Апологија Светланина: Зашто ријалитији и турбо-фолк нису криви за непрепознавање Доситејевог лика на малој матури?

Децембар. Право време за рекапитулацију претходне године и самоевалуацију, односно, самопризнање, у случају свих нас који се бавимо књижевношћу, да је нешто труло у држави Данској и њеном образовном систему.

Планирано је да овај текст, кроз највеће скандале из сфере књижевности, које су медији пласирали током још текућег лета господњег, покаже да није проблем у оном што за интелектуалну јавност представља другост (или латентну двогубост), којој су приписивани сви пропусти наше културе, већ како је време да погледамо у сопствено двориште и пронађемо балван који онемогућава потоку знања и нових идеја да потече даље од септичке јаме квазиелитизма која прети да се прелије и све нас подави.

Мај 2018. године. Интернетом брује наслови који садрже кључне речи: Цеца, уџбеници, скандал; забринути родитељи у паузи између објављивања бесних статуса на друштвеним мрежама шокирано падају у кому од спознаје да њихови малени анђели, одгајани у духу Бечког новогодишњег концерта, долазе у додир с нечим прљавим, ниским, свима доступним и недостојним њихове индиго природе, коју су им саме родиље дијагностификовале на фејсбук групи посвећеној томе. „Лепом грому мом“ можда заиста није место у уџбенику за пети разред основне школе (а можда и јесте, но, ми нисмо плаћени да судимо о томе, већ релевантне институције које су одобриле поменути уџбеник), али, јавности не смета што су у истом задатку (чији је циљ вежбање препознавања вокатива) и цитати из песама YU групе, Бајаге или Рибље чорбе. Дакле, није проблем у томе што су у задатку могли да се нађу наши велики песници уместо неосведочених вредности масовне културе, како је представљено на друштвеним мрежама, већ се проблематици приступало лицемерно са становишта тога да је нешто што одређеној скупини људи прија увек добро и квалитетно, а оно, њима непознато, увек лоше и фатално по јавни морал. Марина Туцаковић, хтонско биће српске културе, као ауторка поменутих стихова представља леви, женски, погубни принцип од ког треба бежати, док је ех-yu рок приказан као анђеоски крешендо Дантеовог Раја, а не само другачије упакована забава милиона. Како је и Марина за Џеја, на пример, писала песме којих се не би постидели ни неки код нас слављени песници, тако је и велики део рок поезије апсолутно уметнички безвредан (и то не онај који је потписала поменута ауторка!).

Веома је занимљив и жал за младост феномен наше просвете којим се годинама кроз уџбенике провлаче рок песме/радионице, с циљем да аутори ученицима представе део популарне културе који лично сматрају вредним, стављајући га у нови контекст. Неке од уврштених песама су инспирисане управо књижевним делима, што им, у колективној свести, даје на уметничком значају. Музичка обрада песме „Риба и дјевојка“ или указивање на стихове Бранка Радичевића у опусу Здравка Чолића су постали подразумевани елемент сваког уџбеника. Временом су ти примери постали оно што је Ита Рина за скандинавке и самим тим уместо приближавања и лакшег усвајања градива презасићење двема песмама изазива риголето дању, риголето ноћу.

Ову прилику морамо искористити и за рушење мита о високој вредности певања већ написаног, као и доказивање како је могуће тумачити и фолк песме, у којима чак наилазимо и на трагове књижевних дела (не заборавимо и то да су управо наше колеге, студенти књижевности, аутори многих нумера, као и да је поезија већином свог постојања била везана за музику). Тренутно највећа млада звезда, Маya Беровић, на пример, пева о томе да њен живот „кô да је писао Данте“, док старија колегиница Снежана Ђуришић изводи песме које се поигравају с традицијом, а поред тога што на велика врата уводи елементе Вукове рукописне заоставштине, првенствено „Калуђером“  (према СНПV) изведеним у ТВ серији Камионџије, она даје и нов приступ развијању и тумачењу Његошевог стиха „Ћуд је женска смијешна работа“ у контексту свевремене проблематике прељубе и издаје. Наредни пример је деконструкција најславнијег српског дитирамба „Ала је леп овај свет“ на албуму Ане Николић Девојка од чоколаде из 2006. године. У песми под називом „Верна до колена“, естетика ружног у комбинацији са стиховима поменутог ђулића ствара хаос у глави лирског субјекта, који се обрео у непознатој Аркадији, али у Пежоу 205, прекривен мрвама од погачица, поред пола јогурта, након ноћи у којој се највероватније догодила полна радња која крши табуе и доказује тезу истакнутих уметника балканског језичког савеза, Марте Савић и Азиса, да је верност превара. Да нисмо усмерени само на национално, што се такође приписује овом музичком правцу од самог његовог настанка, показује и наредни пример. Јована Типшин 1996. године под именом „Наранџа“ пева иницијалне стихове Преверове песме „Старо вино“, само, уместо, коитуса приказаног у стиху „ти у мојој постељи“, лирски субјекат хаљину на поду римује с тим да је „рођен(а), душо, за љубав и моду“. Сам назив песме коју изводи госпођица Типшин у себи садржи кодове словенске културе, дрво наранџе, овај пут преко плода пребачено у ентеријер, који на тај начин сакрализује, симболише locus amoenus на централном месту девојачке баште, под којим се најчешће конзумира чулна младалачка љубав. Ипак, у песми се чин, као у свадбеном обреду, одлаже до последњег тренутка, али са циљем да се изабраник убеди у то да је лирски субјекат савршен за њега и једини који му је потребан, уз клетву којом би додир љубавнице пекао као ватра неверника, наратив на какав наилазимо у средњовековној култури, али и код већ поменутих уметница, Ане Николић и Светлане Ражнатовић. Оне своју демонију преносе на ту неку другу жену, показујући да у ноћи пуног месеца „та луда кучка пуна зла, није она него ја“; односно како је жртва ту и када су љубавници сами, синегдохом „руке да одгурну те, усне да уједу те“, што се финализује стиховима „дабогда умро на њој, / ти грешиш, а грех је мој“. Потпуно преобликовање традиције чине текстови трагичне пионирке готик-фолка, Дуње Илић, која у песми „Бидермајер“, повезује два обреда прелаза, свадбу и сахрану. Наслов указује на свадбено весеље и елемент његовог сценарија који се односи на младино бацање букета цвећа, који ће донети брак девојци која га ухвати. Насупрот томе, иницијални стихови антиципирају баладичан исход услед греха: „Ти би да ме сахраниш живу / Па да у белом оделу се појавиш / Док ми се смејеш на опелу / Боље седи, јер ја ћу устати.“ Оваква ритуална замена мртваца за живо створење, да би се изашло из доњег света, постоји још од праискона, а савремени Инана и Тамуз поступају у складу с традицијом, али и стиховима Станојке Бодирожа – Ћане: „Ниси више ни за клетву, / а био си за заклетву“. Клетва се код Дуње Илић сматра релевантном осветом, а сам лирски субјекат приступа умри мушки на мој знак проблематици речима које би задовољиле и Медеју: „На камен клетву клешем кô жиг, / свој бидермајер дајем ти, / јер ти си, ти си следећи“. Након тога, несуђени победник остаје у ковчегу затвореном уздахом осветнице, да вечно, дантеовски, „дише без ваздуха, пије своје отрове и слуша ове стихове, гледа у слепило, помера окове и осети своје дамаре“. Низу побијених теорија квазиелите, овај текст додаје и то да је у фолку жена потлачена, необразована и неспособна да се избори за себе и супротстави насилнику. Наравно, ово није усамљен пример, Цеца пева како “жртва држи мач џелата свог”, док Елма Синановић апострофира руку правде која треба да јој да осветничку “снагу рањене вучице”.

Сагледавши поменуте примере време је да се запитамо у каквом друштву тренутно живимо, разбијемо барикаде, ослушнемо обичне људе, посебно младе, и покушамо да схватимо због чега им је тренутно ближа парафраза „све је добро што се лоше сврши, кад само себе носиш на души“, од Шекспирове оригиналне сентенце из наслова комедије. Малени допринос тумачењу турбо-поп-готик-фолк поезије је заправо представљао експеримент којим се показује како квазиелитизам који сопственим лицемерјем врло лако доведе до подела у већ разједињеном народу, сматрајући његов музички или литерарни укус недостојним ове Србије, злоупотребљавајући стихове оне Давичове, али самим тим ускачући себи у стомак. Такође, овај екскурс даје контрааргумент ставу инквизиције да фолк не може представљати супкултуру, јер не произилази из културе. Заправо, фолк чини истинско наслеђе грађанског песништва, а не рок, како се до сад најчешће сматрало.

Лицемерје се потврђује у другом примеру Маринине песме у уџбеницима, а овогa пута је у питању средњошколска збирка задатака из књижевности, где је „Кукавица“ постављена као опозит песми Партибрејкерса. Наведено питање се налази у првом делу (сада већ повученог) уџбеника ИК Клет, и замишљено је као пример којим би се развијало критичко мишљење о уметности код ученика. Овом приликом нећемо улазити у то што су налози овог задатка обојени фаворизацијом друге нумере, па чак и намерно изазваним погрешним тумачењем одређених стихова које Цеца изводи, да би се банализацијом постигао жељени одговор код ученика: Маринина песма је безвредна наспрем Цанетове уметности. Занемаривши етички смисао поменутог, требало је да се запитамо ко је овде луд, дакле, и у примеру у ком се фолк представља као музика без вредности чији текстови кваре омладину и намећу патријархат (који иначе не срећемо често у класицима наше и светске књижевности?!), види се само да песму изводи Цеца и аутоматски уџбеник треба да буде забрањен. Овде наилазимо на логичку грешку, argumentum ad hominem, који нашу квазинтелектуалну инквизицију толико заслепљује да није спремна ни да прочита у целости задатак који јој иде на руку, пре његове сатанизације, али се треба запитати и шта је ту заправо проблем? Многобројни коментари на интернет порталима су приказивали забринуте родитеље деце која никада нису била контаминирана тзв. трешом док се нису сусрела са Цецом (или Венди, узетом за уџбенички пример кича&шунда, иако је можда  госпођа par excellence за известан део глембајевске академске заједнице) у  образовном систему, што је небулозно, али уколико деца не знају која песма је у питању (а знају), онда ће је тумачити само као продукт литературе, и на основу личног укуса, критичке мисли и читалачког искуства просуђивати да ли је она вредна културна творевина или не.

Да се не лажемо, уџбеници из књижевности, посебно у средњим школама, не користе се често и нико неће страдати од фолк примера у њима јер их неће ни наћи, уколико га наставник не примора. Ученици су притом систематски заглупљивани од почетка образовања. У школама у мањинском, али ипак фаталном проценту раде некреативни људи који су полуписмени, неспособни и незаинтересовани, како за наставу, тако и за ученике (по школама срећемо чак и просветаре којима ученици одрађују обавезну администрацију!). Неретко наилазимо на професоре који чују савремене податке из науке тек кад стигне уџбеник неке нове издавачке куће, често само због тога што их је срамота да илегално узимају проценат од продаје књига сопственим ученицима, а да не знају оно што захтевају од њих за оцену. Сами уџбеници су махом неусклађени, како са узрастом ученика, тако и међусобно (потресно је и то што сваки од средњошколских уџбеника нпр. Дантеа сврстава у различиту епоху, што није у складу, како с науком, тако и с новоуведеном државном матуром, која ће од ученика захтевати једнак степен информисаности, независно од уџбеника који су користили, макар се они понекад обимом разликовали и за по 150 страница), препуни материјалних, граматичких и стилских грешака, а прате програме према којима није предвиђено да основци читају о авантурама капетана Нема, Гуливера, Доктора Дулитла, Робина Худа, Моглија, Пипи Дуге Чарапе, Хајди, Петра Пана, Мери Попинс, Винија Пуа или Дороти из земље Оз, док средњошколци нису обавезни да уче о Сапфи, Вергилију, Монтењу, Еразму, Раблеу, Волтеру, породицама Шели и Дима, Флоберу, Дикенсу, Вирџинији Вулф, Прусту, Џојсу, Жиду, Ману, Јонеску, Брехту, Силвији Плат, Орвелу, Светолику Ранковићу,  Ивану В. Лалићу, Маркесу, Сарамагу, Умберту Еку или пак Горану Петровићу, Селенићу, Албахарију и Басари. Програме у којима је дело које савременом темом треба да наговори на читање младе Кад су цветале тикве, а „књижевност у покрету“ као да и не постоји. Једини државни издавач уџбеника је тек 2016. објавио нову (све у свему изузетно квалитетну!) читанку за први разред средњих школа, док се на остале разреде чека са свеже наштанцованим уџбеницима који 2019. улазе у четврту деценију од добијања одобрења, и даље црно-белих илустрација са налозима као што је: „послушајте с грамофонске плоче песму Santa Maria della Salute“.

Младе класици не могу ни заинтересовати са преводима насталим пре стотинак година, издавачка и културна политика наше земље нису у стању да испрате жеље и потребе јуноша и дјева, чиме им се гуше интересовања, а ако извесни несретник ипак одлучи да напредује, онда га у научном раду нека од институција подстакне књижевном наградом за младе до четрдесет година. Међу последњу генерацију цењених српских писаца спадају шездесетогодишњаци, а већ деценијама не постоји талас младих аутора који би створио књижевну групу. За младе нема места у издаваштву, сем у Првој књизи Матице српске или неким специјалним едицијама, које се појаве једном у неколико година. Но, млади су успели да пронађу своје место под сунцем, помоћу нових медија, посебно интернета, где смо, посебно у овом часопису, слободни и подстакнути да стварамо и коментаришемо оно што желимо, и што је најбитније – то неко може и да чује.

Културна политика наше земље је већ деценијама кратка хорор прича, која непрестано истиче како млади све мање читају и да их треба подстицати на љубав према уметности речи. Недуго потом традиционално почиње Београдски сајам књига који доводи до масовног пада у несвест истих оних инквизитора из прве приче, и више није битно да ли млади читају, већ да ли је оно што читају одговарајуће високим стандардима самопрозваних стручњака. Као и у претходном примеру, савремене младе ауторке (и оне које су само потписане на корицама књига о себи, које је неко други, опет вероватно студент књижевности који нема прилику да се на други начин оствари у струци, написао), сатанизоване су као појава против које се треба борити, а на какву никада до сад нисмо наилазили. Још једна лаж, увек и свуда је било лоших књига, оне су се одувек и масовно читале, али је суд времена оно што ће одредити шта је вредно памћења и прештампавања, а шта не. Никада се није читало колико данас, а када већ постоји хиперпродукција, потребно ју је искористити да би се понудило нешто за свачији укус, интелектуалне домете и џеп. Како свако може да пребаци канал са ријалити програма, уколико не жели да га гледа, тако свако може и да “прескочи” литературу коју сматра мање вредном. Висока књижевност оптерећује многе људе који се њом не баве, али они ипак желе да читају, а ако је већ циљ књиге да некога забави и бар на неки начин духовно оплемени или утеши, зашто му је бранити?  Ипак, барикада има више него у јужној покрајини коју такође губимо кривећи све осим себе, а према чему смо настројени као према култури уопште. Уколико наставимо да одлучујемо које ће књиге смети да се читају, и ко ће уопште бити достојан конзумирања књижевности (иако је циљ инквизиције популаризација читања, естрадне звезде бивају исмеване од стране јавности, уколико кажу да воле да читају, макар причале о Игоовим Јадницима или духовној литератури), изгубићемо све читаоце изван круга двојке, што и није тако лош скор ако узмемо да ће нас свакако у оквиру матице остати за испод једне шљиве.

Управо оне издавачке куће са најмасовнијом продукцијом код нас, стављене на стуб срама стране стручне јавности као промотери књига за плажу, издају највише дела класичне књижевности, са ценом приступачном обичном аутору. Лагуна и Вулкан издаваштво су у протеклих годину дана у тврдом повезу објавили дела Роберта Музила, Силвије Плат, Марсела Пруста, Томаса Хардија, Н. В. Гогоља, Франца Кафке, Милоша Црњанског, Ива Андрића, Умберта Ека, Чарлса Дикенса, А. П. Чехова и других класика. Многа од њих су са ваљаним предговорима релевантних књижевних стручњака, а цена им је неупоредива са оним других, културних издавача, који Енеиду, једно од темељних дела светске књижевности, у једином издању у продаји на српском језику чине недоступном читаоцима због тога што би за њега требало издвојити свега 4800 динара. Иако превод Марјанце Пакиж можда заиста вреди толико, рачуница је јасна – за само 999 динара у једној квалитетно опремљеној књизи могу да се добију сабрани романи Андрића, Селимовића, комплетне Сеобе или највећа Дикенсова дела, што повећава значај самог издавачког подухвата јер је намењен свима.

Популаризацији књижевности на почетку овог столећа су највише допринеле управо едиције књига продаване на трафикама: Миленијум, ХХ век, Нобеловци, Век ‘Политике’, Бисери српске књижевности, Златни Руси/Французи/Европљани су успели да споје dulce и utile и доведу до тога да се људи туку за неки од 300 000 примерака Имена руже. Дакле, није проблем у књигама Кије Коцкар, влогерки и других мултимедијалних јавних личности, које критизирамо без тога да их претходно прочитамо, већ у томе што се кријемо иза туђег рада и успеха, показујући прстом у њега као нешто негативно, док ми сами не радимо на томе да званично понудимо нешто слично едицији Реч и мисао (фасцинантно је и то што смо помирени са чињеницома да су нека заиста вредна дела на српском језику објављена тада и вероватно никада више!), која је представљала опозит jeans-прози прошлог века. Књига је за све и треба да буде доступна свима, она сама треба да допре до читалаца, којима треба помоћи да изграде свој укус, али не сатанизацијом која би их деградирала, већ пружањем нових издања дела високе књижевности, са савременим преводима (и појашњењима у предговорима и фуснотама која ће олакшати разумевање временски удаљеног текста), као и добром опремом, а уз то ценом која би омогућила да свака кућна библиотека буде обогаћена бар једном књигом месечно. У прилог томе да није у питању само утопија, говоре и тренутне топ-листе издавача поменутих у претходном одељку. На деветом и дванаестом месту Лагуниног списка најпродаванијих књига 2017. године налазе се сабране Приче и Романи Ива Андрића, док на најновијој месечној листи налазимо дела Добрице Ћосића, Мома Капора, Љубивоја Ршумовића, као и Хорхеа Луиса Борхеса.

Балван прети да нам ископа око баш у тренутку у ком иступамо као браниоци сопствене културе у земљама региона, и не дозвољавамо да се дела наших писаца избацују из њихових образовних система,  иста она дела која смо сами избацили из свог, или то планирамо да урадимо, да не бисмо преоптеретили будуће младе полтроне, којима смо већ укинули сваки вид слободног мишљења и стварања нових идеја. Знатижеља је убила мачку, али смо ми убили знатижељу и довели мачке које су појеле све мишеве напретка научне мисли преиспитивањем застарелих тумачења и довођењем у питање ауторитета. Такви ученици, систематски уништени од идиота, долазе на факултете, где им чак и на студијама језика и књижевности, професори након испита објашњавају писање речце не, великог слова или датума. Такви студенти, провучени кроз центрифугу болоњезе програма, без икакве жеље и потребе за самосталним истраживањем и радом за себе и на себи, имају потенцијал да (уколико се икад запосле у струци) постану медиокритети на какве су се жалили на почетку академске грађанштине, и зачарани круг се наставља док нас Господ у пошљедње вријеме  не удостоји једним омањим потопом.

Наравоученије: није све црно или бело, како кажу чланови групе Trik FX; Цеца и ријалити звезде нису криви за то што смо земља у којој се не чита лектира (махом ни на студијама књижевности, што их доводи до апсурда), а и кад се чита, не разуме се прочитано када дође мала матура. На истој матури се не препознаје ни Доситеј, иако у већини учионица основних и средњих школа, као Јуда који је издао зону комфора и зарад просперитета се успротивио глупости, виси изнад табле, уз Светог Саву и Његоша. Криви смо сви ми помало, родитељи који не полазе од кућног васпитања и образовања сопствене деце, не дајући им пример да је читати и знати нешто пожељно, притом сматрајући да ће им наставник све потребно сасути у главу. Школа ће кривицу свалити на родитеље и издаваче уџбеника, не схватајући да није циљ да се незапосленим колегама помогне тако што ће ученици ићи на приватне часове из њихових предмета, и да је у овом случају знање знање дати, а сами су ту због ученика, а не обрнуто. Неретко се среће да се извесни део градива сваког предмета подразумева као нешто што ће неко други испредавати у наставку школовања, а у том наставку постаје нешто што је неко други подразумевано већ одрадио у претходним разредима, што доводи до ситуације да средњошколци сазнају ко је Козимо Медичи тек гледајући Задругу.

Ученике треба заинтересовати, прилагодити градиво њиховом хоризонту очекивања, немати аргументе као што је „Агата Кристи је крвава“, да се у програмима не би нашли романи који би подстакли петнаестогодишњаке да читају са задовољством и укључе мале сиве ћелије, а затим отворили пут за улазак дела ништа мање крвавог Шекспира или Достојевског у њихове умове, чији опуси ће створити нове генерације љубитеља књижевности и грађана који размишљају и доводе у питање. Овим градиво нећемо банализовати већ само издиференцирати тако да оно најкомплексније постане природна надградња на претходно, а притом нећемо угушити и згадити сву жељу за новим сазнањима. И сам Умберто Еко, аутор криминалистичког романа за читаоце првог реда, којим је жанровску литературу (коју је зачео управо један од највећих светских песника и приповедача, Едгар Алан По!) довео до интелектуалног савршенства, био је заговорник тога да би се Дантеов Рај више читао међу младима када би им се указало на то да на ум делује као екстази. Можда бисмо заиста постигли успех када бисмо младима дозволили да заволе књижевност кроз нешто што можда нема највише естетске вредности, стилске фигуре вежбали преко музике коју слушају, а породице језика предавали преко популарних песама на различитим језицима. Овим бисмо коначно почели да и примењујемо научено у нашем образовном систему, а не да га схоластички репродукујемо. Схватајући научне принципе на наизглед ниском примерима, побољшаћемо успех исхода предвиђених наставним програмима, док ће са таквом основом за “праву” литературу доћи и право време, јер ко се унизи (и пусти друге да живе, слушају и читају шта желе) – узвисиће се!

Аутор: Владимир Папић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *