1984 vs Врли нови свет

Кроз векове, патња је била једна од главних инспирација најбрилијантнијих књижевника. Она се јавља у различитим формама, болест, смрт, рат, неузвраћена љубав, сиромаштво, па чак и изобиље ужитака. Међутим, један узрок несреће није привукао пажњу књижевности до почетка 20. века. То је опресија; опресија осећања, радозналости, љубави, истине. Избијањем ратова и драстичном променом државних уређења и економије, у књижевности се јавља нови правац – дистопија.

Можда два најпознатија дела овог жанра су Орвелова “1984” и Хакслијев “Врли нови свет”. Написани су у релативно блиском временском периоду, Хаксли је свој роман написао 1932. а Орвел 1948. Једина кључна разлика је то што је Орвел своје дело написао после раста тоталитарних режима и Другог светског рата, а управо овај утицај и разликује романе.

1984

Главни лик, Винстон Смит, живи у тоталитарној Британији, тачније ОкФеанији. Englsoc партија је преузела тоталну контролу не само над државним апаратима већ над свакодневним животом грађана. Сви су посматрани преко телепромптера, породице су разбијене зарад јачања колектива, тајна полиција је свуда. Партија иде до те мере, не само да контролише покрет отпора и ограничи дела грађана, већ и њихове мисли, тако што редовно реформише речнике и избацује сваку реч која би , евентуално, могла допринети критичком размишљању или бунту. Истина постаје флексибилна. Рестрикције хране се представљају као повећања, 2+2 постаје 5.

Врли нови свет

Радња се дешава око 2500. године и приказује живот људи у напредној цивилизацији. Сви су подељени у групе Alfa, Beta, Gama, Delta и Epsilon морони, а група којој ће неко припадати одређена је рођењем, тачније узгајањем. Животни ток је доста другачији од данашњег. Људи су направљени да буду константно млади, старост тела је око 35 година зато што је то најпродуктивнија доб, а живе око 90 година, након чега бивају успавани. Смрт се прихвата са радошћу, јер се тако деца васпитавају. Концепт партнера не постоји, свако припада свакоме и сексуалност је доста израженија него данас. Концепт породице не постоји и сматра се дивљаштвом.

Сличности и разлике

Оба дела приказују дехуманизацију људи у будућности. Стабилност је кључна идеја у друштву. Имамо и строге друштвене поделе. Искорењено је питање зашто. Култ личности је јак. Породичне везе слабе и на крају нестају. Колективизам је надвладао индивидуализам. Иако су основе оба друштва исте, имплементације тих идеја се спроводе на супротне начине. Као прво, у 1984 друштво је на нижем степену технолошког развоја и сав развој усмерен је у војне и наџорне сврхе, док у Новом свету су искорењене болести, постоје компјутери, ракете као превоз. Независно од нивоа развоја, руководећа “машинерија” користи различита “горива”. Главна емоција код Орвела је страх, док је код Хакслија то срећа, додуше јако плитка срећа. Као што сам малопре споменуо, стабилност се у таквим друштвима мора по сваку цену одржати, а то се спроводи управо емотивним дисбалансом који урушава разум. Код Хакслија су све класе узгајане да буду срећне ту где јесу и свако заиста осећа срећу, док код Орвела људи бивају застрашени, затим им се испирају умови, да би на крају у стању лудила или заблуде заволели Великог брата.

Може се рећи да је Орвелово друштво транзиционо, док је Хакслијево финално. Партија мора константно радити на пропаганди, сејању сраха и брисању прошлости, што значи да још нису достигли оно што се у физици назива тачком кидања, односно тренутак када деформација постаје неповратна. Са друге стране, Хакслијево друштво је прешло ту тачку. Нема наџора, нема ригорозних казни (макар не пуно); достигнут је критички тренутак када је искорењена жеља за променом. Тачније, та жеља не постоји без спољашње побуде (Џон Дивљак).

Дела можемо посматрати и као трку између технологије/науке и политике. Код Орвела политика је прва задобила критичну масу и тиме зацементирала људски развој, односно, једни људи су победили друге и остварили хегемонију. Код Хакслија је мало другачије, технологија прва стиже до циља и она превладава; ту су сви људи, несвесно, изгубили од машина.

Оба друштва ипак опстају, а јунаци су ти који су прогутани. Али није све тако једнострано. У Океанијској матрици се јавља буг који је потенцијално опасан и матрица ће Винстона самлети и прогутати. У Врлом новом свету се спроводи експеримент, Џон бива доведен из дивљине, успева да изазове благи неред и онда се својевољно враћа. Њега су исконске људске емоције поразиле, а не нова цивилизација. Из овога можемо видети да је Хакслијево друштво стабилније, у самом друштву не постоји готово никаква намера да се промени, док код Орвела постоје људи који су непослушни партији, чиновници који морају исправљати непожељну историју и жеља за љубавном везом. Ово нас може довести до закључка да је срећа бољи опијат од страха. Али, остаје још једна непознаница, због које не можемо до краја прихватити овај закључак. Наиме, ми заправо не знамо колико дуго постоји режим Великог брата. Винстон на почетку свог дневника ставља 1984. годину, иако ни сам није сигуран која је година. Можда режим постоји тек пар деценија, а можда вековима. Управо због те временске компоненте не знамо да ли је Хакслијево друштво стабилније из просте чињењице да дуже постоји.

Мој став

Што се тиче самог дела, 1984 је пуно читљивија са финијим описима, док Врли нови свет оставља утисак корисничког упутства. Можда је Хаксли тиме само хтео дочарати утисак будућности, али то никад нећемо сазнати.

Иако је Џорџ Орвел дао мрачнији приказ будућности, људи у 1984 су знатно мање дехуманизови од Хакслијевих. У Океанији и даље постоји искра, постоји нада за променом, односно повратком на старо. Ово наравно не значи да бих више волео Орвелову визију будућности, само сматрам да је и гора ствар, ако је пролазна, боља од неке трајне иако мање лоше.

Како сад ствари стоје, Хакслијево предвиђање је тачније. У свим развијенијим земљама технологија побеђује политику и људски род лагано добија новог господара свакодневнице. За утеху једино остаје да ће једног дана пилуле соме давати срећу као у роману. Али мислећем човеку лажна срећа никад није довољна, јер је истина најјача дрога. Ко њу једном открије, никад се више не враћа на живот у лажи.

Аутор: Момчило Чапрић (Мозгодерина)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *