Antižena, Niče i žena (II deo)

Antižena, Niče i žena (I deo)

Niče ispravno dokazuje nedostatak stila u feminizmu: „Ne pokazuje li žena najgoru vrstu ukusa, kada se suvereno sprema da kroči na tle nauke, objektivnosti i ozbiljnosti?“ Prosječan „muškarac od nauke“ jeste onaj koji ne stvara, koji ne rađa, onaj koji se u neku ruku zadovoljava time da su mu samo „usta puna nauke“ dok je „trbuh“ sterilan i prazan!

Metafora usta ukazuje na isprazno i površno prežvakavanje beskorisnih činjenica, na mašinu koja melje, dočim metafora trbuha ukazuje na stvaralačku dubinu i plodnost, sokratovsku majeutiku, božansko rađanje. U nastavku (S one strane…, 232) prosječni čovjek od nauke je onaj čije je oko „poput ravnog, odbojnog jezera“, ali koje može postati poput „risjeg oka za ono što je nečasno u takvim prirodama do čijih vrhunaca nije kadar da se uspenje“. I najzad, takav „čovjek od nauke“ upoređen je sa „starom, sterilnom djevojkom“.

Postavljena u ovu dvostruku perspektivu, Ničeova žena zadobija atribute božanskog preimućstva u odnosu na muškarca. Zašto bi onda imala potrebu da mu išta oduzima?!

„Ma šta žene pisale o ženi, imamo razloga za sumnju: da li žena zapravo (eigentlich) hoće da išta sazna (aufklarung) o samoj sebi? – da li može hteti? (will und wollen kann)… Ako žena na taj način ne traži neki novi ukras za sebe (einen neuen Putz fur sich) – ipak, mislim, da samoukrašavanje (sich-putzen) pripada vječno ženskom… – dobro, onda ona hoće da je se plašimo: možda hoće vlast (herrschaft)? Ali štogod da hoće, jedno je sigurno, ona neće istinu!!! (aber es will nicht wahrheit): Šta se žene tiče istina!

Od samog početka, njoj ništa stranije, odvratnije i neprijateljskije od istine! Ženina velika umjetnost jeste laž (nije li Niče upravo smatrao da „nam je laž potrebna da ne bismo umrli od istine!“ na mjestu na kojem umjetnicima daje prednost u odnosu na mislioce), a njena najvažnija stvar – privid (schein) i ljepota (232).

Žena je dva puta model: ona je to na kontradiktoran način, ona se zbog toga istovremeno veliča i osuđuje. Kao što to pisanje čini regularno i bez rizika, žena podvrgava „argument tužioca logici bakrača“ (Deridino poređenje).

Joel Robine/Getty

Kao model istine, ona uživa u jednoj zavodničkoj moći koja upravlja dogmatizmom, zabluđuje i razjuruje muškarce, lakovjernike, filosofe. Ali, ukoliko ne vjeruje, ona je uistinu, nalazeći uprkos svemu svoj interes u toj istini koja je ne interesuje (uistinu volšebno!), opet model: ona se zabavlja skrivanjem, nakitom, izmišljotinom, umjetnošću, umjetničkom filosofijom – ona je moć afirmacije!

Ako bismo je i tada osuđivali (opet Niče u Deridinoj hermeneutici), to bi bilo samo ukoliko bi ona negirala tu afirmativnu moć sa stanovišta muškarca, ukoliko bi počela da laže vjerujući ponovo u istinu, da spekularno razmatra budalasti dogmatizam koji podstiče.

Kroz pohvalu simulacije, „zadovoljstva simuliranja“ (die Lust an der Verstelung), histrionizma, „opasnog koncepta umjetnika“: Vesela nauka svrstava među umjetnike još Jevreje (koji su uvijek eksperti za simulaciju po Ničeovom mišljenju) i žene (još jedna opasno zloupotrebljena Ničeova misao, i to baš od onih koji nisu prepoznali njegovu antisistematiku (sic!))

Združivanje Jevrejina i žene, kao i razmatranje „jevrejskog i ženskog pitanja” nije, po svoj prilici slučajno, a još manje beznačajno. Niče često o njima govori u paraleli, a to je ono što bi nas po Deridinom mišljenju moglo vratiti motivu kastracije i simulakruma. Evo završetka fragmenta o „histrionskom instinktu“: „Koji dobar glumac danas nije Jevrejin?“ (čitaj i žena!)

Takođe, Jevrejin (žena), kao rođeni literata, kao stvarni vođa evropske pisane riječi, vrši tu moć na osnovu svoje glumačke sposobnosti: jer literata je suštinski glumac… – Konačno žene: pomislimo na cijelu istoriju žena (odmah ćemo tu istoriju koja je predrugojačena istorija histrionizma i histerije, iznova pročitati kao jednu stranicu u istoriji istine!) – zar one ne moraju prvo i najviše biti glumice?

Čujmo ljekare koji su hipnotisali žene: na kraju, muškarci ih vole, štaviše, rado im dopuštaju da ih hipnotišu! Šta sve iz ovoga proizilazi? Da se one „predaju“ čak i kad se „daju“ (dass sie sich geben, selbst noch, wenn sie – sich geben…)“.

Potrebno je još jednom proučiti i igru crtica (–) koja u ničeanskom kontekstu ne predstavlja odvajanje/daljinu već (paradoksalno ponovo) spajanje/blizinu. Ovdje Derida pribjegava hajdegerovskom značenju daljine/blizine: „entfernung pretpostavlja istovremeno razmicanje, udaljavanje, udaljavanje udaljavanja, konstituišuću destrukciju dalekog kao takvog, ali i prikrivenu enigmu približavanja“

Razmaknuto otvaranje (tako blisko ženi u polnom činu ali i činu porođajnom) ove entfernung omogućuje istinu (izlazak istine), a žena se u njoj razmiče sama sobom. Ona: „proždire, potapa, bez kraja, bez osnova: svu esencijalnost, sav identitet, svo vlasništvo…“ Filosofski diskurs (čitaj i muškarac kao njegov subjekt-um) ovdje postaje oslijepljen, on propada – pušta da bude strmoglavljen u vlastitu propast!

Ne postoji istina žene, a to je stoga što taj ponorni razmak istine, ta neistina, paradoksalno jeste „istina“. Žena je jedno ime te ne-istine istine! Žena je ovdje poprimila alegorijske razmjere figure istine kao kretanje vela ženskog stida. Evo jednog rijetko citiranog fragmenta u kojem Derida vidi razvijanje saučesništva između žene, života, zavođenja, stida i svih učinaka vela. Ovdje se ozbiljan problem tiče onoga što se objelodanjuje samo jedanput (das enthullt sich uns einmal): „Jer nebožanska stvarnost ono lijepo nam čak uopšte ne daje ili da samo jedanput!

Hoću da kažem da je svijet prepun lijepih stvari, ali uprkos tome veoma siromašan u lijepim trenucima i otkrivanjima (enthullungen) tih stvari. Ali, možda je to najveća čar (zauber) života: na njoj leži zlatom protkani veo (golddruchwirkter schleier) lijepih mogućnosti: obećavajući, protiveći se, stideći se, podsmijavajući, sažaljevajući, zavodnički… Da, život je žena!“

Reče Niče i otkri ženu.

Autor: Katarina Sarić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *