivog bića u neosetljivom svetu može biti presudno za razumevanje čitave zbirke.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *