Aрхипелаг сећања у океану заборава

   Драган Великић: „Иследник“

Ништа нећу измишљати, само ћу проналазити.

Није  тако једноставно, писати о својој породици. Томе се понекад оштро супростављају њени актери, као што то чини пишчева сестра, незадовољна својим ликом у делу, који је и њена сторија. Зашто писац – иследник није дао анатомију  своје породице, органски  разложену, својим истраживачким поступком? Зашто није  написао у форми досијеа, ако се већ ухватио у коштац са сложеним задатком тумачења личности и интеракција унутар чланова  породице?.

Драган Великић то чини на посебан  начин, како роман не би текао праволинијски монотоно. Стиче се утисак као да није уверен да  је његова породица довољно романескна (ретко која и јесте).  Ликови и догађаји унутар романа, морају бити занимљиви, особени и аутентични, да би заинтригирали машту, дубље продрли у свест читаоца и ту остали, што је свакако, идеал свакога писца. И не да буде само читан, већ и упамћен.

Бар по неком лику, неком догађају, а ако је роман дубоко сугестиван, и у целини. Писац се стога, стрпљиво и опрезно провлачи кроз своју прошлост, цеди из ње као из суве дреновине, капи живот(вор)ног сока – концентрат битног, улог будућег памћења – своје сопствене, али  и читаочеве  својине.

А шта, ако тога сока нема довољно? Ако суштински не постоји у толикој мери, ако  нема много  значајног да се исприча, а требало би, бар као дуг, као  захвалност за сопствено постојање, физичко, али и за животно постигнуће. У том случају појављују се уметнути сегменти у главно језгро романа, уз,  не увек и довољно уверљиво oправдање, да су имали утицаја на главни ток романа и ликове у њему. И проналазе се нови јунаци и њихове приче на ивици зачудности и неверице у њихово стварно постојање. Судбински, (не)срећни актери, пристижу из најразличитијих слојева историјских наслага. Целовитост романа се губи  растрзана између бројних уметака које писац донира из ближих или, далеких, танким нитима везаних средина, не дефинишући увек до краја,  или не бар довољно уверљиво, мотив њиховог уношења у причу  и  значај за породичну сторију.

Тако читалац, заведен  новим, спорадичним причама (што не искључује њихову веродостојност), заборавља на основни лајтмотив романа – сагу о пишчевој породици. Неоспорно, увођење и присуство нових ликова о којима већ постоји прича, често је довољно занимљиво и због драстично сурових, фатумских обрта. Посебно, што су то приче у причи, ухваћене у сећању које обухватају дуге временске распоне, а чије ликове писац не познаје увек, већ их описује по казивању других. Сувише је таквих одељака (препознатљива особеност  Великићевих дела), они само пробуде радозналост, која се потом, попут рибе изгубљеног инстинкта, бацака у разуђеном сливу романа – реке за који није извесно како ће и да ли ће  икада стићи до свога ушћа.

Да ли се о оцу тако мало сазнаје, зато што често одсуствује или се прича о њему чува као потка будућег  романа. Познато је (психологија има објашњење), да су деца приврженија оном родитељу кога ређе виђају, јер је самим тим, сваки сусрет са њим упечатљив, ствара атмосферу празничног, свечаног што би евентуалном (новом) роману дало снагу и набој откривања блиске, а истовремено   тајанствене особе.

Читав универзум нашег стана подрхтавао је ритмом њеног дисања.

Писац  Драган Великић ће у покушају да дочара своју породицу, истаћи у први план лик мајке. Препуштена да у животу буде у браку, а усамљена и са обавезом према деци, мајка ствара свој посебан свет. Њени монолози не  делују  уверљиво, јер су у потпуној колизији са начином живота ограниченог предугим одсуствовањима мужа. Очигледно, она трага  како да побегне: виртуелно (повремено је глумица) или физички (ревносни је организатор заједничких путовања). Међутим, неко, ко опсесивно брине о размештају и распореду ствари у кући, не може бити довољно  мобилан и спреман за  авантуру одласка  на пут. Она у томе не ужива истински, па преостаје закључак да је то само бледа имитација мужевљевог начина живота, што  потврђује и њена мисао, у једном даху  изречена.:

Ма важно је путовати. Макар од кухиње до терасе. 

Ипак, насумице набачене реченице као да не припадају жени о којој нам писац прича. Можда их је она прочитала или чула, а потом, сматрајући да су умне,  усвојила  и понавља их као своје. Тако прихваћене, могле су изнедрити и у њој нешто слично, али преношење својих мисли на околину, она чини по неком свом аутоматизму који је опет резултат начина живота и његових ограничења. Бар се тако стиче утисак. 

Опрез…Тако смо одгајани сестра и ја.

Можда је управо такво васпитање разлог да писац једнога дана закључи:

Удаљио си од себе…емоцију.

Тиме је и разјашњено зашто се писац поставио према својој породици: иследнички. Не може се другачије, када су осећања потиснута,  чиме се  намеће  поступак објективираног посматрања, хладнокрвно и реално. Истовремено, са много више емпатије, описаће епизодне, њему мање познате, па и сасвим непознате личности. Присутна је очигледна дистанца, читаве миље су између чланова породице. Али, и то је прича. И таква прича понекад постоји. Нема топлине, чак ни у најелементарнијем виду, када родитељ једноставно загрли , обећа нешто, извуче из неке кризе, утеши. У човеку, без обзира на године, пребива оно дете, које није добило жељену играчку, није похваљено, није му указана пажња када је очекивало, изостала је заштита кад му је била више него потребна, није добило савет кад је очекивало, кажњено када није скривило, ненаграђено кад је заслужило. Бескрајна је листа дечјих приговора, које никада неће изговорити. Али ће они тињати у њему и снажно утицати на његов карактер као одрасле особе.

Истовремено са развојем догађаја у породичној саги, писац  – иследник почиње дискретно да истражује и нешто што се дотиче његове мајке, али  може узети и шире породичне размере. Он, са забринутошћу, али прецизно,  наводи, у виду нарастајуће градације, како се то  у стварности и догађа: свесни страх од првих симптома заборављања; најаву деменције; улазак Алцхајмерове болести кроз отшкринута врата несвесног, њен развој и супериорно  надвладавање. У  роману, мишљења мајке и сина о овој појави, се разилазе. Пишчева мајка, чија је меморија књижила стотине биографија,  гласно размишља:.

Једном, када ти се све избистри, разумећеш да је твоје само оно што постоји у сећању.

Син – писац, схвата слабости сећања (показује способност да одмах заборави непријатности) и зато је на страни заборава:

Сећање је пораз… Безбрижност је у забораву. 

Нoве трагове сазнања о надирућој породичној пошасти, Великић иследнички проналази у романима других писаца и помно их бележи. Пишчев син одлази корак даље, улази дубље у науку и настоји да открије тајну, коју застрашујуће сликовито представља, професор са Неуролошке клинике у Сан Дијегу, Едуардо Даласко.

Деменција је као отопљавање леда на Земљиним половима…Компактна територија распада се на острва. Воде  је све више. Копна све мање. Оболели од Алцхајмера постаје заточеник океана заборава.

 Дотицање ове теме је још један одељак Великићевог романа, али он је у овом случају у потпуности сврсисходан, јер као генетски појам налази своју основу с обзиром да је већ детектован у главном лику романа.

* * *

Да писци, без обзира колико удаљени, неретко проговарају истим језиком о истим стварима, налазимо честе доказе. Тако, у свом последњем, неокончаном роману Хелебарде, хелебарде, кремењаче, кремењаче, нобеловац  Жозе Сарамаго пише:

Мудрост налаже да прошлост треба дотицати само пинцетом… 

Будући да о прошлости углавном и пише, Драган Великић ће у књизи Како писци пишу,  после тврдње да је писање откопавање  закључити:

Свака прича је нека прошлост. 

Свој стваралачки метод, који примењује и у роману Иследник, он ће за разлику од већине писаца, поверити својим читаоцима:

Речи наносим пинцетом, а не лопатом. 

Са  посебном приљежношћу и пажљиво, то чини у епистоларном крају романа, обраћајући се мајци (као да је још увек присутна и свесна), крајње разоружавајућим, потресним речима сина, који на индиректан начин поверава своју сумњу у могућност генетских предиспозиција болести. Признање да ће можда и он проговорити  фијумански, чини мајку и сина, никада ближим и блискијим.

                                            Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *