Antičko i folklorno nasleđe u Andrićevom romanu “Na Drini ćuprija”

U jednom od turskih zuluma, zvanom „Danak u krvi“ 1516, Mehmed-paša Sokolović je odveden u Jedrene. U tekstu su opisana roditeljska dovijanja da sačuvaju decu od otmice kao što su: „sakrivali su decu u šumu, učili ih da se pretvaraju da su maloumni ili da hramlju (…)“. Velikom veziru Mehmed-paši je u sećanju ostalo mračno sećanje na svoj zavičaj, koji će ga navesti da učini nešto za svoj narod, da bol umine: „Kao fizičku nelagodnost u negde sebi crnu prugu koja s vremena na vreme, za sekundu dve preseče grudi nadvoje i zaboli silno dečak je poneo sećanje na to mesto (…)” Mehmed-paša se seća pred starost svoga sela i odlučuje da mu podari ono što mu je oduvek bilo potrebno – most. Dobija ga na težak način, to uključuje iživljavanje nad rajom, težak fizički rad bez ikakve nadoknade i tako dalje. Ali, most biva završen, lep i neosetljiv na vreme koje protiče i biva ponos Višegrada, pa i cele Bosne. Građenje mosta je trajalo pet godina, i za nju su vezane razne priče koje su pretvorene u legendu o građenju mosta.

Marko Kraljević ili Alija Đerzelez

Deca su ubeđena da su ulubine na mostu nastale od kopita konja natprirodne veličine, ti tragovi, naravno, pripadaju konju najvećeg epskog junaka, da li srpske, da li turske, junačke tradicije: „za srpsku decu to su tragovi Šarčevih kopita, ostali još od onda kad je Kraljević Marko tamnovao gore u Starom gradu pa pobegao iz njega, spustio se niz brdo i preskočio Drinu, na kojoj tada nije bilo ćuprije. A turska deca znaju da to nije bio Kraljević Marko nit’ je mogao biti (jer otkud vlahu i kopilanu takva sila i takav konj!), nego Đerzelez Alija, na svojoj krilatoj bedeviji, koji je kao što je poznato prezirao skele i skeledžije i preskakao reke kao potočiće. Oni se o tome i ne prepiru, jer je svako ubeđen u tačnost svoga verovanja. I nema primera da je ikad iko uspeo da koga razuveri ili da je ko promenio svoje mišljenje.“

Crni Arapin

U sviti graditelja mosta, nalazi se jedan mladi Crnac, koji je samo epizodni junak: „Njegov pomoćnik je bio Crnac, pravi Crnac, veseo mlad čovek koga je cela varoš i sav onaj radenički svet zvao Arapinom.“ Na bosanskom podneblju su Crnci retki, pa je tom narodu logično da je on lično Crni Arapin, junak epskih narodnih pesama. Nažalost, on tragčno strada, pada teška građa na njega i umire na mestu. Ostalo je u verovanju, i u igri dečaka, iščekivanje da će Arapin izaći iz „kapije“: „On u njihovim snovima i nadlagavanjima igra veliku ulogu. Kome se on javi taj mora da umre. Nijedno dete ga još nije videlo, jer deca ne umiru.“

Radisav i vila brodarica

Da bi se građevina izgradila, nekada se verovalo da mora da se prinese krvna žrtva bogovima, vilama, demonima. Agamemnon je žrtvovao svoju kćerku Ifigeniju bogovima zarad povoljnog vetra, jer je bila potrebna žrtva princeze device. Slovenski narodi su verovali u vile brodarice koje ne dozvoljavaju da se njihova reka, njihovo stanište, ukroti. Vile su noću rušile ono što je danju sagrađeno, slično kao što je Penelopa noću parala mrtvački pokrov za svoga svekra, koji je danju tkala, naravno, druga je uloga toga tkanja. Ljudi su vilama prinosili krvnu žrtvu za svoje građenje, i to su u ovom slučaju bili blizanci Stoja i Ostoja. U fabuli ovoga romana, nije bila potrebna krvna žrtva, ali su se poklopili događaji. Naime, seljak Radisav sa Uništa, uz pomoć jednog seljaka Jovana, rušio je noću građenje, pa se narod setio vile i potrebne krvne žrtve. Turci u to nisu verovali, ali su bezobzirne kasabalije izvele ružnu šalu sa mladom Ilinkom kojoj su umrla deca i sahranjena bez njenog znanja, i rekle su joj da su joj deca žrtvovana vili. Radisav je uhvaćen, mučen i nabijen na kolac, prema turskom običaju. Tajno je sahranjen i veruje se da jaka bela svetlost noću osvetljava njegov grob između Velike i Male Gospojine. Ostalo je verovanje da su ga udavili „svilenim konopcima, jer jedino protiv svile njegova amajlija nije pomagala.“. Prisutan je postupak deheroizacije koji je prisutan u književnosti još iz antike, koji Andrić koristi u pripoveci „Put Alije Đerzeleza“. Od heroja koji je ometao gradnju mosta, koja donosi samo nesreću raji i pored dobre namere velikog vezira, očekuje se, barem isprva, da je stasit, da hoda sigurno iako mu je na leđima kolac. Ovaj naš heroj hoda pognuto, saplićući se, a niko nije znao da su mu iščupani nokti na nogama i da ispod teškog gunja ima otisak od vrelih veriga: „Svi su bili iznenađeni bednim i nikakvim izgledom toga čoveka koga su oni posve drugačije zamišljali.“

Lijepa Fata Avdagina i motiv uklete lepote

Andrić je pisac sa velikim darom u opisivanju lepote, poznate su mnoge njegove pripovetke u kojima su protagonisti lepotice, kao i one gde su one epizodne junakinje, a opet jako upečatljive. Pripovedač opisuje portret mlade dame, Fatime kći Avdagine iz Veljeg Luga, koja osim izuzetne lepote ima i mudrost i oštar jezik. Fata je ponosita i nedostižna svim mladićima, odbija svaku bračnu ponudu koju dobija. Jedan neustrašivi mladić, Nailbeg iz Nezuka, kroz šalu joj obećava prosidbu, da bi ga ona odbila rečima: „Kada Velji Lug u Nezuke sađe“. Time pred narodom daje reč da se nikada neće udati za njega. Fatin otac ugovara sa Nailbegovim ocem njihovo venčanje, a ona nema izbora drugog nego da se povinuje njegovoj želji. Zna da ne može protiv očeve reči, ali ni da ne može da pogazi svoju. Dok je povorka prelazila preko mosta, ona je skočila u Drinu i time održala svoju reč. Ostvaruje se antička ideja da izuzetna bića imaju izuzetnu sudbinu, koja je neretko tragična. U antici je manifestovana kroz ljutnju bogova koji iz ljubomore kažnjavaju smrtne, motiv koji je sačuvan i u folkloru drugih naroda, samo ne u tako konkretnom obliku. Fata strada sa svoje oholosti, hibrisa: „Ostala je samo pesma o devojci koja lepotom i mudrošću sja iznad svega, kao da je neprolazna.“

Ispraćaj u austrijsku vojsku – Briseida i oplakivanje Patrokla

Višegradski mladići nisu nikako želeli da idu u vojsku, ni kad je Sultan uveo prvi nizam, pa ni pedeset godina nakon toga, jer „nisu hteli da obuku kaursko odelo i da meću na sebe kaiše koji su se ukrštali na grudima i tako stvarali mrski simbol krsta. A sada su morali da obuku isto to omraženo „tijesno odijelo“ i to još u službi tuđeg cara druge vere.“ Nova vlast je naredila regrutaciju u Bosni, te je slala prve regrute. Na ispraćaju su njihove, majke, sestre, supruge gorko plakale i pored tešenja žandarma da ne idu na streljanje, već na služenje vojnog roka koji traje dve godine. U sledećim redovima može se prepoznati motiv iz „Ilijade“ u kojoj Briseida oplakuje mrtvog Patrokla, dok ostale devojke ne paču zbog njega, već u njenu tugu utapaju svoju: „I tu je bilo mnogo žena koje su sve odreda plakale, iako nisu imale nikog svoga među ovima koji odlaze. Jer, svaka ima ponešto zbog čega može uvek da zaplače, a najslađe se plače povodom tuđe žalosti.“

Milan Glasinčanin i pakt sa Đavolom

Pripovedač čitaoce upoznaje sa junakom Milanom Glasinčaninom rečima „stariji ga zaboravljaju, mladež ga se ne seća, stranci ga ne poznaju“. To je senka od čoveka koja hoda kao da mesečari. Iznosi se kratka njegova biografija i deo prošlosti, za koji se ne zna tačno da i je legenda ili stvarnost koliko fantastično zvuči, koji ga je doveo do stanja u kakvom jeste. Naime, u kasabu je došao stranac za kojeg se ne kaže ni ko je, kojeg je porekla, koji Milanu predlaže da idu na ćupriju da igraju karte, a Milan je bio starstveni igrač. Kako igra teče, tako mladić gubi, i da bi nastavio partiju, stranac predlaže prvo da mladić ode kući po još novaca, pa da uloži novac, stoku, njivu. Mladiću, kada izgubi sve, stranac predlaže ultimatum, ako dobije, sve je njegovo, a ako izgubi, skače u Drinu. Ova scena je konstruisana postupkom koji se zove pakt sa đavolom. Pripovedač čak i eksplicitno navodi da se čak i Glasinčaninu čini da to nije čovek nego Satana lično: „Očekivao je da će ugledati satansko lice sa iskeženim zubima i sa očima kao žeravica, ali naprotiv, pred njim je stalno stajao strančev obični lik, sa napregnutim izrazom čoveka koji radi svoj svakidašnji posao, koji žuri da svrši što je započeo i kome i samom nije lako i prijatno.“ Prisutna je linija humanizovanog zla, linija koja počinje od racionalizma i prosvetiteljstva. Đavo nema obličje demona, već običnog čoveka, ćifte i trgovca. Takav je đavo kod Gogolja, kod Dostojevskog u „Braći Karamazovima“. Mladić je izgubio sve, i imao je da skoči sa mosta, da ga, prema folklornom obrascu, nisu spasili prvi petlovi. Stranac je nestao kao „mehur od sapunice“. Pošto je Satana u ovoj slici humanizovan, nije jasno da li se radi o demonu ili čoveku, a najverovatnije je bio čovek, možemo da pretpostavimo da nije pobegao od petlova, već, možda, od policije. Bilo kako bilo, Milan Glasinčanin nikad više nije voleo kocku, ali nije ni bio onaj isti, obični mladić, već uspomena na njega.

To su motivi koji su izdvojeni kao folklorni, mada ih ima više, ovo su oni najupečatljiviji. Prisutna je imagologija, tradicionalna slika Jevreja kao trgovaca, srebroljubaca, običaji koji su protkani ne jenjavaju ni pod okupacijom od strane Austrije, čak se i mešaju dve tradicije i prilagođavaju jedna drugoj. Andrić je, ne treba to ni posebno isticati, brižljivo tkao kompoziciju ovog dela u koju je pažljivo umetao običaje Turaka, Srba i Jevreja koji su junaci ovoga dela.

Autorka: Tanja Milenković 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *