Антижена, Ниче и жена (I део)

Препознат и познат као, несумњиво, највећи „женомрзац” новог доба, мислилац чија је „мржња” овјековјечена у чувеном писму Лу Саломе, Фридрих Ниче је амбивалентно, испод свих наслага површног читања, и сасвим парадоксално – жену уздигао на пиједестал обожавања.

Да бих изнесену тврдњу доказала, покушаћу да дам осврт на Ничеова „рјешења женског питања” ослањајући се на његове, у свјетлу науке, најрепрезентативније текстове.  Како сам ватрена присталица херменеутичке и методе деконструкције, као и постмодернистичке оријентације у философском мишљењу, тако ћу се, као на извор инспирације за овај текст, позивати на разматрања француског философа Жака Дериде.

Да кренемо од зачетака Ничеових размишљања о жени која су изнесена у једном од Ничеових раних радова „Веселој науци”. Са многих тачака гледишта, Ниче је антисистемски философ чије мишљење је зачудно и заумно, те га је отежано пратити управо стога што нигдје није систематизовано и прегледно (у смислу једног Канта, рецимо), али се том чињеницом нећемо дати заварати и омести, и то понајприје због круцијалне Ничеове мисли која може објединити сва његова дјела:

„Не постоје чињенице – постоје само тумачења!”

Додаћу још само да се је он усудио изговорити је гласно баш у јеку позитивизма са свим његовим баратањем „неприкосновеним чињеницама.“

Лу Андреас Саломе

Симболи вела (испод којих Салома тражи главу Јована Крститеља или, рецимо, тајанствени вео богиње Изиде као кључни примјери), истине која прикрива/открива, кастрације (жена се у Фројдовом кључу открива као „закржљали мушкарац” са клиторисом који „подсјећа“ на остатке кастрираног фалуса) и фалоцентризма у лакановском дискурсу – откривају жену као мајсторицу прикривања!

Овај парадокс сусрећемо код раног Ничеа, који ће жени додати још један истиноносни епитет прогласивши је и мајсторицом игре (није ли управо из стваралачке игре свјетлости и хаоса у свим културама и настао свијет?). „Ничеова жена” не вјерује више ни у кастрацију, ни у наличје њено, антикастрацију. Она је за то исувише препредена јер зна да би јој такав преокрет одузео сваку могућност симулакрума, сводећи се на исто (преузимање мушког оружја). А овим би се она поново поставила у стару машину, у фалогоцентризам потпомогнут својим саучесником или, како га Дерида назива, ђаком галамџијом: дисциплинованим господаревим учеником.

Дакле, жена има потребу за учинком кастрације, без којег не би умјела да заводи нити производи жељу – али она очигледно у њу не вјерује (што је неће спријечити да се тим сазнањем игра!) Жена се самозадовољно игра: игра се једним новим појмом или једном новом структуром вјеровања која стреми ка смијеху, мушкарцем – она то зна – једним знањем са којим ниједна догматска или лаковјерна философија није успјела да се избори. Кастрација се не догађа (у истом кључу можемо читати митове о настанку жене као и библијско предање о Евином кољену које настаје из мушког ребра). Да се догодила, сматра Дерида, кастрација би била то мјесто лишености, једна синтакса неодлучивог која би утврдила, анулирајући и уједначујући их – све дискурсе у pro et contra што би био безвредан потез који се никада не изводи без интереса.

Од тренутка када жена стргне вео стида (читај и „смоквин лист”) или подере вео истине (читај и „плод са дрвета сазнања” или повезе и мараме који се у многим културама, између осталих и црногорској, за вријеме полног чина стављају жени преко главе) у који су мушкарци жељели да је тајанствено (?!) умотају, држећи је у „највећем могућем сазнању in eroticis, њен скептицизам више нема граница. Читамо: Von der weiblichen Keuschheit (О женској чедности, Весела наука, 71): у „противурјечности између љубави и стида“, у „сусједству Бога и Животиње”, између „загонетке рјешења” и „рјешења загонетке” усидриће се „крајња философија и крајњи скептицизам жене”. У ту празнину, Ничеова „жена” ће бацити своје сидро.

Жена се тада тако мало интересује за истину, она у њу тако мало вјерује, да је се чак не тиче ни истиња о њеној властитој позицији. Мушкарац је тај који вјерује да се његов дискурс о жени, његова „истина” о њој изврдава, као и увијек, у ријечи о неодлучивој контури кастрације. Мушкарац је тај који је обмањује и који вјерује у истину жене: жену-истину. И заиста! Жене феминисткиње (овдје је истинска снага ничеанског визионарства) против којих Ниче умножава свој сарказам, заправо су мушкарци (sic!). Крајњи феминизам, радикални феминизам, феминизам спроведен до екстремних консеквенци – представља дјеловање путем којег жена жели и покушава да по сваку цијену личи на мушкарца, на догматског философа: захтијевајући науку, објективност, озбиљност и униформу (што ће рећи, са свом мужевном илузијом, учинак кастрације који се за њу везује).

Феминизам жели и (у крајњој линији) спроводи и кастрацију жене. Губитак женствености. Губитак стила. А ја хоћу да будем жена! Хоћу да играм заводничку улогу тајанствено обавијена велом илузије! Хоћу да се нашминкам и обујем високе потпетице! И нестанем у облаку парфема… Нећу да мушкарца потучем његовим оружјем. Нити да му га отимам. Још мање да му на њему завидим.

Ауторка: Катарина Сарић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *