Шта значи бити филозоф а шта филозофски радник?

Требало би, дакле, направити што краћу и што јаснију дистинкцију онога што би требало да је филозоф (у сва времена) и онога што би се могло назвати бити филозофски радник. Притом, немам намеру да умањим вредност филозофских радника али, почевши од овог тренутка, више никада не би требало губити из вида горе поменуту разлику.

Пре свега, филозоф у сва времена мора бити друштвено ангажован, односно, не може се бити филозоф а бити глув за потребе свога времена – без обзира на то колико је то време тешко или непривлачно за ангажовање. „Филозоф мора бити попут банкара – он мора ствари видети јасно, без илузија“ – рекао је Стендал а више пута цитирао Ниче. Ова мисао је изванредна јер, без тих „банкарских“ особина, нико себе не би смео назвати филозофом. Ту, дакле, треба тражити оно што мора бити differentia specifica филозофа и филозофског радника.

Филозофски радник, наравно, може бити (и често јесте) врхунски познавалац филозофије и историје филозофије уопште те може бити и доктор филозофских наука и, још даље или ближе, може предавати на факултету и бити изразито цењен у својој бранши. Међутим, уколико се неко такав ни на који начин не ангажује у свом времену кроз критичке текстове или путем политичке јавне делатности – тај неко није филозоф. Може се сјајно тумачити Кант или Тома Аквински и може се сјајно предавати студентима али, ако се искључиво буде остало на томе, можемо једино говорити о изврсном филозофском раднику и ништа више.

У разговорима (препискама) које сам имао прилике да водим (и које и даље водим) са чувеним светским професорима (као што је рецимо Сеп Гумбрехт (Hans Ulrich Gumbrecht / Stanford)) или као што је Ноам Чомски (Noam Chomsky) схватио сам, а био сам сигуран и пре тих преписки, да није лепо назвати себе филозофом уколико се плашиш да кажеш оно што „без илузија“ треба рећи. Наравно, филозофски радници могу истовремено бити и филозофи уколико су, званично, професори филозофије у школама или на факултетима а притом пишу или говоре активно о горућим проблемима свога времена (у оквиру микро или макро заједнице).

Лично, већ неколико пута сам објавио више критичких чланака у оквиру дневне штампе или на различитим интернет порталима (часописима). Наравно, врло често посветим рад искључиво уско стручним филозофским текстовима али, филозоф у правом смислу те речи, мора да, бар повремено, укаже на пропусте друштва, школства, културе и сл. (вероватно ме је „Политика“ због тога и назвала „Сократ из Бора“).

Тако, поред текстова које објављујем и предавања које држим, већ неко време (од октобра 2019.) водим и градску филозофску школу у Бору под називом „Линкеј“. У школи се трудимо да ствари видимо јасно док се, природно, за тако нешто, потпомажемо филозофском литературом ширег опсега. На тај начин, покушавамо да теоријски поткрепимо оно што осећамо. Такође, колико год то простор дозвољава, трудим се да исто радим и у средњим школама са ученицима у оквиру часова филозофије. Евентуално, треба истаћи овде на самом крају, филозоф се може бити и уколико је неко филозофски радник који је знатно допринео филозофији у оквиру неких радикалних појашњења одређених дела или, још боље и значајније, лично допринео оригиналним ставовима те новом филозофском позицијом или правцем. Ипак, уколико тај неко никада није био отворен за конкретне потребе свога времена – и овај критеријум би био бар делом проблематичан те доведен у питање.

Лепо је, дакле, носити кошуљу и, сасвим спокојно и у миру, на факултету говорити о Хегелу и проблему који ствара Das Selbstbewusstsein. Ипак, ако се на томе остане – можемо се дивити изврсном познаваоцу филозофије те изврсном филозофском раднику. За филозофа недостаје оно Марксово „…циљ је да се свет измени“ (DiePhilosophenhaben die Weltnurverschiedeninterpretiert; eskommtaberdarauf an siezuverändern).

Аутор: Иван Вучковић 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *