Јесен пјесника

(збирка пјесама Божидара Пророчића)

Недавно је у издању Црногорског културног форума из штампе изашла збирка пјесама „Јесен пјесника“, Цетињанина Божидара Пророчића. Божидар Пророчић је рођен на Цетињу 1979. године гдје је завршио основну и средњу школу, а Саобраћајни факултет је завршио у Нишу. Веома млад, са свега осамнаест година, почео се бавити писаном ријечју и био колумниста недјељника „Оногошт“, а касније дневног листа „Вијести“. Сарађује са бројним часописима, а промотер је великог броја културних манифестација, не само на Цетињу, већ и у цијелој Црној Гори. Објавио је више од 150 текстова из области културе, књижевности, историје, религије.

Збирка пјесама „Јесен пјесника“ је прво умјетничко дјело овог аутора. Обично пјесници почињу писати поезију још као средњошколци, што није случај са овим књижевним ствараоцем. Сам назив збирке је помало симболичан. Његове пјесме као да су дуго сазријевале и чекале „јесен” да би у правом сјају изашле на видјело и дозволиле да у њима уживамо као у свим јесењим плодовима. Оне су дуго времена обитавале у пјесниковој имагинацији  и када је пјесник осјетио да је дошло право вријеме, оне су снагом вулкана избиле на свјетлост дана.

Збирка је формално подијељена на три цјелине: Усамљена звијезда, Заточеник и Додир душе. У првом дијелу су углавном љубавне пјесме, у другом рефлексивне у којима пјесник износи своје ставове и мишљења о појединостима, док се у трећем дијелу налазе пјесме које су посвећене личностима које су на аутора оставиле велики утисак и утицале на његов стваралачки пут, као и пјесме које су посвећене највећим светињама – слободи и Црној Гори.  Иако су  пјесме формално подијељене у цјелине, та подјела се не осјећа и садржајно. У многим пјесмама постоји нераскидива повезаност јер Пророчић у својим љубавним пјесмама износи и свој поглед на свијет, и обратно, у пјесмама које су посвећене појединим особама, исписује најљепше љубавне стихове. У његовим пјесмама, такође, не постоји јасна линија између сна и јаве, између чулног и платонског, између доживљеног и наслућеног; не постоји јасна граница између дана и ноћи, између илузије и стварности. Све то његову поезију чини посебном и необичном.

У већини његових пјесама ноћ је незаобилазна тема, па и у самим насловима као што су: Kада у поноћ, Поноћна звона, Сјетне ноћи, Поезија ноћи, Његошевом у поноћ, Поноћни колорит Цетиња, Цетињске ноћи и друге. То није нимало чудно јер управо ноћ даје пјеснику слободу. Тада се његова мисао ослобађа „из канџи“ разних чула па несметано лута  „бескрајем самоће“ и „проводи безвремење на ћутљивом мору надања“. Ноћ је богом дата за пјесника јер је тада све могуће, тада испливавају на видјело најсуптилније пјесничке тајне и скривене жеље, а како каже Пророчић: „Свануће скрива све моје тајне, / недодир си, / а ноћ ми те даје“. /

„Пјесници су чуђење у свијету“, како каже Матош, па је сасвим нормално да: „ … живот воли оне / што беспућем броде“./  Пророчић, можда и несвјесно, открива тајну пјесника и поезије и њихову улогу у друштвеним збивањима и каже: „Стихови нит су / по којој те пратим / у ноћима бола“. / ; или: … „бескрај свемира љубављу саткан / за вријеме што није моје“. /  Ови стихови потврђују тезу да су пјесници обично несхваћени у своме времену, али поручује: „Трајемо и даље / ван овог свијета“ /  јер: „… за пјесника / ниђе мира нема. / То је и „… тајна записана у времену / које рођењем добих  / заточеник / у нашем безизлазу. / Говорећи о Његошу констатује да: „… додиром Свемоћним / бог те озари / што горским пером / обасја ноћи.“ /   Пјесма је оно због чега вриједи живјети јер: „… путем Орфеја многи корачамо / и сањамо / изван свега.“ /   Ови стихови су потврда да поезија уздиже пјесника на један виши ниво и да у њој треба уживати, ако смо способни да је схватимо на прави начин.

Највећи број пјесама у овој збирци чине љубавне пјесме, али се у њима налази питање и наслућује одговор што је то љубав, или како је аутор доживљава. Љубав  заслужује да јој се пише посланица тако да се у пјесми Посланица љубави лирски субјекат пита:  „Што је то љубав / само ријеч / или завјет давни  /  отисак можда у срцу сањара” / , а у пјесми Љубав и пелим констатује: „Љубав је од живота јача”,  она је: „Свјетионик ноћи сакривен у лавиринту.“ Љубав је од бога дата зато нам пјесник оптимистички поручује: „Нећу престатаи да вјерујем, /  љубав нам припада.” Међу бројним пјесмама и  стиховима ове збирке који величају љубав треба издвојити стих који својом снагом спаде међу најљепше стихове црногорске поезије, а можда и шире. То је стих: „Твоја љепота и громове ломи!”  Можемо замислити колика је Њена љепота када су громови немоћни пред њом, громови који свакоме задају страх, којима Његош даје небеске размјере („Небо нема без грома цијену”). И такви громови морају да се постиде и покоре пред Њеном  љепотом (првенствено унутрашњом јер је спољашња љепота пролазна).

Пјесме из друге и треће цјелине су толико повезане да их је практично немогуће раздвојити јер једне допуњавају друге или се једноставно прожимају и преплићу. Друга цјелина носи наслов Заточеник. Пјесник ову ријеч употребљава често јер је и сам пјесник заточеник много чега: заточених стихова, заточеник ноћи, заточеник лавиринта емоција, заточеник таме, заточеник у нашем безизлазу, практично заточеник свега што се налази око њега, ал и у њему самом. У  таквом безизлазу, нужно настају велике мисли, јер како рече Меша Селимовић: „Тако је умјетник једини у ситуацији да може захваљивати животним тешкоћама.”

Идоле у поезији Пророчић налази првенствено у највећим цетињским и црногорским пјесницима Његошу и Александру Лесу Ивановићу, али и у књижевнику Херману Хесеу, јер као што Степски вук лута степама, тако и пјесник лута космичким пространствима. Његош јесте идол, идеал, узор, али и недостижни сан сваког пјесника са ових простора, па не чуди што се Матија Бећковић пита да ли уопште вриједи писати послије Његоша. Свакако да вриједи јер свака умјетност је неуништива, па тако и поезија. Она је наша насушна потреба и свако је  на свој начин доживљава и исказује. Ево како неке Његошеве мисли Пророчић обликује у својим пјесмама.

Његош: „Чашу меда јошт нико не попи,   /  што је чашом жучи не загрчи.”

Пророчић: „Света Планино, /  горка истино, /  чашо чемера и сласти.”

Његош: „Прегаоцу бог даје махове.”

Пророчић: „Побједе храбрима / само припадају.”

Његош: „Ја сам проша сито и решето, /  овај грдни свијет испитао /  отрови му чашу искапио, / спознао се с гркијем животом.”

Пророчић: „Живот и даље откуцава горчину.”

Његош: „Да је иђе брата у свијету, /  да пожали , ка да би помога.”

Пророчић: „Додир руке пријатеља /  и ријеч  /  су лијек /  за самоћу и бол.”

Утицај Александра Леса Ивановића се јако осјећа у поезији Божидара Пророчића. Она блага меланхонлија, цетињске кише, притајена пјесничка бол и туга, самоћа, зрелост мисли – као да су из Лесових пјесама преточене у стихове ове збирке. Због тога је пјесма по којој носи назив ова збирка, Јесен пјесника, посвећена нашем највећем лиричару – Александру Лесу Ивановићу. У пјесме које су посвећене цетињским пјесницима, свакако морамо поменути и пјесму Пјесничка патња, која је посвећена Сретену Вујовићу који „храбро ходи путем слободе /  и ријечју пркоси”  / а његови стихови су  „… и бол /  и вјечност слободе.”

Посебно мјесто у овој збирци заузима пјесма Шаховска магија. Њу ће боље схватити они који активно играју шах, али њена вриједност није у њеној љепоти, већ у њеној симболици. Наиме, Пророчић ставља знак једнакости између поезије и шаха. Он на то има право јер је одличан познавалац ове древне игре, активно игра шах и има титулу мајсторског кандидата. Управо и поезија и шах представљају неистражени космос и неограничену моћ употребе ријечи и шаховских фигура, тако да и поезија и шах јесу магија, магија која опија својом љепотом и често не знамо да ли се ради о сну или јави. Пророчић то потврђује стиховима за шах: „Магија игре / је бескрај / Kаиса / богиња / мудро мотри /  тај сан / стварност / што ли је.”  /;   и за поезију:  „Док пловио сам пјесмом / да ли си сан / или пјесника јава.” / Љепота поезије и шаха је у великим мислима што Пророчић износи у пјесми посвећеној легенди црногорског и југословенског шаха, велемајстору Божидару Ивановићу: „Љепота је шаха у твојим мислима / додирнуо си Олимп свјетова /  у бескрају црно-бијелих поља  / у њима је саткана истина.”

Није Пророчић случајно посветио своје пјесме овим великим умјетницима, него је управо у њиховим дјелима нашао одговор на питања која су га интересовала и на себи својствен начин изнио своја размишљања о веома битним стварима и појавама. Управо због тога поезију Божидара Пророчића треба ишчитавати, поново јој се враћати, како бисмо схватили њену универзалну вриједност.

Аутор: Вељко Ђукановић

One thought on “Јесен пјесника”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *