Aleksandrijska skala

Saša Skalušević Skala, Mitovi i senke, Narodna biblioteka „Dositej Novaković“, Negotin 2014.

Saša Skalušević Skala, Plastična Aleksandrija, Presing, Mladenovac 2018.

Poezija Saše Skaluševića Skale posve je netipična. Njegov pesnički glas može se ilustrovati slikom arhipelaga, a pesničke knjige Mitovi i senke (2014) i Plastična Aleksandrija (2018) čine skupove naizgled nepovezanih pesama, što dovodi u pitanje da li su njegove knjige tek puke zbirke ili postoji neka važna nit koja ih čini celovitim. Može se reći da je ono što ih čini pesničkim knjigama upravo ideja izvesne razdvojenosti, rasparčanosti, razbijenosti. U prvoj knjizi slutimo istovremenu sinonimičnost, ali i semantički jaz između „mitova“ i „senki“ – kao da su od istinitosti i snage mitova ostale samo senke, tj. krhotine, i kao da mitovi predstavljaju telo istine, a senke svedočanstvo njihove smrti. S druge strane, Plastična Aleksandrija otkriva nam nešto novo o Skaluševićevoj poeziji.

Njegove pesme mogu se, naime, sagledati kao krhotine nekog potonulog sveta (Atlantide) ili eksponati u nekom istorijskom muzeju antičkih starina, koji o nekadašnjoj civilizaciji svedoči onim što je uspelo da sačuva nakon neke kataklizme. Čitanjem pesama prolazimo kroz pesnički muzej, koji nam govori o Čoveku svih vremena, od Rimljana do čoveka urbane sadašnjice. Slika o našoj civilizaciji svakako nije više celovita. Istinu o njoj kanda je mogućno rekonstruisati jedino na način na koji to čine arheolozi, iskopavajući i analizirajući predmete ili građevine, materijalne ostatke davnih vremena. Međutim, za razliku od arheoloških iskopina od kamena i plemenitih metala, pesnik ironično komentariše materijalne ostatke naše sadašnjice za arheologa budućnosti. Radi se o plastici, dugovečnom materijalu, ali posve bezvrednom. U tom kontekstu može se sagledati i jedna od najuspelijih pesama knjige: „Ako je Adam prvi čovek / Prvi pesnik / Ako je Eva načinjena od / Njegovog usnulog rebra / Druga / Nisam li ja koji sam rođen / Trećeg dana aprila / Treći / I jesam li onda ja / Od bronze“.

Naravno, najdirektnije se o aspektu koroziranja naše civilizacije može govoriti upravo u pesmama koje baštine motiv Aleksandrije. U Mitovima i senkama to su pesme „Prljavštne prošlosti“: „Svetlost Aleksandrijske biblioteke / U bljesku lomače je utihnula / Danas živimo da bi[smo] živeli / Gotovo spokojni za one druge / Koji će doći nakon nas / Ne znajući za naše greške / Za naše čađi“ i „Kavafijevo vucaranje“ sa efektnim, refrenskim stihom: „Ti znaš zašto si Aleksandriju napustio“. Potpuna obnovivost nije moguća, ponovna celina takođe nije, ali postoji neki poriv u čoveku i težnja da, ne znajući neretko zašto, ipak stremi sakupljanju onoga što je ostalo od negdašnjeg veličanstva; od onoga što nikad nije ni spoznao, ni osetio u svojoj punoći.

Saša Skalušević Skala – Mitovi i senke

Bilo da se radi o ljubavi, o državi ili društvu, Saša Skalušević Skala uspeva da u pesničkom izrazu bude izrazito liričan, a da se emocionalna aura njegove poezije snažno ispoljava na recipijenta. Kada peva o ljubavi, pesnik donosi šarmantne dosetke i uspelo posreduje pesničkim slikama ono što nosi u svom sentimentu: „Ako sam krenuo u podzemlje / Had dole // Ne znači da se neću vratiti // Ako sam ti okrenuo leđa / Nemoj misliti da ću te zaboraviti“ (Orfejevo obećanje).

Vrednost njegove poezije ispoljava se upravo u gnomičnosti pojedinih pesničkih slika i emblematičnosti nekih pesama-alegorija. Vredi u tom smislu pomenuti „Recept za bol“: „Izmuzite zmiju / Iscedite sve iz nje / Stegnite je rukama / Snažno // Što snažnije / Tako da ništa / Ne ostane u njoj // Daće vam / So / Suze / Otrov / Daće vam sve / Krv / Mleko / Znanje // Samo ne sreću / Samo ne sreću“. U pesmi je, naime, zmija zapravo deo emocionalnog „ja“ lirskog subjekta i, cedeći nju, on cedi deo sebe koji nije kadar da spozna ili ponudi sreću. Ta zmija je žuč koja se luči kada zaboli duša, ali koja je lekovita poput zmijskog otrova, jer kada se kuša u malim količinama, postaje opomena i bol kao „jedina otmenost“, kako se navodi u motou pesme prema Bodleru.

Pored zmije, uspele su emblematske metafore koje se odnose na divlje mačke. U Mitovima i senkama paradigmatičnom postaje pesma „Mučenja“: „Blejk je video (valjda u Paklu) / Ogromnog lava // Borhes je sanjao drevnog Tigra / Zatvorenog u još drevnijoj piramidi // Mene ne muče ne gone / Tako krupne egzotične Mačke / Jedna ljupka Vučica / Mira mi ne da“. Poznato je da se metaforika divljih mačaka, bilo leoparda, lava ili tigra, u pesničkoj ikonografiji odnosi na samu poeziju iliti ogledanje pesnika i njegove poezije. Lirski subjekt pesme „Mučenja“ autopoetički ističe da njegova poezija nije prvostepeno autoreferencijalna, već da je njen predmet ljubav. Otuda se fokus pomera na „vučicu“ sa jasnom konotacijom usmerenom ka legendi o nastanku Rima, inače bitnog toposa Skaluševićeve poezije. Međutim, svoju „divlju mačku“ on je ipak otkrio u prološkoj pesmi Plastične Aleksandrije „O usponu i padu“: „Priča kreće otprilike ovako // Neki čovek ne baš zaludan / Planinari / Penje se i penje / Dugo korača jer uspon je to / Duga i uska staza saosećanja / Grči se / Stenje / Bori // Napokon ozaren / Stiže / Zastane da se odmori i predahne / Meri puls / Opipava srce // A onda ga zaskoči puma“. Teško je odrediti šta bi konkretno mogla puma da znači u kontekstu pesme i poetike Saše Skaluševića, ali može da se nasluti da je i ona, kao i zmija, oličenje opomene i upozorenja. Mogućno je da puma može da znači kritičara koji bi poeziju jednog pesnika-planinara, koji ulaže kontinuiran napor ne bi li dosegao uspon, preklao zubima iznenada i onemogućio ga za dalji uspon. Takođe, može značiti i pesnikovu opasnu samokritičnost koja bi ga rado zaskočila kada se najmanje nada i sprečila dalje pevanje; koja bi se hranila krvlju i mesom te poezije. Kako god da bilo, motiv pume na početku Plastične Aleksandrije ostvaruje efekat budnosti i obazrivosti kod čitaoca, iako se oseća da i pesnik sa čitaocem deli ista osećanja.

Saša Skalušević Skala interesantan je pesnički glas savremene srpske poezije, energičnog lirskog senzibiliteta i „u usponu“. Iako su mu pesme neujednačene estetske vrednosti, slute se konture jedne smislene poetike, a pojedine pesme mogu se nazvati antologijskim. Da se vratimo, konačno, na priču s početka teksta. Razgledajući eksponate u muzeju mi, najposle, nailazimo i na razbijene glinene krčage, ali i na nakit velikih imperatora. I jedno i drugo, iako ima različitu materijalnu vrednost, podjednako je važno svedočanstvo o jednom vremenu.

Autorka: Jelena Marićević Balać

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *