1984 vs Vrli novi svet

Kroz vekove, patnja je bila jedna od glavnih inspiracija najbrilijantnijih književnika. Ona se javlja u različitim formama, bolest, smrt, rat, neuzvraćena ljubav, siromaštvo, pa čak i izobilje užitaka. Međutim, jedan uzrok nesreće nije privukao pažnju književnosti do početka 20. veka. To je opresija; opresija osećanja, radoznalosti, ljubavi, istine. Izbijanjem ratova i drastičnom promenom državnih uređenja i ekonomije, u književnosti se javlja novi pravac – distopija.

Možda dva najpoznatija dela ovog žanra su Orvelova “1984” i Hakslijev “Vrli novi svet”. Napisani su u relativno bliskom vremenskom periodu, Haksli je svoj roman napisao 1932. a Orvel 1948. Jedina ključna razlika je to što je Orvel svoje delo napisao posle rasta totalitarnih režima i Drugog svetskog rata, a upravo ovaj uticaj i razlikuje romane.

1984

Glavni lik, Vinston Smit, živi u totalitarnoj Britaniji, tačnije OkFeaniji. Englsoc partija je preuzela totalnu kontrolu ne samo nad državnim aparatima već nad svakodnevnim životom građana. Svi su posmatrani preko telepromptera, porodice su razbijene zarad jačanja kolektiva, tajna policija je svuda. Partija ide do te mere, ne samo da kontroliše pokret otpora i ograniči dela građana, već i njihove misli, tako što redovno reformiše rečnike i izbacuje svaku reč koja bi , eventualno, mogla doprineti kritičkom razmišljanju ili buntu. Istina postaje fleksibilna. Restrikcije hrane se predstavljaju kao povećanja, 2+2 postaje 5.

Vrli novi svet

Radnja se dešava oko 2500. godine i prikazuje život ljudi u naprednoj civilizaciji. Svi su podeljeni u grupe Alfa, Beta, Gama, Delta i Epsilon moroni, a grupa kojoj će neko pripadati određena je rođenjem, tačnije uzgajanjem. Životni tok je dosta drugačiji od današnjeg. Ljudi su napravljeni da budu konstantno mladi, starost tela je oko 35 godina zato što je to najproduktivnija dob, a žive oko 90 godina, nakon čega bivaju uspavani. Smrt se prihvata sa radošću, jer se tako deca vaspitavaju. Koncept partnera ne postoji, svako pripada svakome i seksualnost je dosta izraženija nego danas. Koncept porodice ne postoji i smatra se divljaštvom.

Sličnosti i razlike

Oba dela prikazuju dehumanizaciju ljudi u budućnosti. Stabilnost je ključna ideja u društvu. Imamo i stroge društvene podele. Iskorenjeno je pitanje zašto. Kult ličnosti je jak. Porodične veze slabe i na kraju nestaju. Kolektivizam je nadvladao individualizam. Iako su osnove oba društva iste, implementacije tih ideja se sprovode na suprotne načine. Kao prvo, u 1984 društvo je na nižem stepenu tehnološkog razvoja i sav razvoj usmeren je u vojne i nadžorne svrhe, dok u Novom svetu su iskorenjene bolesti, postoje kompjuteri, rakete kao prevoz. Nezavisno od nivoa razvoja, rukovodeća “mašinerija” koristi različita “goriva”. Glavna emocija kod Orvela je strah, dok je kod Hakslija to sreća, doduše jako plitka sreća. Kao što sam malopre spomenuo, stabilnost se u takvim društvima mora po svaku cenu održati, a to se sprovodi upravo emotivnim disbalansom koji urušava razum. Kod Hakslija su sve klase uzgajane da budu srećne tu gde jesu i svako zaista oseća sreću, dok kod Orvela ljudi bivaju zastrašeni, zatim im se ispiraju umovi, da bi na kraju u stanju ludila ili zablude zavoleli Velikog brata.

Može se reći da je Orvelovo društvo tranziciono, dok je Hakslijevo finalno. Partija mora konstantno raditi na propagandi, sejanju sraha i brisanju prošlosti, što znači da još nisu dostigli ono što se u fizici naziva tačkom kidanja, odnosno trenutak kada deformacija postaje nepovratna. Sa druge strane, Hakslijevo društvo je prešlo tu tačku. Nema nadžora, nema rigoroznih kazni (makar ne puno); dostignut je kritički trenutak kada je iskorenjena želja za promenom. Tačnije, ta želja ne postoji bez spoljašnje pobude (Džon Divljak).

Dela možemo posmatrati i kao trku između tehnologije/nauke i politike. Kod Orvela politika je prva zadobila kritičnu masu i time zacementirala ljudski razvoj, odnosno, jedni ljudi su pobedili druge i ostvarili hegemoniju. Kod Hakslija je malo drugačije, tehnologija prva stiže do cilja i ona prevladava; tu su svi ljudi, nesvesno, izgubili od mašina.

Oba društva ipak opstaju, a junaci su ti koji su progutani. Ali nije sve tako jednostrano. U Okeanijskoj matrici se javlja bug koji je potencijalno opasan i matrica će Vinstona samleti i progutati. U Vrlom novom svetu se sprovodi eksperiment, Džon biva doveden iz divljine, uspeva da izazove blagi nered i onda se svojevoljno vraća. Njega su iskonske ljudske emocije porazile, a ne nova civilizacija. Iz ovoga možemo videti da je Hakslijevo društvo stabilnije, u samom društvu ne postoji gotovo nikakva namera da se promeni, dok kod Orvela postoje ljudi koji su neposlušni partiji, činovnici koji moraju ispravljati nepoželjnu istoriju i želja za ljubavnom vezom. Ovo nas može dovesti do zaključka da je sreća bolji opijat od straha. Ali, ostaje još jedna nepoznanica, zbog koje ne možemo do kraja prihvatiti ovaj zaključak. Naime, mi zapravo ne znamo koliko dugo postoji režim Velikog brata. Vinston na početku svog dnevnika stavlja 1984. godinu, iako ni sam nije siguran koja je godina. Možda režim postoji tek par decenija, a možda vekovima. Upravo zbog te vremenske komponente ne znamo da li je Hakslijevo društvo stabilnije iz proste činjenjice da duže postoji.

Moj stav

Što se tiče samog dela, 1984 je puno čitljivija sa finijim opisima, dok Vrli novi svet ostavlja utisak korisničkog uputstva. Možda je Haksli time samo hteo dočarati utisak budućnosti, ali to nikad nećemo saznati.

Iako je Džordž Orvel dao mračniji prikaz budućnosti, ljudi u 1984 su znatno manje dehumanizovi od Hakslijevih. U Okeaniji i dalje postoji iskra, postoji nada za promenom, odnosno povratkom na staro. Ovo naravno ne znači da bih više voleo Orvelovu viziju budućnosti, samo smatram da je i gora stvar, ako je prolazna, bolja od neke trajne iako manje loše.

Kako sad stvari stoje, Hakslijevo predviđanje je tačnije. U svim razvijenijim zemljama tehnologija pobeđuje politiku i ljudski rod lagano dobija novog gospodara svakodnevnice. Za utehu jedino ostaje da će jednog dana pilule some davati sreću kao u romanu. Ali mislećem čoveku lažna sreća nikad nije dovoljna, jer je istina najjača droga. Ko nju jednom otkrije, nikad se više ne vraća na život u laži.

Autor: Momčilo Čaprić (Mozgoderina)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *