Arhipelag sećanja u okeanu zaborava

   Dragan Velikić: “Islednik”

Ništa neću izmišljati, samo ću pronalaziti.

Nije  tako jednostavno, pisati o svojoj porodici. Tome se ponekad oštro suprostavljaju njeni akteri, kao što to čini piščeva sestra, nezadovoljna svojim likom u delu, koji je i njena storija. Zašto pisac – islednik nije dao anatomiju  svoje porodice, organski  razloženu, svojim istraživačkim postupkom? Zašto nije  napisao u formi dosijea, ako se već uhvatio u koštac sa složenim zadatkom tumačenja ličnosti i interakcija unutar članova  porodice?.

Dragan Velikić to čini na poseban  način, kako roman ne bi tekao pravolinijski monotono. Stiče se utisak kao da nije uveren da  je njegova porodica dovoljno romaneskna (retko koja i jeste).  Likovi i događaji unutar romana, moraju biti zanimljivi, osobeni i autentični, da bi zaintrigirali maštu, dublje prodrli u svest čitaoca i tu ostali, što je svakako, ideal svakoga pisca. I ne da bude samo čitan, već i upamćen.

Bar po nekom liku, nekom događaju, a ako je roman duboko sugestivan, i u celini. Pisac se stoga, strpljivo i oprezno provlači kroz svoju prošlost, cedi iz nje kao iz suve drenovine, kapi život(vor)nog soka – koncentrat bitnog, ulog budućeg pamćenja – svoje sopstvene, ali  i čitaočeve  svojine.

A šta, ako toga soka nema dovoljno? Ako suštinski ne postoji u tolikoj meri, ako  nema mnogo  značajnog da se ispriča, a trebalo bi, bar kao dug, kao  zahvalnost za sopstveno postojanje, fizičko, ali i za životno postignuće. U tom slučaju pojavljuju se umetnuti segmenti u glavno jezgro romana, uz,  ne uvek i dovoljno uverljivo opravdanje, da su imali uticaja na glavni tok romana i likove u njemu. I pronalaze se novi junaci i njihove priče na ivici začudnosti i neverice u njihovo stvarno postojanje. Sudbinski, (ne)srećni akteri, pristižu iz najrazličitijih slojeva istorijskih naslaga. Celovitost romana se gubi  rastrzana između brojnih umetaka koje pisac donira iz bližih ili, dalekih, tankim nitima vezanih sredina, ne definišući uvek do kraja,  ili ne bar dovoljno uverljivo, motiv njihovog unošenja u priču  i  značaj za porodičnu storiju.

Tako čitalac, zaveden  novim, sporadičnim pričama (što ne isključuje njihovu verodostojnost), zaboravlja na osnovni lajtmotiv romana – sagu o piščevoj porodici. Neosporno, uvođenje i prisustvo novih likova o kojima već postoji priča, često je dovoljno zanimljivo i zbog drastično surovih, fatumskih obrta. Posebno, što su to priče u priči, uhvaćene u sećanju koje obuhvataju duge vremenske raspone, a čije likove pisac ne poznaje uvek, već ih opisuje po kazivanju drugih. Suviše je takvih odeljaka (prepoznatljiva osobenost  Velikićevih dela), oni samo probude radoznalost, koja se potom, poput ribe izgubljenog instinkta, bacaka u razuđenom slivu romana – reke za koji nije izvesno kako će i da li će  ikada stići do svoga ušća.

Da li se o ocu tako malo saznaje, zato što često odsustvuje ili se priča o njemu čuva kao potka budućeg  romana. Poznato je (psihologija ima objašnjenje), da su deca privrženija onom roditelju koga ređe viđaju, jer je samim tim, svaki susret sa njim upečatljiv, stvara atmosferu prazničnog, svečanog što bi eventualnom (novom) romanu dalo snagu i naboj otkrivanja bliske, a istovremeno   tajanstvene osobe.

Čitav univerzum našeg stana podrhtavao je ritmom njenog disanja.

Pisac  Dragan Velikić će u pokušaju da dočara svoju porodicu, istaći u prvi plan lik majke. Prepuštena da u životu bude u braku, a usamljena i sa obavezom prema deci, majka stvara svoj poseban svet. Njeni monolozi ne  deluju  uverljivo, jer su u potpunoj koliziji sa načinom života ograničenog predugim odsustvovanjima muža. Očigledno, ona traga  kako da pobegne: virtuelno (povremeno je glumica) ili fizički (revnosni je organizator zajedničkih putovanja). Međutim, neko, ko opsesivno brine o razmeštaju i rasporedu stvari u kući, ne može biti dovoljno  mobilan i spreman za  avanturu odlaska  na put. Ona u tome ne uživa istinski, pa preostaje zaključak da je to samo bleda imitacija muževljevog načina života, što  potvrđuje i njena misao, u jednom dahu  izrečena.:

Ma važno je putovati. Makar od kuhinje do terase. 

Ipak, nasumice nabačene rečenice kao da ne pripadaju ženi o kojoj nam pisac priča. Možda ih je ona pročitala ili čula, a potom, smatrajući da su umne,  usvojila  i ponavlja ih kao svoje. Tako prihvaćene, mogle su iznedriti i u njoj nešto slično, ali prenošenje svojih misli na okolinu, ona čini po nekom svom automatizmu koji je opet rezultat načina života i njegovih ograničenja. Bar se tako stiče utisak. 

Oprez…Tako smo odgajani sestra i ja.

Možda je upravo takvo vaspitanje razlog da pisac jednoga dana zaključi:

Udaljio si od sebe…emociju.

Time je i razjašnjeno zašto se pisac postavio prema svojoj porodici: islednički. Ne može se drugačije, kada su osećanja potisnuta,  čime se  nameće  postupak objektiviranog posmatranja, hladnokrvno i realno. Istovremeno, sa mnogo više empatije, opisaće epizodne, njemu manje poznate, pa i sasvim nepoznate ličnosti. Prisutna je očigledna distanca, čitave milje su između članova porodice. Ali, i to je priča. I takva priča ponekad postoji. Nema topline, čak ni u najelementarnijem vidu, kada roditelj jednostavno zagrli , obeća nešto, izvuče iz neke krize, uteši. U čoveku, bez obzira na godine, prebiva ono dete, koje nije dobilo željenu igračku, nije pohvaljeno, nije mu ukazana pažnja kada je očekivalo, izostala je zaštita kad mu je bila više nego potrebna, nije dobilo savet kad je očekivalo, kažnjeno kada nije skrivilo, nenagrađeno kad je zaslužilo. Beskrajna je lista dečjih prigovora, koje nikada neće izgovoriti. Ali će oni tinjati u njemu i snažno uticati na njegov karakter kao odrasle osobe.

Istovremeno sa razvojem događaja u porodičnoj sagi, pisac  – islednik počinje diskretno da istražuje i nešto što se dotiče njegove majke, ali  može uzeti i šire porodične razmere. On, sa zabrinutošću, ali precizno,  navodi, u vidu narastajuće gradacije, kako se to  u stvarnosti i događa: svesni strah od prvih simptoma zaboravljanja; najavu demencije; ulazak Alchajmerove bolesti kroz otškrinuta vrata nesvesnog, njen razvoj i superiorno  nadvladavanje. U  romanu, mišljenja majke i sina o ovoj pojavi, se razilaze. Piščeva majka, čija je memorija knjižila stotine biografija,  glasno razmišlja:.

Jednom, kada ti se sve izbistri, razumećeš da je tvoje samo ono što postoji u sećanju.

Sin – pisac, shvata slabosti sećanja (pokazuje sposobnost da odmah zaboravi neprijatnosti) i zato je na strani zaborava:

Sećanje je poraz… Bezbrižnost je u zaboravu. 

Nove tragove saznanja o nadirućoj porodičnoj pošasti, Velikić islednički pronalazi u romanima drugih pisaca i pomno ih beleži. Piščev sin odlazi korak dalje, ulazi dublje u nauku i nastoji da otkrije tajnu, koju zastrašujuće slikovito predstavlja, profesor sa Neurološke klinike u San Dijegu, Eduardo Dalasko.

Demencija je kao otopljavanje leda na Zemljinim polovima…Kompaktna teritorija raspada se na ostrva. Vode  je sve više. Kopna sve manje. Oboleli od Alchajmera postaje zatočenik okeana zaborava.

 Doticanje ove teme je još jedan odeljak Velikićevog romana, ali on je u ovom slučaju u potpunosti svrsishodan, jer kao genetski pojam nalazi svoju osnovu s obzirom da je već detektovan u glavnom liku romana.

* * *

Da pisci, bez obzira koliko udaljeni, neretko progovaraju istim jezikom o istim stvarima, nalazimo česte dokaze. Tako, u svom poslednjem, neokončanom romanu Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače, nobelovac  Žoze Saramago piše:

Mudrost nalaže da prošlost treba doticati samo pincetom… 

Budući da o prošlosti uglavnom i piše, Dragan Velikić će u knjizi Kako pisci pišu,  posle tvrdnje da je pisanje otkopavanje  zaključiti:

Svaka priča je neka prošlost. 

Svoj stvaralački metod, koji primenjuje i u romanu Islednik, on će za razliku od većine pisaca, poveriti svojim čitaocima:

Reči nanosim pincetom, a ne lopatom. 

Sa  posebnom prilježnošću i pažljivo, to čini u epistolarnom kraju romana, obraćajući se majci (kao da je još uvek prisutna i svesna), krajnje razoružavajućim, potresnim rečima sina, koji na indirektan način poverava svoju sumnju u mogućnost genetskih predispozicija bolesti. Priznanje da će možda i on progovoriti  fijumanski, čini majku i sina, nikada bližim i bliskijim.

                                            Autorka: Ljiljana Pantelić Novaković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *