Ajnštajn: Najgenijalniji paradoks

Ajnštajn u prostoru i vremenu

Temeljni smisao Ajnštajnove teorije: Ukidanje apsolutnog smisla pojma istovremenosti takvih događaja koji se ne odvijaju na istom mestu.

Ajnštajn smatra da je prema opštoj teoriji relativnosti: prostor nešto što zavisi od koordinata i nema zasebnu egzistenciju. Prostor – „vreme ne postoje za sebe, već samo kao strukturno svojstvo polja. Svakom fizičkom pojmu trebalo bi dati takvu definiciju, na osnovu koje bi se u principu moglo rešiti da li on u svakom konkretnom slučaju odgovara ili ne odgovara stvarnosti. Relativitet, kako ga shvatam, samo označava da su neke činjenice matematike i mehanike, koje su smatrane za pozitivne i stalne, relativne s obzirom na neke druge činjenice u sferi fizike i matematike. To ne znači da je u životu sve relativno i da imamo pravo da celi svet okrenemo naopako“.

Leopold Infeld, bliski saradnik Alberta Ajnštajna koji je njegovu teoriju relativiteta (E = mc2) nazvao najgenijalniji paradoks, piše kako mu je veliki naučnik pričao da je već od šesnaeste godine intenzivno razmišljao šta bi se dogodilo sa čovekom kada bi pokušao da dostigne svetlosni zrak – što ga je i vodilo do paradoksalnog, ali po svojoj suštini genijalnog otkrića. Infeld već u ovom razmišljanju zaključuje o osnovnim crtama naučnika, a to su: sposobnost da postavlja pitanja, moć da se godinama misli o istom problemu dok se tama ne pretvori u svetlost razumevanja i sposobnost formulisanja jednostavnih idealizovanih eksperimenata koji se nikada ne mogu izvesti u praksi, ali preciznom analizom rasvetljavaju i menjaju naše shvatanje sveta koji nas okružuje.

Slučaj čoveka koji juri i dostiže svetlosni zrak je velika zagonetka koja je dovela do teorije relativiteta.

Paradoks blizanaca je slikoviti prikaz teorije relativiteta koji ne protivureči iskustvu već jedino tradicionalnoj predstavi o apsolutnom vremenu.. Ako se jedan od blizanaca kreće velikom brzinom približnoj brzini svetlosti ka zvezdanom prostoru, njegovo srce kuca u sporom ritmu u poređenju sa svim srcima kraj kojih prolazi. Kada se vrati, on je još mlad dok je njegov brat koji je ostao na Zemlji već starac.

Bez obzira što su različita tumačenja o Ajnštajnovim interesovanjima izvan nauke, on je simbol nove epohe koju karakteriše pobuna protiv svega što je apsolutno u svim sferama nauke i umetnosti. Najverodostoniji su svakako zapisi samoga naučnika (Svet kako ga vidim): Najlepša stvar koju možemo da doživimo je tajanstvenost. Ona je izvor svih istinskih umetnosti i nauke.

Firek, u svome intervjuu sa Ajnštajnom, beleži zanimljivu činjenicu (1929) da samo deset ljudi (prema tvrdnji Infelda, samo dvanaest ljudi) razume Ajnštajnovu teoriju i sa ponosom priznaje da je on jedan od njih, jer mu je naučnik lično objasnio na jednostavan način (on voli da objašnjava svoje teorije), ali da je sve u toku noći zaboravio! U radnoj sobi, on ne zatiče laboratoriju srednjovekovnog mađioničara kako je očekivao i zato zaključuje: Ajnštajnov jedini instrument je njegova glava. Njegov mozak je njegova biblioteka. Iz sobe, beleži Firek, vide se krovovi, mostovi i nebo. Tu je naučnik sam sa svojim vizijama i tu niko ne ometa uzlet njegove mašte.

Dovoljno je sam umetnik da slobodno iskoristim svoju maštu. Mašta je važnija od znanja. Znanje je ograničeno. Mašta obuhvata svet.

Ovakvo Ajnštajnovo razmišljanje objašnjava i njegovu multidisciplinarnost. On nije naučnik koji se ne vidi od svojih spisa, već naprotiv, on je spekulativni mislilac koji impresionira. Na jednoj strani, veliki naučnik i inženjer – praktičar, na drugoj strani – sportista i umetnik. Njegovi savremenici ga pamte kako u blizini svoga mesta, Kaput, u svom bliskom prostoru i vremenu, jedreći brojnim jezerima i rekama, podseća na pirata. Ako nije u četvrtoj dimenziji, on je – sa svojom violinom, od koje, kako je sam priznao, dobija najviše životne radosti. O čitanju ima posebno mišljenje. Ne privlači ga i smatra da suviše odvlači pažnju, ometa kreativno razmišljanje jer se uz knjige, kao i uz pozorište, na primer, živi kroz tuđa iskustva, a ne živi se svoj sopstveni život.

Svoje doba on imenuje kao – gotsko (ne renesansno) po duhu. Dvadeseti vek je za njega doba demokratije intelekta u kojoj ima mnogo ljudi značajnih u nauci i umetnosti, ali epoha je značajnija od pojedinca. Ameriku posmatra kao mesto gde je pojedinac izgubljen u dostignućima mnogih. Materijalni uticaj u istoriji je po njemu prenaglašen u Rusiji, boljševizam je izvanredan eksperiment vredan pokušaja, ali se greši u tome što se partijska vera stavlja iznad efikasnosti. Svakako je neobično proročko predviđanje o federativnoj Evropi, koja nije ostvarena već u njegovo vreme zbog intelektualnih vrednosti, etničkih uticaja, tradicije i emocionalnih faktora. Za slom Nemačke, on, pak, okrivljuje Hitlerove saradnike.

U oblasti filozofske misli Ajnštajn ima veoma precizan stav. Čovek ne oblikuje sopstveni život, jer: mi možemo raditi ono što želimo, ali možemo želeti samo ono što moramo. Moja karijera je bila nesumnjivo određena ne mojom voljom već raznim faktorima, nad kojima nisam imao nikakvu kontrolu. Verujem u svoje intuicije i inspiracije.

Ajnštajnova dubokoumnost, ali i lako dostupna objašnjenja, istovremeno, fasciniraju njegove sagovornike. Na pitanje da li je Nemac ili Jevrejin, on odgovara da je moguće biti oboje, jer sebe smatra čovekom. Može se taj odgovor povezati sa njegovom duhovitom primedbom da postoji standardizacija automobila, ali ne i čoveka! U skladu sa svojim umetničkim duhom, maštom naučnika i filozofskim refleksijama, jednostavnim jezikom, razumljivim svima, Ajnštajn objašnjava sudbinu sveta:

Sve je determinisano, početak kao i kraj, silama nad kojima nemamo kontrolu. Determinisani su insekti isto tako kao i zvezde. Ljudska bića, biljke ili kosmička prašina, svi mi plešemo na misterioznoj melodiji, koju je intonirao u daljini nevidljivi svirač.

I u ovim rečima, prikriveno provejava duh otkrivene i prihvaćene relativnosti kao što je, u skladu sa promenljivim, i stil njegovog života. Ponekad govori o tome otvoreno, ponekad se to vidi u njegovim postupcima. U njemu živi duh usamljenika dok njegova otkrića široko otvaraju vrata slave, bogatstva, brojnih nagrada (Nobelove, pre svega) što za sobom donosi popularnost i podrazumeva neminovnost uključivanja u društvene tokove. U ličnom životu, on kao da sledi sopstveni instinkt promene: kada se zaljubljuje u koleginicu, strankinju i druge vere, Milevu Marić, on je protiv volje roditelja uzima za ženu. Sa njom ostvaruje roditeljstvo (dva sina), ali sa njom kao ravnopravnim saradnikom kreće i u svet nauke; kada postane poznat kao naučnik, Ajnštajn se vraća svojoj ljubavi iz rane mladosti, razvodi se i ženi se svojom dvostrukom rođakom (njihovi očevi su braća, a majke su im sestre), koja je u međuvremenu ostala razvedena sa dve ćerke. Ja sam svome mužu sve što se može biti, rekla je jednom prilikom Elza Levental (rođena Ajnštajn). No, međutim, svoju prvu suprugu koja je bila ravnopravni učesnik u njegovim naučnim radovima, on u znak zahvalnosti (moguće i zbog griže savesti, ali najverovatnije iz razloga, kako neki naučnici smatraju, velikog doprinosa u njegovim otkrićima) predaje novac od Nobelove nagrade. Tako je pokazao ustvari, da ona nije bila žena iz senke.

Uputno je svakako, prošetati kroz kroki biografiju Alberta Ajnštajna koja mnogo govori o njegovim osobinama, a samim tim otkriva mnoge tajne i zagonetne puteve genijalnosti jedne sasvim originalne i neuobičajene ličnosti.

Da li težite ličnoj besmrtnosti? – postaviće Firek pitanje u svom interjuu sa Ajnštajnom, na koje će mu on odlučno odgovoriti:

Ne. Život, jedan život mi je dovoljan.

Albert Ajnštajn je rođen u Ulmu 1879. godine. Ajnštajnov otac Herman je bio vlasnik radnje za elektro materijale, a majka koja je poticala iz bogate porodice, bila je talentovana za muziku. Albert je učio violinu od dvanaeste godine i ona je ostala njegova opsesija do kraja života. Imao je i svoju muzičku grupu. Porodica prelazi u Minhen gde Albert pohađa katoličku školu i gimnaziju sa prosečnim uspehom, ali se samostalno interesovao za latinski jezik i matematiku. Školski drugovi su mu dali nadimak Bidermajer (moguće da ih je podsećao na komičnog Ajhrodtovog junaka, a često su ga dobijali i dobrodušni malograđani). Albert je teško podnosio autoritativne profesore i četiri decenije kasnije ironično će primetiti: Sudbina me je zato što sam potcenjivao autoritete kaznila, tako da sam i sam postao autoritet.

Albert je bio usamljen, malo s kime se družio, ali je čitao dosta, u početku naučnopopularnu literaturu, da bi već sa dvanaest godina prešao na Euklidovu geometriju. Roditelji mu se sele u Milano, ali i on uskoro dolazi za njima napustivši gimnaziju. U Švajcarskoj je maturirao na Tehničkoj školi i na Politehniku za fiziku i matematiku, primljen je bez prijemnog ispita. Iz Milana, oko svog dvadesetog rođendana on, između ostalog, piše koleginici Milevi Marić, sa kojom su ga često zaticali kako zajedno rešavaju zadatke: Tada mi je u jarkim bojama postalo jasno koliko su naš psihički i fizički život međusobno tesno povezani.

Godine 1900. Ajnštajn završava Politehniku sa ocenom 4, 6. I potom, počinje zamršeno klupko njegovog života, u kome se nižu problemi sa porodicom; sa neprekidnim menjanjem radnih mesta, stanova, gradova i država; sa brojnim eksperimentima i otkrivanjima prirodnih zakonitosti; angažovanja na univerzitetima i upornim pokušajima da se ne uključi u politiku (1956. godine mu je ponuđeno da bude predsednik Izraela, što je odbio); ličnim usavršavanjem i praćenjem svih zbivanja oko sebe i na globalnom planu; nagradama i, na kraju neminovnom slavom koja ga prati u životu i koja mu obezbeđuje besmrtnost. Pored ogromne radne energije koju je nosio u sebi, on je posedovao prirodni odbrambeni mehanizam koji mu je pomogao da u svemu tome opstane.

Nikad svim srcem nisam pripadao zemlji ili državi, svom krugu prijatelja, čak ni svojoj sopstvenoj porodici.

Njegova posvećenost nauci kroz čije neiscrpne tajne ga je vodio neograničeni talenat, ali i nadahnuće i intuicija, bilo je ono čemu se posvetio do krajnjih granica ljudske moći. Iskorak koji je napravio svojim otkrićima, a delom i svojim životom, učiniće ga intrigantno zanimljivim, kako za svoje savremenike, tako i za sve prošle i buduće generacije.

Autorka: Ljiljana Pantelić Novaković 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *