Adrese bez stana

prikaz-rezime knjige Mihajla Pantića STAN BEZ ADRESE, Arhipelag, 2014.

Knjiga Stan bez adrese, pisca Mihajla Pantića (priče, putopisi, eseji), asocira na ispunjenje teško ostvarive prilike koja se retko kada pruža piscima. Stoga, kada se dobije poziv od izdavača, sve što se do tog trenutka ima u kompjuteru, a u datom slučaju radilo se o raznolikim sadržajima kratke forme, knjiški neobjavljeno, iznosi se iz anonimnosti na svetlost dana. S obzirom na tematiku koja zadire u razna polja čitanja i pisanja, ali i svega drugog što bi ih moglo okruživati, a pritom i dopunjavati, upotpunjavati, rasvetljavati, objašnjavati ili bilo kako učiniti se korisnim u sprezi pisac–čitalac (a i svakoga od njih, posebno), knjiga je naslovljena dovoljno skriveno i uopšteno, da potragu za stanom koji nema adresu, čini avanturistički zanimljivom svakome, iole znatiželjnom.

Stilski posmatrano, impresionira zarazna opširnost kojom se pisac Mihajlo Pantić rukovodi prilikom objašnjenja svakog složenijeg pojma. Preciznim odabirom pravih reči, bez obzira u koju se stilsku figuru mogu svrstati, on ne pokušava da bude koncizan, kratak i jasan (što se uglavnom može, čak se i nastoji), već, naprotiv: sa krajnjom preciznošću je detaljan. Kada se radi o naučnim radovima, takva edukativna raznolikost bi dobro došla, jer će se urezati u pamćenje bar jedan od pojmova, koji će ponekad i biti dovoljan. Međutim, u književnosti kojoj pretenduje i ova knjiga, očigledno namenjena širokom čitalaštvu, populaciji koja bi da sazna, ali ne i da polaže ispit, namera piščeva da po svaku cenu svoja znanja udeli i podeli široke ruke, umanjuje njenu zanimljivost paralelno sa padom pažnje. Mada, nema zamerke nijednoj celini, ma kom rodu književnosti pripadala, ali ona se praćaka (pisac je strasni ribolovac!) u vodama od barskih plićaka do nemerivih okeanskih dubina, što će reći, svojina je najrazličitijih literarnih formi, od novinski provokativnih intervjua do fondova striktne kognitivnosti. Posebno zbunjuju skokovi, od krajnje opuštenosti, ležerne priče, rasterećujućih, uobičajenih, manje-više dobroj većini građanstva, poznatim dogodovštinama, da bi se već na sledećoj stranici našli u kolopletu razmršavanja delikatnog literarnog problema, koji iziskuje svojevrsni napor za prelazak iz dokoličarstva u tipično večitu literarnu enigmu: Šta je pisac hteo da kaže? To će reći, mogla se ova jedna knjiga izroditi bar u dve dobre (uz proširenje, moguće, i tri) knjige, koje bi našle svoju posebnu čitalačku publiku. Neujednačeno korišćen književni jezik poklapa se sa valovitom tematikom koja se kreće u granicama, od duboko iskrene ispovedne, pa sve do dobronamerno zamišljene edukativne proze. Nije isključeno da se na teritoriji istog teksta, susretnu obe.

Ne zanoseći se specijalističkim, isledničkim metodama duboke analize, u brišućem letu, takoreći, već će se uočiti navedene karakteristike, mada je lišena uvoda, predgovora, pogovora, reči izdavača, kritičara ili samog pisca (autokritika bi posebno dobrodošla) ili bilo šta drugo što bi i indirektno odigralo ulogu uputstva, makar ležernog, u neobaveznom stilu: Hej, ljudi, pred vama se nalazi… Jedino podela na tematski različite forme, data je neupadljivo, diskretno, takoreći štedljivo, tek na poslednjoj stranici, u sadržaju, i to ni manje ni više nego: dvostrukim proredom?! (ako se kojim slučajem da uopšte uočiti). Da li je to lično pravo velikih izdavača ili dopustivi komoditet poznatih pisaca, koji ponekad, na književnoj večeri promocije sopstvene knjige, na konkrentno pitanje iz poštovanog publikuma, daju lakonski odgovor: Čitajte… (Ne, ne radi se o piscu Mihajlu Pantiću, već o jednom dvostrukom Ninovcu, tek da se zna).

S obzirom na obilje podataka od kojih imamo svašta ponešto, ne bi smetala, uputno korisna infiltrirana piščeva sentenca, u koji bilo od tekstova, donirana čitaocima, kao mali osvrt na zajednicu (ne)svrstanih sadržaja i formi. No, krenimo redom, što kraće i konciznije, ako je moguće, sažeti u zabelešku, kroki-siže pročitanog, kao razglednicu za uspomenu i dugo sećanje, što bi se reklo. A ova knjiga, to posebno i zaslužuje. U prvoj grupi su četiri priče, jedna je o psu, dok ostale tri vezuju (i razdvajaju) različita mesta zbivanja, u stranim zemljama. Druga grupa podseća na skraćena predavanja o književnosti (moguće: izlaganja sa kreativne radionice pisanja, a neizbežno i čitanja). Treći deo su tri intervjua sa piscem, a četvrti nosi naziv Sedam puzzle, što je i podnaslov romana (Puzzle 7).

Prva priča nam govori kako je pas ličnost. I dok bi većina navela da su čovek i pas povezani na razne načine, pisac Mihajlo Pantić ništa ne reskira i zato piše: I svaki čovek, bio pasionirani vlasnik, odgajivač, lovac, čuvar, stočar, policajac, vojnik ili samo ljubitelj pasa, ima bez izuzetka, neku priču o psu. Posle čitavog spiska poznatih ljudi i poznatih pasa, pisac će ispričati dve priče o svojim psima. Priča o dvojici kolega stomatologa koji se zapošljavaju u Barseloni, zajedničko je delo pisca sa njegovim Twitter-saradnicima. Zanimljiva je ideja da pri svakom ispijanju pića, u zagradi je ostavljeno mesto za reklamu!

Daleki Sibir, kako stoje stvari u domaćoj literaturi, postaje nam sve bliži. Istina, pisac je ispisao lični doživljaj, uz istoriju, geografiju, klimu, ne navodeći da je dobitnik nagrade Jugra (po nazivu pokrajine) za svoje delo Ako je to ljubav. A sopstveno otkriće o sličnosti reči dabar na ruskom i engleskom, daće objašnjenje da je nekada Beringov moreuz bio zapravo most kojim su bili zbliženi naroda dva kontinenta. Storija o Poljskoj, a i Egiptu, istovremeno je i storija o nekoliko vrsta tišine, kako je nazvana priča. Neminovna je asocijacija na Časlava Miloša, njegovo veče u Francuskoj 7: Bila je to tišina onih koji slušaju poeziju i koja ponekad zna da se zgusne posle pročitane pesme. A ako je jednoga dana nigde ne bude bilo, pisac Mihajlo Pantić je doneo u ovoj knjizi pesmu Ars poetica (Evo je, cela je, ah, iskrena, lepa, mudra i brutalno precizna, kako u istinskoj poeziji jedino može biti). Drugi susret dva pisca je u Krakovu, pred sarkofagom Časlava Miloša, u „tišini koju su isijavali mrtvi.“ Upućivanje na sadržaj tekstova sledeće grupe sugeriše prvi naslov, pitanjem: Šta je danas književnost?

Razlozi hiperprodukcije knjiga su između ostalog što je svaki život vredan opisivanja, a to je i način da svaki pojedinac (..) saopšti svetu izvesne stvari (..) mada smo svi u istoj kaši pometenog, hronično traumatičnog istorijskog vremena, u kojem svi govore, a niko ne sluša i u kojem svi pišu, a malo ko čita. Evidentno je i da je roman uzurpirao celokupnu književnost, sve druge forme preseljene su na marginu… a sama književnost postaje mala, privatna mentalna teritorija.

U tekstu „Dobro je dok nije gore“pisac govori o kritici oslanjajući se na poznata mišljenja, poput: „cinizam je, kako je učio jedan mislilac, prvo svojstvo netalenata. Sve umetnosti su neme, kritika im pomaže da progovore“ (Nortrop Fraj), da bi završio Mihizovim rečima: „Moje je (..) da kažem o čemu je ta knjiga i valja li štogođ, a vama prepuštam sve ostalo.“

Sam Mihajlo Pantić će, naglašeno, izvući svoj zaključak o zakonitostima u oblasti kritike: Kritika se, ponavljam, menja onako kako se menja i književnost i epoha u kojoj ta književnost nastaje. Posebno mesto pisac će dati klasicima bivših republika Jugoslavije označenih kao Jugosfera i kroz činove dvostruke verifikacije (priznavanje u nacionalnom kontekstu, i priznavanje među drugima). U ovom slučaju prava je poplava klasika, kad se uzme u obzir da bi danas imali dvojne pasoše Ivo Andrić, Ivan V. Lalić, Tin Ujević, Miloš Crnjanski, Miroslav Krleža i mnogi drugi. Čini se da je spisak onih koji nisu bili aktuelni, poznati, a i priznati širom Jugoslavije, neznatan i zanemarljiv.

O neobeleženim jubilejima pisaca koji više nisu među nama, pisac govori kao neoprostivom grehu nemarnosti, neuvažavanja i nacionalne demencije. Sremčeva anegdota o spomeniku pesniku Vojislavu Iliću, koji se ne računa da ima spomenik, jer je bez konja, nadživela je mnoge značajne datume iz života poznatih literata. Možda upravo takvi događaji bude podsećanje kako bi 2013. godine Jovan Hristić, Aleksandar Ristović, Slobodan Selenić i Živojin Pavlović bili bodri osamdesetogodišnjaci, pa pisac svojim esejom pod istim naslovom posvećuje omaž njihovim ličnostima i sentencama koje su poručivali svojim delima.

Čitam, čitam, čitam… preslišava se strasni čitalac Mihajlo Pantić navodeći šta sve čita, kako, zašto, ko su mu omiljeni pisci i još mnogo toga, u esejima „Čitanje, beskrajna proča“ i „Mali izveštaj o čitanju.“

Kad ispiše sve o čitanju, koje je, kako kaže prethodilo obilato njegovom pisanju, skromno će nas vratiti na početne pozicije, esejom: Dovoljno je samo pisati. I mada preporuku ne definiše kao savet mladim piscima, mogla bi se ova duga, ali krajnje korisna misao podvesti u tu grupu i stoga je vredi posebno izdvojiti: Ukoliko neko zaista (kažem: zaista) hoće da se bavi tim stalno izmičućim, neizvesnim umećem (dakle, što zanatom, što umetnošću) mora sam sa sobom sklopiti dugoročni sporazum jedino i isključivo na sopstvenu štetu: mora se ceo dati, a da zauzvrat ne sme ništa očekivati (..) dovoljno je samo pisati, jer je reč o najdobrovoljnijem od svih mogućih izbora. Dodaće pisac i iskustva drugih literata. Za knjige koje očekuju da budu napisane, a možda nikada i neće, Ivo Andrić kaže da ti piju krv i zaklanjaju vidik, dok Danilo Kiš objašnjava razlog pisanja: „Kad čoveku ne preostaje ništa drugo, počinje da piše. Pisanje je čin očajanja, beznađa. Staviti sebi omču oko vrata ili sesti za pisaću mašinu, jedina je dilema.“

Koliko znače knjige, novobeogradski strasni čitač Mihajlo Pantić nalazi kod svojih kolega. Jedan od njih je i Jovica Aćin: „Sa knjigama smo manje glupi i manje zli. Neophodne su kao zdrav hleb i čista voda. Kad život biva bedan, knjige mu vraćaju kvalitet.“

Kada se živi, tu gde se živi, na Balkanu, nezaobilazno je koju reč i o tome. Bar, šta su drugi zaključili. Spoljašnjem posmatraču Balkan izgleda kao zagonetka zbunjujućih složenosti. (Barbara Jelacich), Kao kulisa o Orijent ekspresu, Balkansko poluostrvo je klaustrofobično mesto (Vesna Goldsworty). A ko će napisati delo Balkanska priča, pisac će pomoć potražiti u Staroj Grčkoj, u principu homomenzure i zaključiti: Dakle, sam čovek. Pripovedač. I priča koju nam on pripoveda.

Fragment, taj zagonetni činilac svakog književnog dela dobiće u ovoj knjizi svoje mesto pod nazivom Sedam fragmenata o fragmentu: Istorija književnosti upućuje na njegovu predsokratovsku drevnost (1). Da je fragment mala celina, pokazaće nam Ivo Andrić koji je iz svog megaromana Na Drini ćuprija, izdvojio niz priča i pripovedaka (2). Fragment sluti celinu u istoj onolikoj meri u kojoj je relativizuje ili poriče (3). Fragment uvek govori nešto više od sebe (4). Književnost je fragmentarna, jezik je celovit. U ovom segmentu, pisac izdašno navodi primere kojih je u našoj književnosti na pretek: Ex ponto, Znakovi pored puta, Peščanik, Hazarski rečnik, ali i Stan bez adrese, samoinicijativno pridodat, na ličnu odgovornost autora prikaza, bez konsultacije sa piscem (5). Energično zalaganje Bore Stankovića je primer značaja pojave dela u celinir: Božji ljudi moraju biti štampni odjednom ili nikada. Ovako, rasparčani, gube celinu, utisak i karakter (6). I na kraju, o suštini fragmenta, pisac postavlja pitanje i na njega i odgovara: Da li je fragment nešto malo što se sadrži u velikom ili je to veliko koje je spalo na malo? Izgleda da o fragmentu nije moguće misliti drukčije nego – fragmentarno (7).

Posebno mesto dato je razmatranju srpskoj esejistici, koja je uprkos eseju kao elitističkoj i ekskluzivnoj formi, pripala resoru strogo stručne literature, i uz to, potisnuta kao i sve ostale književne forme popularizacijom romana, bez obzira na kvalitet i vrednost svakog pojedinačnog (nema tog srpskog romansijera koji ne sanja Ninovu nagradu; oni koji su je dobili, sanjaju da je dobiju po drugi put). Smatrajući da srpski esej ima srazmerno visok stvaralački standard, pisac će se poimence osvrnuti na dela poznatih domaćih esejista, kao i dela koje su obrađivali, jer su to često bili eseji o esejistima. Ujedno je napravljen i kratak pregled primera nefikcionalne književnosti, a sve to pod naslovom: Život je zanimljiviji. Detaljnom analizom, Mihajlo Pantić će uveriti čitalački auditorijum da dolazi vreme drugačije neophodnosti dominirajuće književne forme: Ukoliko želiš da zaista budeš pisac, nemoj pisati romane.

Tri časopisa (Politikin zabavnik, Povelja i Mostovi), svaki na svoj način su prilog piščev njihovoj dopadljivosti, kvalitetu i vanvremenosti. U ulozi drugoga – onoga koji odgovara na pitanja, a prvoga, onoga zbog koga se postavljaju pitanja, Mihajlo Pantić je izneo tri intervjua u kojima u mnogome objašnjava mnogo toga o sebi i svojim delima. Nije se moglo izbeći ponavljanje nekih piščevih aksioma, ali da je u međuvremenu mnogo toga i izmenio, kako u životu, tako i u pisanju. Sanja Domazet je dobila mnoga piščeva priznanja, postavljajući autentična, dobro promišljena i studiozna pitanja. No, najpre o jednom kuriozitetu. Pre više od decenije, po intuiciji koja vezuje književno-muzički svet (nije isključena i izvesna prozorljivost), Mihajlo Pantić je proročki izrekao u navedenom intervjuu sledeće: Međutim, skromno mislim da su mi Dilan, ili Morison, ili Stremer ili Milan Mladenović rekli nešto na šta nisam naišao ni u najboljim knjigama. Ove godine, tu misao je potvrdio Nobelov komitet, bar što se tiče Boba Dilana.

A evo i zanimljivih odgovora iz pomenutog intervjua:

Osećam se najkreativnijim u času kada osećam pretnju depresije.
Najveća mudrost u životu je da čovek pronađe pravu ludost (o ribolovu kao strasti).
Da biste bili pisac, morate da odbijete da odrastete.
Priča je uvek selekcija. U njoj nema suvišnih reči. Ukoliko ih ima, onda to više nije dobra priča. Tu ste uvek na granici drhtave ravnoteže (naslov interjua).
Pisanje je pomalo vrsta unutrašnjeg azila.
Uvek ostaje onaj jedan pretpostavljeni, zamišljeni čitalac kome se obraćamo.
Kada pišem nešto iz radosti (..) to onda doživljavam kao nešto najbolje što mi se moglo desiti.
Pisanje je uvek posledica nečega, vremena, mesta, okolnosti, znanja, karaktera, nadahnuća.
Znam samo da je književnost bila jedini mogući izbor koji sam mogao i umeo da napravim.

„Ulazak u književnost nije pitanje voljne odluke (..) Pisanje nalazi nas – započeće intervju pisca sa Vanjom Jekić, Leom Radlovački i Jelenom Potrebić. Relacija čitanje-pisanje, lični portret u funkciji formatiranja pisca, uslovi koje pisac postavlja drugima i sebi zahtevni su i skoro izvan mogućnosti običnog življenja. Da, ukoliko pogrešite u naslovu, pogrešili ste u svemu, priznaje pisac u dijalogu sa kritičarem Miletom Ačimovićem Ivkovim.

Kad na nešto dugo mislite, rešenje pokupite na ulici, u autobusu, milisekund pre buđenja ili zaspivanja.

(..) mi živimo doba egocentrične grafomanije.

Godinama pišem sa osećanjem da se nalazim u središtu oluje (..) tu vlada mir, ali se odasvud čuje huk jakih istorijskih i političkih turbulencija.

(..) pisac je onaj koji se ne snalazi u vrtlogu svoga doba, i zapravo, sve vreme piše o tom nesnalaženju….Najbitnije uvek ostaje izvan reči (naslov intervjua).

I kao šlag na torti, serviraće pisac desert svoga dela nazvanog Sedmi puzzle koga čine tekstovi izgovoreni raznim svečanim prigodama, svečanostima i dodelama nagrada: Poezija je osnov svake kulture. Poezija je, dakle, so soli i srž srži čovekove pojedinačne i kolektivne egzistencije. Jedna od najdubljih čovekovih potreba je potreba za pričom.. I sve dok je tako, a tako je oduvek, i tako će zauvek biti, umetnost i umeće pričanja priče neće se naći na listi starih zanata kojima preti odumiranje i nestanak. Kažem to sa radošću onoga koji se i sam u priči prepoznaje.

Književnost je i dalje ostala sjajno, možda i najbolje mesto za očuvanje razlike i posebnosti, bilo koje vrste, za individualno svedočenje života, za oglčašavanje vapijućeg u pustinji. I bez obzira što je pisac Mihajlo Pantić naveo kao neoprostivu grešku kada se u kritici navedu reči posle ove knjige nećete biti isti,, teško je priznati da posle ove neobične zbirke Stan bez adrese, nijedan čitalac, bez obzira ko on bio, može ostati isti.

Autorka: Ljiljana Pantelić Novaković 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *