Angažovana Aska i komunistički vukovi

Dve godine zaredom, 2011. i 2012, imali smo po jedan jubilej posvećen Ivi Andriću: najpre je to bila šezdesetogodišnjica dobijanja Nobelove nagrade za književnost, a zatim stodvadesetogodišnjica piščevog rođenja. Iznova su štampana Andrićeva dela, otkrivana su i neka koja su prethodno bila objavljena jedino za piščeva života, neke izdavačke kuće potrudile su se da budu originalne tako što bi pripovetke rasporedile „tematski“, a bilo je i nekih zanimljivih eksperimenata, poput „rekonstrukcije“ romana za koji se smatra da je bio davnašnja ali neostvarena Andrićeva zamisao. Razume se da ni književna kritika nije propustila da iznova preispita Andrićev opus, a najzad se naš nobelovac pojavio i kao – književni lik, najpre u zbirci priča Zemaljski dugovi (Laguna, Beograd, 2012), a potom i kao glavni junak romana Kainov ožiljak (Laguna, Beograd 2014) Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića.

U istoriografskom pogledu zanimljiva je studija Angažovani Andrić 1944–1954 (Službeni glasnik, Beograd, 2012), gde su autori Ratko Peković i Slobodan Kljakić pokušali da prikažu svu kulturnu, književnu i političku delatnost čuvenog pisca u desetogodišnjem periodu nakon oslobođenja zemlje. Pada u oči da su se autori uglavnom ograničili na predstavljanje arhivske građe, bez ikakve namere da donose sud o etičkoj strani Andrićevog rada (s obzirom na ideologiju u kojoj je pisac bio „angažovan“). Oni su, očigledno, to ostavili docnijim proučavaocima, ali su im neizmerno olakšali posao sakupivši i na jednom mestu objavivši sve što bi moglo biti značajno u vezi sa Ivom Andrićem u prvih deset godina jugoslovenskog komunizma. Za mnoge od tih Andrićevih „angažovanih“ tekstova, čak i dobar poznavalac Andrićevog rada mogao bi se začuditi kad bi saznao iz čijeg su pera potekli, jer to su, bez preterivanja, hvalospevi Staljinu, Titu i revoluciji.

Na sličan način, dugo je velom tajne bila obavijena i Andrićeva međuratna diplomatska karijera. Moguće da je toj misteriji doprinela Andrićeva reputacija u posleratnim godinama, pa se stoga retko pominjalo da je čuveni pisac nekoliko godina uoči rata bio poslanik Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, ni manje ni više nego za vreme vladavine Adolfa Hitlera. (Peković i Kljakić ostavili su nam u knjizi Angažovani Andrić 1944–1954 svedočanstvo o jednoj neprijatnosti. Naime, Andrić je po dužnosti morao prisustvovati potpisivanju Trojnog pakta između Nemačke i Jugoslavije 27. marta 1941, pa je njegovo prisustvo ostalo zabeleženo i na jednoj fotografiji. Videvši nakon rata tu fotografiju javno izloženu, Andrić je tražio da se ona skloni.)

Primećujemo da u Andrićevom slučaju imamo jedan veliki paradoks ako znamo da komunističke vlasti nisu blagonaklono gledale ni na neke manje značajne ličnosti predratnog, kraljevskog režima, dok Andrić, iako je bio kraljevski poslanik u Hitlerovoj Nemačkoj, dolaskom komunista ne samo što nije bio kažnjen (čak ni gubitkom nacionalne časti), nego se pokazalo da je tek tada, što bi se reklo, došlo njegovo vreme, u književnom ali i u političkom smislu.

Kako je moguće da jedan podanik starog režima opstane u bitno izmenjenim političkim i ideološkim uslovima?

Zato što je Andrić igrao Askinu igru pred komunističkim vukovima!

Svi znamo priču Aska i vuk, u kojoj je jedna ovčica svojom igrom uspela da zadivi zlog vuka i tako sebe spase sigurne smrti. Površno tumačenje ove priče navodi nas da njeno poreklo potražimo u basnama i da je protumačimo u tom ključu, dok svako detaljnije iščitavanje navodi na umetnost (u ovom slučaju, igru) kao najbolje oružje ne samo protiv smrti u fizičkom smislu, nego i protiv prolaznosti, protiv zaborava.

Kecmanović i Stojiljković su u romanu Kainov ožiljak na svojevrstan način osvetlili život „izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije“ Ive Andrića u Nemačkoj uoči Drugog svetskog rata. Pisci su se malo poigrali sa biografijom budućeg nobelovca i doveli ga pred sklapanje pakta sa đavolom, što i nije daleko od istine ako se gleda na simboličkom planu i kada znamo u čijoj je državi Andrić službovao. Pisac sedi naspram đavola, oličenim u nacisti Albrehtu Ditrihu, i doživljava sebe kao ovcu koja je prinuđena da igra vukovu igru ne bi li izvukla živu glavu. Andrić sebe upoređuje sa Šeherezadom, koja je svoju smrt odlagala tako što je neprestano pripovedala nove priče. Vidimo da Kecmanović i Stojiljković dakako spadaju u one koji su priču Aska i vuk dobro razumeli i u njoj videli večitu borbu između umetnosti i nadiruće smrti.

Međutim, u daljem toku romana, Andrićev lik čini ono što „vuk“ (Ditrih) od njega i očekuje, a za Asku iz pripovetke ne bi se moglo reći da na poljani izvodi ono što je vuk od nje očekivao. Naprotiv, Aska svoj život brani na potpuno neobičan način, a to je vrlo bitan motiv njene pobede, jer je neprijatelja iznenadila i porazila već samim „oružjem“ i načinom borbe, koju on nije očekivao, pa samim tim nije ni bio spreman da joj se odupre. Ako su Kecmanović i Stojiljković želeli da im podtekst romana bude priča o Aski, onda ipak nisu bili na pravom tragu, jer igru neprekidno vodi Ditrih (metaforično rečeno, vuk), dok Andrić (Aska) to svesno dopušta, istina gajeći sumnju koja će se na kraju obistiniti.

Andrić spasava glavu i živ odlazi iz Nemačke, ali se ne može reći da je pobedio onako kako je pobedila junakinja priče Aska i vuk. Nije, međutim, slučajno što se poslednja scena Kainovog ožiljka dešava 1941. godine i što poslednja rečenica glasi „Od samog početka“ (kao naslov prvog poglavlja u noveli Jelena, žena koje nema), jer za Andrića je, ako ne 1941, a ono 1944. počeo potpuno novi život.

Tek u tom novom životu, budući nobelovac naći će se u položaju ovce pred opakim vukom. Tada već poznat i ugledan pisac ponosno će stati pred novom vlašću i pobediće je svojim najjačim oružjem – pisanjem, i to onim pisanjem koje je njemu svojstveno i gde je on neprevaziđeni majstor pripovedanja. Čak i u novom poretku, komunizmu, Andrić se nije isticao socrealističkim stvaralaštvom, kao što su mnogi manje značajni pisci činili (radi golog opstanka ili pak radi lagodnijeg života), nego je i dalje bio na starom književnom putu i išao stazama koje su mu dobro bile poznate. Tri Andrićeva romana objavljena 1945 (Travnička hronika, Na Drini ćuprija i Gospođica) tematski nemaju nikakve veze ni sa revolucijom ni sa tek uspostavljenom vlašću, a čak bi se moglo reći da teoretski više pripadaju međuratnoj nego li posleratnoj jugoslovenskoj književnosti. Istina, jedan broj Andrićevih književnih radova nesumnjivo je nastao kao prećutno prilagođavanje novim uslovima, poput duže pripovetke Zeko ili priče Dedin dnevnik, koja docnije nije bila preštampavana čak ni u Sabranim delima Andrićevim.

Naravno, umeo je Andrić i potpuno da se prilagodi aktuelnom trenutku, te da u člancima, referatima i govorima propagira ideje nove vlasti sa istim žarom kao i sami revolucionari. Međutim, čak i kad piše hvalospeve Staljinu, i kad slavi komunističku revoluciju, Andrić to čini  bolje od pisaca koji su bili iskreni komunisti i koji su na „levoj“ strani bili još u međuratnom periodu. (Ubuduće bi, bez ikakvog zazora, trebalo i te članke tretirati ravnopravno sa ostalim Andrićevim delima. Odavno je prošlo vreme kada su glorifikatorski tekstovi o Staljinu morali biti brisani i retuširani preko noći. Sve i da se sâm Andrić tih zapisa odrekao za života, mada za to nema konkretnih potvrda, oni su ipak svedočanstvo jednog vremena.) Svojim talentom, Andrić je polako ali sigurno krčio puteve i odneo svoju ličnu pobedu nad ideologijom koja je pretila da prodre duboko u književnost. Pošto nije smeo javno da trijumfuje, pobedu je proslavio alegorijom nazvanom Aska i vuk.

Aska je pred vukom izvela ono što je najbolje znala i tim umećem nadmudrila nemilosrdnog zlikovca. Andrić je u naletu komunizma pisao onako kako je umeo i na taj način stekao poverenje nove vlasti. Treba istaći da Ivi Andriću nije, kao nekim drugim piscima, bilo potrebno hitno učlanjenje u Komunističku partiju Jugoslavije kako bi dokazao odanost režimu. Andrić je svoju saglasnost (makar bila i neiskrena) pokazao putem književnog rada, a član Partije postaće tek 1954. godine, kada ustvari prestaje da bude „angažovani Andrić“ i potpuno se posvećuje književnom radu, koji više inače neće imati nikakve veze sa vladajućom ideologijom.

Borba Aske nije svakidašnja niti je očekivana. To je borba koja već kod samog izbora oružja iznenađuje neprijatelja, čime on već upola biva pobeđen sve i da to ne želi sâm sebi da prizna. Možda i pobednik ne sme javno da trijumfuje, ali zato je tu umetnost koja pruža tako mnogo mogućnosti da se proslavi pobeda. A kad vuk i u stvarnosti bude pobeđen, ni čitaoci se više neće plašiti da alegoriju pročitaju na ispravan način.

Autor: Dušan Milijić

Jedno mišljenje na „Angažovana Aska i komunistički vukovi“

  1. Citajuci Andrica stekao sam utisak da on uopste nije bio naklonjen komunistima.On je kroz svoje pisanje slao poruke narodu o mnogo cemu sto je kroz zivot video i prosao.Travnicka hronika jasno opisuje kakav je politicki zivot u ono vreme bio i kakve su se opasnosti u tom svetu tada skrivale koje se nazalost u krug do danasnjih dana vrte.Prica o vezirovom slonu opet opominje citaoca o realnosti koje se desavaju kada dodje do problema.Njegovi romani su gotovo svi veoma poucni i otkrivaju realan svet koji su tadasnje vlasti ipak skrivale od naroda.Sve u svemu citajuci Andrica video sam da je bio patriota na strani naroda,a ne komunista.Mnogima je mozda cudno ovo sto kazem ali procitajte njegove romane i sve ce vam biti jasno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *