Ангажована Аска и комунистички вукови

Две године заредом, 2011. и 2012, имали смо по један јубилеј посвећен Иви Андрићу: најпре је то била шездесетогодишњица добијања Нобелове награде за књижевност, а затим стодвадесетогодишњица пишчевог рођења. Изнова су штампана Андрићева дела, откривана су и нека која су претходно била објављена једино за пишчева живота, неке издавачке куће потрудиле су се да буду оригиналне тако што би приповетке распоредиле „тематски“, а било је и неких занимљивих експеримената, попут „реконструкције“ романа за који се сматра да је био давнашња али неостварена Андрићева замисао. Разуме се да ни књижевна критика није пропустила да изнова преиспита Андрићев опус, а најзад се наш нобеловац појавио и као – књижевни лик, најпре у збирци прича Земаљски дугови (Лагуна, Београд, 2012), а потом и као главни јунак романа Каинов ожиљак (Лагуна, Београд 2014) Владимира Кецмановића и Дејана Стојиљковића.

У историографском погледу занимљива је студија Ангажовани Андрић 1944–1954 (Службени гласник, Београд, 2012), где су аутори Ратко Пековић и Слободан Кљакић покушали да прикажу сву културну, књижевну и политичку делатност чувеног писца у десетогодишњем периоду након ослобођења земље. Пада у очи да су се аутори углавном ограничили на представљање архивске грађе, без икакве намере да доносе суд о етичкој страни Андрићевог рада (с обзиром на идеологију у којој је писац био „ангажован“). Они су, очигледно, то оставили доцнијим проучаваоцима, али су им неизмерно олакшали посао сакупивши и на једном месту објавивши све што би могло бити значајно у вези са Ивом Андрићем у првих десет година југословенског комунизма. За многе од тих Андрићевих „ангажованих“ текстова, чак и добар познавалац Андрићевог рада могао би се зачудити кад би сазнао из чијег су пера потекли, јер то су, без претеривања, хвалоспеви Стаљину, Титу и револуцији.

На сличан начин, дуго је велом тајне била обавијена и Андрићева међуратна дипломатска каријера. Могуће да је тој мистерији допринела Андрићева репутација у послератним годинама, па се стога ретко помињало да је чувени писац неколико година уочи рата био посланик Краљевине Југославије у Берлину, ни мање ни више него за време владавине Адолфа Хитлера. (Пековић и Кљакић оставили су нам у књизи Ангажовани Андрић 1944–1954 сведочанство о једној непријатности. Наиме, Андрић је по дужности морао присуствовати потписивању Тројног пакта између Немачке и Југославије 27. марта 1941, па је његово присуство остало забележено и на једној фотографији. Видевши након рата ту фотографију јавно изложену, Андрић је тражио да се она склони.)

Примећујемо да у Андрићевом случају имамо један велики парадокс ако знамо да комунистичке власти нису благонаклоно гледале ни на неке мање значајне личности предратног, краљевског режима, док Андрић, иако је био краљевски посланик у Хитлеровој Немачкој, доласком комуниста не само што није био кажњен (чак ни губитком националне части), него се показало да је тек тада, што би се рекло, дошло његово време, у књижевном али и у политичком смислу.

Како је могуће да један поданик старог режима опстане у битно измењеним политичким и идеолошким условима?

Зато што је Андрић играо Аскину игру пред комунистичким вуковима!

Сви знамо причу Аска и вук, у којој је једна овчица својом игром успела да задиви злог вука и тако себе спасе сигурне смрти. Површно тумачење ове приче наводи нас да њено порекло потражимо у баснама и да је протумачимо у том кључу, док свако детаљније ишчитавање наводи на уметност (у овом случају, игру) као најбоље оружје не само против смрти у физичком смислу, него и против пролазности, против заборава.

Кецмановић и Стојиљковић су у роману Каинов ожиљак на својеврстан начин осветлили живот „изванредног посланика Краљевине Југославије“ Иве Андрића у Немачкој уочи Другог светског рата. Писци су се мало поиграли са биографијом будућег нобеловца и довели га пред склапање пакта са ђаволом, што и није далеко од истине ако се гледа на симболичком плану и када знамо у чијој је држави Андрић службовао. Писац седи наспрам ђавола, оличеним у нацисти Албрехту Дитриху, и доживљава себе као овцу која је принуђена да игра вукову игру не би ли извукла живу главу. Андрић себе упоређује са Шехерезадом, која је своју смрт одлагала тако што је непрестано приповедала нове приче. Видимо да Кецмановић и Стојиљковић дакако спадају у оне који су причу Аска и вук добро разумели и у њој видели вечиту борбу између уметности и надируће смрти.

Међутим, у даљем току романа, Андрићев лик чини оно што „вук“ (Дитрих) од њега и очекује, а за Аску из приповетке не би се могло рећи да на пољани изводи оно што је вук од ње очекивао. Напротив, Аска свој живот брани на потпуно необичан начин, а то је врло битан мотив њене победе, јер је непријатеља изненадила и поразила већ самим „оружјем“ и начином борбе, коју он није очекивао, па самим тим није ни био спреман да јој се одупре. Ако су Кецмановић и Стојиљковић желели да им подтекст романа буде прича о Аски, онда ипак нису били на правом трагу, јер игру непрекидно води Дитрих (метафорично речено, вук), док Андрић (Аска) то свесно допушта, истина гајећи сумњу која ће се на крају обистинити.

Андрић спасава главу и жив одлази из Немачке, али се не може рећи да је победио онако како је победила јунакиња приче Аска и вук. Није, међутим, случајно што се последња сцена Каиновог ожиљка дешава 1941. године и што последња реченица гласи „Од самог почетка“ (као наслов првог поглавља у новели Јелена, жена које нема), јер за Андрића је, ако не 1941, а оно 1944. почео потпуно нови живот.

Тек у том новом животу, будући нобеловац наћи ће се у положају овце пред опаким вуком. Тада већ познат и угледан писац поносно ће стати пред новом влашћу и победиће је својим најјачим оружјем – писањем, и то оним писањем које је њему својствено и где је он непревазиђени мајстор приповедања. Чак и у новом поретку, комунизму, Андрић се није истицао соцреалистичким стваралаштвом, као што су многи мање значајни писци чинили (ради голог опстанка или пак ради лагоднијег живота), него је и даље био на старом књижевном путу и ишао стазама које су му добро биле познате. Три Андрићева романа објављена 1945 (Травничка хроника, На Дрини ћуприја и Госпођица) тематски немају никакве везе ни са револуцијом ни са тек успостављеном влашћу, а чак би се могло рећи да теоретски више припадају међуратној него ли послератној југословенској књижевности. Истина, један број Андрићевих књижевних радова несумњиво је настао као прећутно прилагођавање новим условима, попут дуже приповетке Зеко или приче Дедин дневник, која доцније није била прештампавана чак ни у Сабраним делима Андрићевим.

Наравно, умео је Андрић и потпуно да се прилагоди актуелном тренутку, те да у чланцима, рефератима и говорима пропагира идеје нове власти са истим жаром као и сами револуционари. Међутим, чак и кад пише хвалоспеве Стаљину, и кад слави комунистичку револуцију, Андрић то чини  боље од писаца који су били искрени комунисти и који су на „левој“ страни били још у међуратном периоду. (Убудуће би, без икаквог зазора, требало и те чланке третирати равноправно са осталим Андрићевим делима. Одавно је прошло време када су глорификаторски текстови о Стаљину морали бити брисани и ретуширани преко ноћи. Све и да се сâм Андрић тих записа одрекао за живота, мада за то нема конкретних потврда, они су ипак сведочанство једног времена.) Својим талентом, Андрић је полако али сигурно крчио путеве и однео своју личну победу над идеологијом која је претила да продре дубоко у књижевност. Пошто није смео јавно да тријумфује, победу је прославио алегоријом названом Аска и вук.

Аска је пред вуком извела оно што је најбоље знала и тим умећем надмудрила немилосрдног зликовца. Андрић је у налету комунизма писао онако како је умео и на тај начин стекао поверење нове власти. Треба истаћи да Иви Андрићу није, као неким другим писцима, било потребно хитно учлањење у Комунистичку партију Југославије како би доказао оданост режиму. Андрић је своју сагласност (макар била и неискрена) показао путем књижевног рада, а члан Партије постаће тек 1954. године, када уствари престаје да буде „ангажовани Андрић“ и потпуно се посвећује књижевном раду, који више иначе неће имати никакве везе са владајућом идеологијом.

Борба Аске није свакидашња нити је очекивана. То је борба која већ код самог избора оружја изненађује непријатеља, чиме он већ упола бива побеђен све и да то не жели сâм себи да призна. Можда и победник не сме јавно да тријумфује, али зато је ту уметност која пружа тако много могућности да се прослави победа. А кад вук и у стварности буде побеђен, ни читаоци се више неће плашити да алегорију прочитају на исправан начин.

Аутор: Душан Милијић

Једно мишљење на „Ангажована Аска и комунистички вукови“

  1. Citajuci Andrica stekao sam utisak da on uopste nije bio naklonjen komunistima.On je kroz svoje pisanje slao poruke narodu o mnogo cemu sto je kroz zivot video i prosao.Travnicka hronika jasno opisuje kakav je politicki zivot u ono vreme bio i kakve su se opasnosti u tom svetu tada skrivale koje se nazalost u krug do danasnjih dana vrte.Prica o vezirovom slonu opet opominje citaoca o realnosti koje se desavaju kada dodje do problema.Njegovi romani su gotovo svi veoma poucni i otkrivaju realan svet koji su tadasnje vlasti ipak skrivale od naroda.Sve u svemu citajuci Andrica video sam da je bio patriota na strani naroda,a ne komunista.Mnogima je mozda cudno ovo sto kazem ali procitajte njegove romane i sve ce vam biti jasno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *