Apologija Svetlanina: Zašto rijalitiji i turbo-folk nisu krivi za neprepoznavanje Dositejevog lika na maloj maturi?

Decembar. Pravo vreme za rekapitulaciju prethodne godine i samoevaluaciju, odnosno, samopriznanje, u slučaju svih nas koji se bavimo književnošću, da je nešto trulo u državi Danskoj i njenom obrazovnom sistemu.

Planirano je da ovaj tekst, kroz najveće skandale iz sfere književnosti, koje su mediji plasirali tokom još tekućeg leta gospodnjeg, pokaže da nije problem u onom što za intelektualnu javnost predstavlja drugost (ili latentnu dvogubost), kojoj su pripisivani svi propusti naše kulture, već kako je vreme da pogledamo u sopstveno dvorište i pronađemo balvan koji onemogućava potoku znanja i novih ideja da poteče dalje od septičke jame kvazielitizma koja preti da se prelije i sve nas podavi.

Maj 2018. godine. Internetom bruje naslovi koji sadrže ključne reči: Ceca, udžbenici, skandal; zabrinuti roditelji u pauzi između objavljivanja besnih statusa na društvenim mrežama šokirano padaju u komu od spoznaje da njihovi maleni anđeli, odgajani u duhu Bečkog novogodišnjeg koncerta, dolaze u dodir s nečim prljavim, niskim, svima dostupnim i nedostojnim njihove indigo prirode, koju su im same rodilje dijagnostifikovale na fejsbuk grupi posvećenoj tome. „Lepom gromu mom“ možda zaista nije mesto u udžbeniku za peti razred osnovne škole (a možda i jeste, no, mi nismo plaćeni da sudimo o tome, već relevantne institucije koje su odobrile pomenuti udžbenik), ali, javnosti ne smeta što su u istom zadatku (čiji je cilj vežbanje prepoznavanja vokativa) i citati iz pesama YU grupe, Bajage ili Riblje čorbe. Dakle, nije problem u tome što su u zadatku mogli da se nađu naši veliki pesnici umesto neosvedočenih vrednosti masovne kulture, kako je predstavljeno na društvenim mrežama, već se problematici pristupalo licemerno sa stanovišta toga da je nešto što određenoj skupini ljudi prija uvek dobro i kvalitetno, a ono, njima nepoznato, uvek loše i fatalno po javni moral. Marina Tucaković, htonsko biće srpske kulture, kao autorka pomenutih stihova predstavlja levi, ženski, pogubni princip od kog treba bežati, dok je eh-yu rok prikazan kao anđeoski krešendo Danteovog Raja, a ne samo drugačije upakovana zabava miliona. Kako je i Marina za Džeja, na primer, pisala pesme kojih se ne bi postideli ni neki kod nas slavljeni pesnici, tako je i veliki deo rok poezije apsolutno umetnički bezvredan (i to ne onaj koji je potpisala pomenuta autorka!).

Veoma je zanimljiv i žal za mladost fenomen naše prosvete kojim se godinama kroz udžbenike provlače rok pesme/radionice, s ciljem da autori učenicima predstave deo popularne kulture koji lično smatraju vrednim, stavljajući ga u novi kontekst. Neke od uvrštenih pesama su inspirisane upravo književnim delima, što im, u kolektivnoj svesti, daje na umetničkom značaju. Muzička obrada pesme „Riba i djevojka“ ili ukazivanje na stihove Branka Radičevića u opusu Zdravka Čolića su postali podrazumevani element svakog udžbenika. Vremenom su ti primeri postali ono što je Ita Rina za skandinavke i samim tim umesto približavanja i lakšeg usvajanja gradiva prezasićenje dvema pesmama izaziva rigoleto danju, rigoleto noću.

Ovu priliku moramo iskoristiti i za rušenje mita o visokoj vrednosti pevanja već napisanog, kao i dokazivanje kako je moguće tumačiti i folk pesme, u kojima čak nailazimo i na tragove književnih dela (ne zaboravimo i to da su upravo naše kolege, studenti književnosti, autori mnogih numera, kao i da je poezija većinom svog postojanja bila vezana za muziku). Trenutno najveća mlada zvezda, Maya Berović, na primer, peva o tome da njen život „kô da je pisao Dante“, dok starija koleginica Snežana Đurišić izvodi pesme koje se poigravaju s tradicijom, a pored toga što na velika vrata uvodi elemente Vukove rukopisne zaostavštine, prvenstveno „Kaluđerom“  (prema SNPV) izvedenim u TV seriji Kamiondžije, ona daje i nov pristup razvijanju i tumačenju Njegoševog stiha „Ćud je ženska smiješna rabota“ u kontekstu svevremene problematike preljube i izdaje. Naredni primer je dekonstrukcija najslavnijeg srpskog ditiramba „Ala je lep ovaj svet“ na albumu Ane Nikolić Devojka od čokolade iz 2006. godine. U pesmi pod nazivom „Verna do kolena“, estetika ružnog u kombinaciji sa stihovima pomenutog đulića stvara haos u glavi lirskog subjekta, koji se obreo u nepoznatoj Arkadiji, ali u Pežou 205, prekriven mrvama od pogačica, pored pola jogurta, nakon noći u kojoj se najverovatnije dogodila polna radnja koja krši tabue i dokazuje tezu istaknutih umetnika balkanskog jezičkog saveza, Marte Savić i Azisa, da je vernost prevara. Da nismo usmereni samo na nacionalno, što se takođe pripisuje ovom muzičkom pravcu od samog njegovog nastanka, pokazuje i naredni primer. Jovana Tipšin 1996. godine pod imenom „Narandža“ peva inicijalne stihove Preverove pesme „Staro vino“, samo, umesto, koitusa prikazanog u stihu „ti u mojoj postelji“, lirski subjekat haljinu na podu rimuje s tim da je „rođen(a), dušo, za ljubav i modu“. Sam naziv pesme koju izvodi gospođica Tipšin u sebi sadrži kodove slovenske kulture, drvo narandže, ovaj put preko ploda prebačeno u enterijer, koji na taj način sakralizuje, simboliše locus amoenus na centralnom mestu devojačke bašte, pod kojim se najčešće konzumira čulna mladalačka ljubav. Ipak, u pesmi se čin, kao u svadbenom obredu, odlaže do poslednjeg trenutka, ali sa ciljem da se izabranik ubedi u to da je lirski subjekat savršen za njega i jedini koji mu je potreban, uz kletvu kojom bi dodir ljubavnice pekao kao vatra nevernika, narativ na kakav nailazimo u srednjovekovnoj kulturi, ali i kod već pomenutih umetnica, Ane Nikolić i Svetlane Ražnatović. One svoju demoniju prenose na tu neku drugu ženu, pokazujući da u noći punog meseca „ta luda kučka puna zla, nije ona nego ja“; odnosno kako je žrtva tu i kada su ljubavnici sami, sinegdohom „ruke da odgurnu te, usne da ujedu te“, što se finalizuje stihovima „dabogda umro na njoj, / ti grešiš, a greh je moj“. Potpuno preoblikovanje tradicije čine tekstovi tragične pionirke gotik-folka, Dunje Ilić, koja u pesmi „Bidermajer“, povezuje dva obreda prelaza, svadbu i sahranu. Naslov ukazuje na svadbeno veselje i element njegovog scenarija koji se odnosi na mladino bacanje buketa cveća, koji će doneti brak devojci koja ga uhvati. Nasuprot tome, inicijalni stihovi anticipiraju baladičan ishod usled greha: „Ti bi da me sahraniš živu / Pa da u belom odelu se pojaviš / Dok mi se smeješ na opelu / Bolje sedi, jer ja ću ustati.“ Ovakva ritualna zamena mrtvaca za živo stvorenje, da bi se izašlo iz donjeg sveta, postoji još od praiskona, a savremeni Inana i Tamuz postupaju u skladu s tradicijom, ali i stihovima Stanojke Bodiroža – Ćane: „Nisi više ni za kletvu, / a bio si za zakletvu“. Kletva se kod Dunje Ilić smatra relevantnom osvetom, a sam lirski subjekat pristupa umri muški na moj znak problematici rečima koje bi zadovoljile i Medeju: „Na kamen kletvu klešem kô žig, / svoj bidermajer dajem ti, / jer ti si, ti si sledeći“. Nakon toga, nesuđeni pobednik ostaje u kovčegu zatvorenom uzdahom osvetnice, da večno, danteovski, „diše bez vazduha, pije svoje otrove i sluša ove stihove, gleda u slepilo, pomera okove i oseti svoje damare“. Nizu pobijenih teorija kvazielite, ovaj tekst dodaje i to da je u folku žena potlačena, neobrazovana i nesposobna da se izbori za sebe i suprotstavi nasilniku. Naravno, ovo nije usamljen primer, Ceca peva kako “žrtva drži mač dželata svog”, dok Elma Sinanović apostrofira ruku pravde koja treba da joj da osvetničku “snagu ranjene vučice”.

Sagledavši pomenute primere vreme je da se zapitamo u kakvom društvu trenutno živimo, razbijemo barikade, oslušnemo obične ljude, posebno mlade, i pokušamo da shvatimo zbog čega im je trenutno bliža parafraza „sve je dobro što se loše svrši, kad samo sebe nosiš na duši“, od Šekspirove originalne sentence iz naslova komedije. Maleni doprinos tumačenju turbo-pop-gotik-folk poezije je zapravo predstavljao eksperiment kojim se pokazuje kako kvazielitizam koji sopstvenim licemerjem vrlo lako dovede do podela u već razjedinjenom narodu, smatrajući njegov muzički ili literarni ukus nedostojnim ove Srbije, zloupotrebljavajući stihove one Davičove, ali samim tim uskačući sebi u stomak. Takođe, ovaj ekskurs daje kontraargument stavu inkvizicije da folk ne može predstavljati supkulturu, jer ne proizilazi iz kulture. Zapravo, folk čini istinsko nasleđe građanskog pesništva, a ne rok, kako se do sad najčešće smatralo.

Licemerje se potvrđuje u drugom primeru Marinine pesme u udžbenicima, a ovoga puta je u pitanju srednjoškolska zbirka zadataka iz književnosti, gde je „Kukavica“ postavljena kao opozit pesmi Partibrejkersa. Navedeno pitanje se nalazi u prvom delu (sada već povučenog) udžbenika IK Klet, i zamišljeno je kao primer kojim bi se razvijalo kritičko mišljenje o umetnosti kod učenika. Ovom prilikom nećemo ulaziti u to što su nalozi ovog zadatka obojeni favorizacijom druge numere, pa čak i namerno izazvanim pogrešnim tumačenjem određenih stihova koje Ceca izvodi, da bi se banalizacijom postigao željeni odgovor kod učenika: Marinina pesma je bezvredna nasprem Canetove umetnosti. Zanemarivši etički smisao pomenutog, trebalo je da se zapitamo ko je ovde lud, dakle, i u primeru u kom se folk predstavlja kao muzika bez vrednosti čiji tekstovi kvare omladinu i nameću patrijarhat (koji inače ne srećemo često u klasicima naše i svetske književnosti?!), vidi se samo da pesmu izvodi Ceca i automatski udžbenik treba da bude zabranjen. Ovde nailazimo na logičku grešku, argumentum ad hominem, koji našu kvazintelektualnu inkviziciju toliko zaslepljuje da nije spremna ni da pročita u celosti zadatak koji joj ide na ruku, pre njegove satanizacije, ali se treba zapitati i šta je tu zapravo problem? Mnogobrojni komentari na internet portalima su prikazivali zabrinute roditelje dece koja nikada nisu bila kontaminirana tzv. trešom dok se nisu susrela sa Cecom (ili Vendi, uzetom za udžbenički primer kiča&šunda, iako je možda  gospođa par excellence za izvestan deo glembajevske akademske zajednice) u  obrazovnom sistemu, što je nebulozno, ali ukoliko deca ne znaju koja pesma je u pitanju (a znaju), onda će je tumačiti samo kao produkt literature, i na osnovu ličnog ukusa, kritičke misli i čitalačkog iskustva prosuđivati da li je ona vredna kulturna tvorevina ili ne.

Da se ne lažemo, udžbenici iz književnosti, posebno u srednjim školama, ne koriste se često i niko neće stradati od folk primera u njima jer ih neće ni naći, ukoliko ga nastavnik ne primora. Učenici su pritom sistematski zaglupljivani od početka obrazovanja. U školama u manjinskom, ali ipak fatalnom procentu rade nekreativni ljudi koji su polupismeni, nesposobni i nezainteresovani, kako za nastavu, tako i za učenike (po školama srećemo čak i prosvetare kojima učenici odrađuju obaveznu administraciju!). Neretko nailazimo na profesore koji čuju savremene podatke iz nauke tek kad stigne udžbenik neke nove izdavačke kuće, često samo zbog toga što ih je sramota da ilegalno uzimaju procenat od prodaje knjiga sopstvenim učenicima, a da ne znaju ono što zahtevaju od njih za ocenu. Sami udžbenici su mahom neusklađeni, kako sa uzrastom učenika, tako i međusobno (potresno je i to što svaki od srednjoškolskih udžbenika npr. Dantea svrstava u različitu epohu, što nije u skladu, kako s naukom, tako i s novouvedenom državnom maturom, koja će od učenika zahtevati jednak stepen informisanosti, nezavisno od udžbenika koji su koristili, makar se oni ponekad obimom razlikovali i za po 150 stranica), prepuni materijalnih, gramatičkih i stilskih grešaka, a prate programe prema kojima nije predviđeno da osnovci čitaju o avanturama kapetana Nema, Gulivera, Doktora Dulitla, Robina Huda, Moglija, Pipi Duge Čarape, Hajdi, Petra Pana, Meri Popins, Vinija Pua ili Doroti iz zemlje Oz, dok srednjoškolci nisu obavezni da uče o Sapfi, Vergiliju, Montenju, Erazmu, Rableu, Volteru, porodicama Šeli i Dima, Floberu, Dikensu, Virdžiniji Vulf, Prustu, Džojsu, Židu, Manu, Jonesku, Brehtu, Silviji Plat, Orvelu, Svetoliku Rankoviću,  Ivanu V. Laliću, Markesu, Saramagu, Umbertu Eku ili pak Goranu Petroviću, Seleniću, Albahariju i Basari. Programe u kojima je delo koje savremenom temom treba da nagovori na čitanje mlade Kad su cvetale tikve, a „književnost u pokretu“ kao da i ne postoji. Jedini državni izdavač udžbenika je tek 2016. objavio novu (sve u svemu izuzetno kvalitetnu!) čitanku za prvi razred srednjih škola, dok se na ostale razrede čeka sa sveže naštancovanim udžbenicima koji 2019. ulaze u četvrtu deceniju od dobijanja odobrenja, i dalje crno-belih ilustracija sa nalozima kao što je: „poslušajte s gramofonske ploče pesmu Santa Maria della Salute“.

Mlade klasici ne mogu ni zainteresovati sa prevodima nastalim pre stotinak godina, izdavačka i kulturna politika naše zemlje nisu u stanju da isprate želje i potrebe junoša i djeva, čime im se guše interesovanja, a ako izvesni nesretnik ipak odluči da napreduje, onda ga u naučnom radu neka od institucija podstakne književnom nagradom za mlade do četrdeset godina. Među poslednju generaciju cenjenih srpskih pisaca spadaju šezdesetogodišnjaci, a već decenijama ne postoji talas mladih autora koji bi stvorio književnu grupu. Za mlade nema mesta u izdavaštvu, sem u Prvoj knjizi Matice srpske ili nekim specijalnim edicijama, koje se pojave jednom u nekoliko godina. No, mladi su uspeli da pronađu svoje mesto pod suncem, pomoću novih medija, posebno interneta, gde smo, posebno u ovom časopisu, slobodni i podstaknuti da stvaramo i komentarišemo ono što želimo, i što je najbitnije – to neko može i da čuje.

Kulturna politika naše zemlje je već decenijama kratka horor priča, koja neprestano ističe kako mladi sve manje čitaju i da ih treba podsticati na ljubav prema umetnosti reči. Nedugo potom tradicionalno počinje Beogradski sajam knjiga koji dovodi do masovnog pada u nesvest istih onih inkvizitora iz prve priče, i više nije bitno da li mladi čitaju, već da li je ono što čitaju odgovarajuće visokim standardima samoprozvanih stručnjaka. Kao i u prethodnom primeru, savremene mlade autorke (i one koje su samo potpisane na koricama knjiga o sebi, koje je neko drugi, opet verovatno student književnosti koji nema priliku da se na drugi način ostvari u struci, napisao), satanizovane su kao pojava protiv koje se treba boriti, a na kakvu nikada do sad nismo nailazili. Još jedna laž, uvek i svuda je bilo loših knjiga, one su se oduvek i masovno čitale, ali je sud vremena ono što će odrediti šta je vredno pamćenja i preštampavanja, a šta ne. Nikada se nije čitalo koliko danas, a kada već postoji hiperprodukcija, potrebno ju je iskoristiti da bi se ponudilo nešto za svačiji ukus, intelektualne domete i džep. Kako svako može da prebaci kanal sa rijaliti programa, ukoliko ne želi da ga gleda, tako svako može i da “preskoči” literaturu koju smatra manje vrednom. Visoka književnost opterećuje mnoge ljude koji se njom ne bave, ali oni ipak žele da čitaju, a ako je već cilj knjige da nekoga zabavi i bar na neki način duhovno oplemeni ili uteši, zašto mu je braniti?  Ipak, barikada ima više nego u južnoj pokrajini koju takođe gubimo kriveći sve osim sebe, a prema čemu smo nastrojeni kao prema kulturi uopšte. Ukoliko nastavimo da odlučujemo koje će knjige smeti da se čitaju, i ko će uopšte biti dostojan konzumiranja književnosti (iako je cilj inkvizicije popularizacija čitanja, estradne zvezde bivaju ismevane od strane javnosti, ukoliko kažu da vole da čitaju, makar pričale o Igoovim Jadnicima ili duhovnoj literaturi), izgubićemo sve čitaoce izvan kruga dvojke, što i nije tako loš skor ako uzmemo da će nas svakako u okviru matice ostati za ispod jedne šljive.

Upravo one izdavačke kuće sa najmasovnijom produkcijom kod nas, stavljene na stub srama strane stručne javnosti kao promoteri knjiga za plažu, izdaju najviše dela klasične književnosti, sa cenom pristupačnom običnom autoru. Laguna i Vulkan izdavaštvo su u proteklih godinu dana u tvrdom povezu objavili dela Roberta Muzila, Silvije Plat, Marsela Prusta, Tomasa Hardija, N. V. Gogolja, Franca Kafke, Miloša Crnjanskog, Iva Andrića, Umberta Eka, Čarlsa Dikensa, A. P. Čehova i drugih klasika. Mnoga od njih su sa valjanim predgovorima relevantnih književnih stručnjaka, a cena im je neuporediva sa onim drugih, kulturnih izdavača, koji Eneidu, jedno od temeljnih dela svetske književnosti, u jedinom izdanju u prodaji na srpskom jeziku čine nedostupnom čitaocima zbog toga što bi za njega trebalo izdvojiti svega 4800 dinara. Iako prevod Marjance Pakiž možda zaista vredi toliko, računica je jasna – za samo 999 dinara u jednoj kvalitetno opremljenoj knjizi mogu da se dobiju sabrani romani Andrića, Selimovića, kompletne Seobe ili najveća Dikensova dela, što povećava značaj samog izdavačkog poduhvata jer je namenjen svima.

Popularizaciji književnosti na početku ovog stoleća su najviše doprinele upravo edicije knjiga prodavane na trafikama: Milenijum, HH vek, Nobelovci, Vek ‘Politike’, Biseri srpske književnosti, Zlatni Rusi/Francuzi/Evropljani su uspeli da spoje dulce i utile i dovedu do toga da se ljudi tuku za neki od 300 000 primeraka Imena ruže. Dakle, nije problem u knjigama Kije Kockar, vlogerki i drugih multimedijalnih javnih ličnosti, koje kritiziramo bez toga da ih prethodno pročitamo, već u tome što se krijemo iza tuđeg rada i uspeha, pokazujući prstom u njega kao nešto negativno, dok mi sami ne radimo na tome da zvanično ponudimo nešto slično ediciji Reč i misao (fascinantno je i to što smo pomireni sa činjenicoma da su neka zaista vredna dela na srpskom jeziku objavljena tada i verovatno nikada više!), koja je predstavljala opozit jeans-prozi prošlog veka. Knjiga je za sve i treba da bude dostupna svima, ona sama treba da dopre do čitalaca, kojima treba pomoći da izgrade svoj ukus, ali ne satanizacijom koja bi ih degradirala, već pružanjem novih izdanja dela visoke književnosti, sa savremenim prevodima (i pojašnjenjima u predgovorima i fusnotama koja će olakšati razumevanje vremenski udaljenog teksta), kao i dobrom opremom, a uz to cenom koja bi omogućila da svaka kućna biblioteka bude obogaćena bar jednom knjigom mesečno. U prilog tome da nije u pitanju samo utopija, govore i trenutne top-liste izdavača pomenutih u prethodnom odeljku. Na devetom i dvanaestom mestu Laguninog spiska najprodavanijih knjiga 2017. godine nalaze se sabrane Priče i Romani Iva Andrića, dok na najnovijoj mesečnoj listi nalazimo dela Dobrice Ćosića, Moma Kapora, Ljubivoja Ršumovića, kao i Horhea Luisa Borhesa.

Balvan preti da nam iskopa oko baš u trenutku u kom istupamo kao branioci sopstvene kulture u zemljama regiona, i ne dozvoljavamo da se dela naših pisaca izbacuju iz njihovih obrazovnih sistema,  ista ona dela koja smo sami izbacili iz svog, ili to planiramo da uradimo, da ne bismo preopteretili buduće mlade poltrone, kojima smo već ukinuli svaki vid slobodnog mišljenja i stvaranja novih ideja. Znatiželja je ubila mačku, ali smo mi ubili znatiželju i doveli mačke koje su pojele sve miševe napretka naučne misli preispitivanjem zastarelih tumačenja i dovođenjem u pitanje autoriteta. Takvi učenici, sistematski uništeni od idiota, dolaze na fakultete, gde im čak i na studijama jezika i književnosti, profesori nakon ispita objašnjavaju pisanje rečce ne, velikog slova ili datuma. Takvi studenti, provučeni kroz centrifugu bolonjeze programa, bez ikakve želje i potrebe za samostalnim istraživanjem i radom za sebe i na sebi, imaju potencijal da (ukoliko se ikad zaposle u struci) postanu mediokriteti na kakve su se žalili na početku akademske građanštine, i začarani krug se nastavlja dok nas Gospod u pošljednje vrijeme  ne udostoji jednim omanjim potopom.

Naravoučenije: nije sve crno ili belo, kako kažu članovi grupe Trik FX; Ceca i rijaliti zvezde nisu krivi za to što smo zemlja u kojoj se ne čita lektira (mahom ni na studijama književnosti, što ih dovodi do apsurda), a i kad se čita, ne razume se pročitano kada dođe mala matura. Na istoj maturi se ne prepoznaje ni Dositej, iako u većini učionica osnovnih i srednjih škola, kao Juda koji je izdao zonu komfora i zarad prosperiteta se usprotivio gluposti, visi iznad table, uz Svetog Savu i Njegoša. Krivi smo svi mi pomalo, roditelji koji ne polaze od kućnog vaspitanja i obrazovanja sopstvene dece, ne dajući im primer da je čitati i znati nešto poželjno, pritom smatrajući da će im nastavnik sve potrebno sasuti u glavu. Škola će krivicu svaliti na roditelje i izdavače udžbenika, ne shvatajući da nije cilj da se nezaposlenim kolegama pomogne tako što će učenici ići na privatne časove iz njihovih predmeta, i da je u ovom slučaju znanje znanje dati, a sami su tu zbog učenika, a ne obrnuto. Neretko se sreće da se izvesni deo gradiva svakog predmeta podrazumeva kao nešto što će neko drugi ispredavati u nastavku školovanja, a u tom nastavku postaje nešto što je neko drugi podrazumevano već odradio u prethodnim razredima, što dovodi do situacije da srednjoškolci saznaju ko je Kozimo Mediči tek gledajući Zadrugu.

Učenike treba zainteresovati, prilagoditi gradivo njihovom horizontu očekivanja, nemati argumente kao što je „Agata Kristi je krvava“, da se u programima ne bi našli romani koji bi podstakli petnaestogodišnjake da čitaju sa zadovoljstvom i uključe male sive ćelije, a zatim otvorili put za ulazak dela ništa manje krvavog Šekspira ili Dostojevskog u njihove umove, čiji opusi će stvoriti nove generacije ljubitelja književnosti i građana koji razmišljaju i dovode u pitanje. Ovim gradivo nećemo banalizovati već samo izdiferencirati tako da ono najkompleksnije postane prirodna nadgradnja na prethodno, a pritom nećemo ugušiti i zgaditi svu želju za novim saznanjima. I sam Umberto Eko, autor kriminalističkog romana za čitaoce prvog reda, kojim je žanrovsku literaturu (koju je začeo upravo jedan od najvećih svetskih pesnika i pripovedača, Edgar Alan Po!) doveo do intelektualnog savršenstva, bio je zagovornik toga da bi se Danteov Raj više čitao među mladima kada bi im se ukazalo na to da na um deluje kao ekstazi. Možda bismo zaista postigli uspeh kada bismo mladima dozvolili da zavole književnost kroz nešto što možda nema najviše estetske vrednosti, stilske figure vežbali preko muzike koju slušaju, a porodice jezika predavali preko popularnih pesama na različitim jezicima. Ovim bismo konačno počeli da i primenjujemo naučeno u našem obrazovnom sistemu, a ne da ga sholastički reprodukujemo. Shvatajući naučne principe na naizgled niskom primerima, poboljšaćemo uspeh ishoda predviđenih nastavnim programima, dok će sa takvom osnovom za “pravu” literaturu doći i pravo vreme, jer ko se unizi (i pusti druge da žive, slušaju i čitaju šta žele) – uzvisiće se!

Autor: Vladimir Papić 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *