Адамова фото-синтеза

Зоран Живковић, Тумач фотографија, роман, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2016.

Најновији роман Зорана Живковића састоји се из десет поглавља, осмишљених у девет имена, наизглед неповезаних људи (Анатол Мируј, Мари-Луиз Понтје, Алан Ригу, Миријел Жулијар, Александар Леклер, Мариз Буве, Арно Моран, Мадлен Прево и Алфред Леру-Видал) и једног тумача фотографија (Марго Вердје). Читаоца који познаје досадашње дело овог писца неће изненадити концепција романа, тј. уливање свих поглавља у последње, у Тумача фотографија, који, попут поглавља „Трг“ из романа Амаркорд (2007), окупља све приче-фотографије на једно место. Но, ако је Амаркорд идејом „трга“ окупио на једном месту већину уметности: књижевност, музику, ликовну уметност, архитектуру, филм, писац је можда идејом „тумача фотографија“ унеколико усавршио самосвојну визију вагнеровске идеје Gesamtkunstwerk-а, тј. идеје тоталне, универзалне уметности или синтезе свих уметности.

Увевши, наиме, уметност фотографије у просторе сопствене и читалачке имагинације, Зоран Живковић је поставио занимљив проблем за размишљање: ако, како каже Ролан Барт у Светлој комори, фотографија „механички понавља оно што се више никада неће моћи поновити у животу“, онда она, када, најгрубље говорећи, апсолутно подражава реалну слику стварности, нема у себи ничег фантастичног. Међутим, фотографија „није увек оно што се види“, каже Барт, а Живковић као да литерарно обликујући његова размишљања, сугерише овим романом могућности развијања фантастике кроз медиј фотографије. Зато на фотографијама његових ликова или нешто недостаје, мења се, додаје се, никад се не понавља и фотографију не виде сви на исти начин.

Динамика промена на фотографијама изражена је и чињеницом да се добар део радње романа дешава у вагону метроа у Паризу, који је, будући превозно средство, углавном у покрету. Фотографисање у метроу требало би да фиксира, замрзне и заустави на мах слику стварности, али до тога не долази. Стварност, живот, вагон који се креће, чини се да мења статичност фотографија. У тренутку фотографисања човек позира, намешта се, то у суштини никад није „он“, већ се претвара у фотографију, каже Барт, па отуд и идеја Зорана Живковића да свако поглавље отпочне са господином, госпођом или госпођицом који се налазе на слици. Поред осталог, ћирилично слово „Г“, може графички да асоцира на половину рама фотографије или на самеравање онога што би требало да се фотографише, помоћу додира кажипрста и палца обеју руку, које онда творе оквир фотографије (два „Г“). Из њихових фотографија ишчитава се животна прича, а на самом крају и њихови снови. Њихови животи и они сами, претворени су у фотографије.


Самим тим што су ове фотографије заправо људи, тј. књижевни ликови, они и сами по себи, али и бартовским језиком говорећи постоје – и за писца, читаоца, али и „тумача фотографија“. Међутим, питање је да ли тумач фотографија постоји, ако имамо у виду да се госпођица Марго Вердје не види на слици јер је неприметна, неупадљива, просечне висине, стаса, лица. „Није била ни лепа ни ружна – права ноћна мора за писца који би требало да је опише“. За Барта су постојале оне слике које имају нешто у себи, детаљ, одраз душе, личности оног ко је фотографисан, а госпођица Вердје управо таква није, па ни нема своју фотографију, тј. сопствену причу. Њена прича била би скуп свих прича, а њена фотографија – Фотографија свих ликова у роману. Ако је Барт направио методолошку Фотографију од свих фотографија које су га дирнуле, Живковић је у госпођици Марго Вердје направио романескну Фотографију од фотографија својих ликова. Марго тако јесте неприметна и неупадљива – свако и нико – али, она има нешто од принцезе Атех, њено хазарско лице и њену могућност да види и снове (у овом случају кроз фотографије).

Фотографију је Ролан Барт упоредио и са првобитним позориштем, живом сликом, „сликањем непокретног и намазаног лица под којим видимо мртве“, али је потцртао и осећај „мини-искуства смрти“, претварање у утвару путем фотографисања, будући да субјекат сликањем осећа да постаје објекат. Господин Алан Ригу, сликајући гробове, приметио је на слици да се „покојник звао као он. И не само то. Били су вршњаци. Његов имењак умро је ове године“. Овај књижевни лик био је, дакле, у прилици да фотографишући гробове, постане и сам објекат и услика своје име на споменику, тј. да услика сопствену смрт, утвару у виду имена.

За разлику од књижевног лика, двојица стварних српских писаца оставила су запис о виђењу сопствене смрти у сну. Запис о смрти Војислава Илића пренео је Драгутин Илић: „Прочитао је своје име. После тога разболео се и – умро. Управо тачно после пет година, петог степена, који је последње године прекорачио, умро је Војислав чим је успео да своје име на обелиску прочита“. Милорад Павић је чуо у сну да је умро и о томе написао причу „Сан о ванземаљцима“: „Ја питам радника до себе шта је то. Он мирно одговара: – То је неко умро. – Ко? – питам га. – Неки Милорад Павић“.  Ако претпоставимо да је Зоран Живковић могао имати у виду ова два записа, градећи фотографију Алана Риге, наметнуло би нам се образложење које стаје у саму симболичку природу фотографије. Фотографија, иако подражава стварност такву каква јесте, ипак је немиметичка, „’ја’ се никада не подудара са мојом сликом“ (Барт). Војислав Илић узима се за песника епохе реализма, али се ова одредница не подудара са сликом његовог дела, што је унеколико показао својим интересовањем за његово стваралаштво, један од класика савремене српске фантастичне прозе – Милорад Павић.

Барт је писао и о томе да воли биографске црте писаца које га одушевљавају колико и неке фотографије и назвао их је биографемима. Можда су и референце на Илића и Павића својеврсни биографеми Зорана Живковића. У Тумачу фотографија сликају се, дакле, и фотографије и биографеми, занимљив „светлопис“ неколико уметности (књижевности, фотографије/ сликарства), које живе, мада наизглед статично, као биљке кроз процес фотосинтезе. Али – живе и зелене су попут презимена „тумача фотографија“ – госпођице Вердје (у преводу са француског: Зеленовић). И нижу се у ниску фотографија-прича у складу са њеним именом Марго, које значи перла ил’ бисер.

Или, још боље, оне творе оквир Фотографије од свих фотографија, додиром не два кажипрста (као код Микеланђела) или два палца (као у женском примерку Хазарског речника: „Додајући ми тај свитак он ми дотаче на тренутак палац својим палцем и ја се најежих од тог додира. Имала сам осећај да су наше прошлости и будућности у нашим прстима и да су се додирнуле.“), већ кажипрста и палца обеју руку, два слова „Г“, што обично зову  „making square with fingers“. У средишту те Фотографије, био би онда амаркордовски „трг“, тј. „square“…

Ауторка: Јелена Марићевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *