Настасијевић: Уметност ради људске душе

(Анализа песме „Осама на тргу“)

Момчило Настасијевић је био оригинална појава у нашој међуратној књижевности. Својим поетским, прозним и драмским опусом обележио је период који је измирио традицију народне и средњовековне књижевности са особинама херметичког, неосимболистичког израза модерне литературе. Он одабиром специфичног вокабулара који налазимо у нашим старијим књижевним текстовима, жели покренути у читаоцима слике колективно несвесног и истражити фолклорно-семантички потенцијал речи. Настасијевић негује стил писања који сажетошћу, сугестивношћу и поштовањем начела „стварне речи“, значења поетског израза  своди на саму суштину: „Те би начело стварне речи… могло гласити: где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити“1). Таквим уметничким поступком наглашава се звуковно-мелодијски слој у књижевном тексту, он се штимује у музичком кључу „матерње мелодије“ која додатно учитава симболичко – митолошке обрасце у тишине између стихова: „Матерњом мелодијом називам ону звучну линију која, долазећи из најдубљих слојева духа, везује појмове у тајанствену целину живог израза. Афективне је природе… Коренита је и колективна, и дан – дањи у разгранатости језика и наречја, и све до појединачног израза делује спајајући.“2)

Ове карактеристике Настасијевићевог стваралаштва налазимо и у песми „Осама на тргу“, која припада циклусу „Бдења“. Наслов и композиција песме изграђени су на принципу контраста, описивању усамљености појединца који је у исто време окружен људима. Написана је у првом лицу једнине, чиме се додатно истиче субјективност доживљаја лирског субјекта и интензивира његов осећај дистанцираности  од остатка света. У првим двема строфама доминирају мотиви који повлаче за собом асоцијације на човеков покрет, активност, односно пасивност: непроход, непроходност, препреке/отварање пута, проходност, слобода кретања; ступај, ступање, ићи/стукнути, посртати, ићи уназад, одустати. Уводним стиховима ствара се комплексан визуелни утисак – динамична слика физичког сударања и мимоилажења јединке и гомиле, коју можемо транспоновати на духовно – филозофски план: паралелно егзистирање супротстављених феномена, видљивих и невидљивих појава. Настасијевић на самом почетку песме користи типичну метафору пута да би приказао живот који нас загонетно води некуда, отвара се и затвара онима који траже, за којима се трага и који су нађени,  тај пут се непрестано удвајa пред човеком и у човеку самом.

Трећа и четврта строфа активирају аудитивни план, смењују се звукови као одраз узнемиреног, узаврелог света и тишина као необичан вид оглашавања лирског субјекта, издвојена индивидуа се ћутањем обраћа мноштву, одсуство речи у ствари потенцира њихово мистично присуство: плач/смех; тишина/хук: „И реч је тада, не да се њом завара ћутање, не да се јефтино у себи што скупље прода, већ да се кроз њу отвори оно што је најмуклије у бићу, већ да само ћутање проговори.“3) Ове стихове можемо повезати са Настасијевићевим редукованим језиком који често почива на инверзијама и недореченостима. Употребом лексике и мотива из старе књижевности, обриси апстрактних поетских слика добијају некакву архаичну патину традиционалне културе. У шупљинама тих стихова чуче древна бића чарања и муклих молитви, тишине се проламају над понизним гласовима певача. Конструкција стихова сведена на најбитније речи као носеће стубове смисла, подсећа на невидљиви мост значења разапет над реком наше подсвести, коју можемо прећи сричући бајалице и матерњу мелодију, инстинктивно зарањајући у своје најдубље ја. Та духовна синтакса безгласја која почива на антитезама и парадоксима, одражава Настасијевићеву филозофију по којој се антагонизми и пукотина света превазилазе стваралаштвом, сажаљењем и помирењем крајности: „Парадокс је и основна форма организације његових стихова.[…] Пошто су парадоксом осветљене као неадекватни знакови, речи су у песми остале да говоре као ствари. Између речи-ствари и њиховог релативног значења остаје тишина парадокса коју треба испунити „стварним значењем“, јер се само у ћутању може остварити кореспонденција с бити бића. На том врхунцу Настасијевићевог стваралачког домета речи су биле употребљене као симболичка средства и као „бића“, проговориле су и као симболи и као ствари.“4)

Алитерација стихова у којима се користе појмови врвети и врева, употреба поређења – буктати као смола, постављају сцене обезличене, напете телесности која нас заглушује таласањем крви, пламена жудња подрхтава у месу насупрот којег стоји костур хладне осаме, бледи проносе светом тугу, међу живима лутају опипљиве авети разносећи премисе оностраног. Ова скоро апокалиптична визија живота подсећа на Настасијевићеве стихове из циклуса „Речи у камену“: „И јесте, /тма котлова у котлу. Бога ли ради пристави враг/врага ли бог?“ Радомир Константиновић сматра да се симболика трга може повезати са Настасијевићевим поимањем света и са његовим језиком: „Трг, и други на њему, то уопште није свет, па ни човечанство изван Настасијевића; то није изван њега сила која га пориче и коју он пориче, већ је то Настасијевић у Настасијевићу, или онај природни Настасијевић као егзистенција са природном својом тежњом изразу и језику, као оплођењу и остварењу. Његова осама на тргу јесте осама на тргу егзистенције и, због тога, неминовно осама на тргу језика.“5)

На симболичком плану песме одвија се мистични процес дематеријализације у виђењу оних који су застали да посматрају и ослушкују живот, догађа се велика тајна, дух лагано потискује материјално: „Докле се год једна ствар буде појмила по њеној кори а не по њеној језгри, дотле ће се по правилу о њој говорити увек с више или мање произвољности, вежбајући тиме ум и на рачун њен правити сасвим различите претпоставке, за које је довољно само додирнути их па да се сруше…“[6] Живот је привидно фрагментаран, већина људи његова манифестовања опажа ивицом ока разглабајући их на звукове и слике, док их будни посматрачи у свом уму поново склапају у компактну целину сједињених супротности. Овај начин виђења света можемо повезати са Настасијевићевим честим мотивом камена. Наглашава се другачија тачка гледишта лирског субјекта и индивидуалност која га на први поглед одваја од других. С друге стране, свеобухватност његове перцепције која захвата стварност, „надстварност“6) и све временске равни, поново уноси хармонију у доживљај света. Он је тај који је издвојен, али уједно помирен са собом и другима:„Проницљиво око генија пробило је кроз тамну и густу материју, отклоњено је све нечисто и неутрално и најгнусније ствари не одбијају вас него вас доводе до највишег осећања – сажаљења.[…] Он је преживео надстварност. И ко је то осетио, тај зна битну разлику између сунчане светлости стварности и интуитивне светлости у уметности.“7)

Лирски субјекат кружећи по траговима материјалних ствари или тзв. кори живота, долази до његовог језгра, он је неми сведок и мислилац који интуитивно осећа одвијање природних циклуса посматрајући будућу коб лобање на лицима која га не примећују. Смрт је та која сједињује разједињене, неминовност истоветног краја помириће све различитости. Можда је ово песма о пролазности  и замишљеном појединцу који види огледало живота као друго лице смрти, он кроз вику зајапурене гомиле чује неизговорене дијалоге и елегије унутрашњих живота, певају звона небеских тишина над муцањима света. У овим стиховима лирски субјекат суочавајући се са туђом и сопственом пролазношћу, коначно превладава поражавајућу мисао о смрти. У првом делу песме посматрањем и ослушкивањем, односно активирањем чула усмерених ка спољашњој равни, истовремено се активира дух јединке који залази у „надстварност“ и „интуитивну светлост уметности.“

У другом делу песме такође су паралелно присутне противуречности које варирају мотиве из првог дела: промин, пролажење, одлажење/сабласно остајање, непокретност, стаменост. „Ове симетрично распоређене супротности, које су у сталном сукобу, али и у сталном јединству и равнотежи, чине основни стилски принцип и основну синтаксичку формулу Настасијевићеве прозе и поезије.“8) Тај стилски принцип се надовезује на Настасијевићева размишљања по којој добро и зло, највећа радост и највећа туга напоредо стоје пред човеком не поричући се међусобно, али само религија и уметност за разлику од филозофских система, остварују  комплементарну синтезу оптимистичке и песимистичке концепције света: „Нешто се не да појмити као целина ако се кроз све привидно раздвојене и диспаратне ствари не осети начело које спаја и мири. Највећи духови редовно су то начело налазили у Богу: он је с ове стране уметности – у њиховој души. У самој стварности – као начело, с оне стране стварности – као тајна.“9)

У овим стиховима користе се изрази који подсећају на религиозне списе:„Прострели, о прострели ме раба.“ Коме се лирски субјекат обраћа? Ако претпоставимо да се обраћа Богу, уочићемо протезање симболичко – духовне вертикале кроз структуру песме: људска димензија којом почиње „Осама на тргу“ припада доњем региону, пролазном, грешном и непостојаном, док божанску димензију детерминише горњи метафизички регион непојмљиве лепоте која се може само осетити јер „Лепота једне ствари у основи је тајна те ствари.“10) Спона је лирски субјекат који као мислилац и гранична личност егзистира у двема димензијама другачије сагледавајући „времена аутоматског духа“11), у којима нико ништа не каже и кружи се утабаним путевима. Надахнути појединац и стваралац као централна сила дозива остале појаве, он је медијум што мири и кристалише противуречности не поричући материју, већ уочавајући у њој постојање трансценденталности:„Уметник је првобитно свештеник, маг, човек који има везе са надстварношћу, са оним што стварност делимично, или ако хоћете, симболично представља. Али његов значај је и у томе што је он посредник између Бога Универзума и осталих људи; он има моћ израза која открива…“12)

Чиме ће Бог прострелити лирски субјекат? Позваћемо се на још један Настасијевићев есеј: „Те мерило је специфичној духовној речи, је ли бит проговорила кроз њу или није. И колика је њена несамерљивост, управо толико је у њој присуство бити.[…]Понављајући што се стварно, у сто насто духа казало, све је пунији садржином појам, све блискији додир, све шире отварање, све дубље утапање, до ишчезнућа самог себе, до блажености ослобођења.[…] Или, ако прибегнемо симболу стреле, онда, што је стварно као реч, то непромашимо погађа у само срце духовног крвотока.“13) Таква моћ израза, божанска суштаствена реч која се може само осетити а не до краја логички растумачити, дотаћи ће субјекат тајанственом лепотом стварања од које ће занемети и укинути себе постајући део хармоничне целине, он је застала честица бесконачног космоса што се шири. У завршном делу песме, лирски субјекат који се налазио на међи светова, почиње се успињати дуж ове семантичке вертикале до демијурга смисла чије обраћање је отелотворио собом, поставши духовност ухваћена у камену: „Камен да сам на веки./По мојој сенци да мере/смираје и свитања/на тргу.“ Мотив камена може се тумачити на разне начине: према народним обичајима он поседује магична својства, везује душе покојника и енергију, спаја различите светове, то је камен мудрости и камен у који се урезују чаробни записи, сећања на прошлост и пророчанства о свему будућем. Тако се тумачења лирског субјекта као граничне личности, опет надовезују на значења камена као предмета који спаја онострано и овоземаљско.

Сенка би могла симболизовати човеков дуалитет, његовог духовног двојника који истовремено припада кори и језгру живота, по њему се на тргу људства мери пролазност и описује круг вечности. Он се мишљу и интуицијом трансформише у крајпуташа човекових стаза што се простиру кроз векове, постаје непоновљива јединка која је осетивши лепоту и тајну апсолута, застала и окаменила се у тој лепоти. Лирски субјекат је суспрегао дух трансценденталног у материји и ујединио крајности да би поставио темељ људском и сакралном. Говор тог камена одјекује кроз простор и време, јер онај који ћути у богу проговара најгласније:„Скамењује се песник који истовремено види оба света, он постаје нека свеобухватна тачка гледишта.14) […] У „Осами на тргу“ он добија најсложенију и најтежу улогу: скамењен на граници између вере и сумње, страха и наде, греха и светости, између свитања и смираја, између живота и смрти, између овог и оног света, он, на основу оба видика која види, постаје мера, опомена и путоказ.“15)

Тако песма „Осама на тргу“ која је првобитно деловала као песимистичка представа о егзистенцијалистичкој измештености индивидуе из света, тумачена Настасијевићевим есејима о уметности која има моћ да обједини супротности, постаје и сведочанство о његовој повезаности са другима, собом и метафизичким. Иза видљивог плана остављеног човека или човека ухваћеног у животном грчу, пулсира дубински план религиозног мистицизма. Приказују нам се контрадикторне статичне слике људског покрета замрзнутог у тренутку, вечности ухваћене у одсечку времена и немог човека – камена у ком одјекује божанска реч стварања. Књижевно дело је динамичка творевина која се преображава сталним ишчитавањима, зато је ово рефлексивна песма о пролазности, ништавности свих ствари и људском поразу, о човеку који бди над собом и ближњима или о умирућем који се мишљу и осећајем издигао из сопствене смрти; то је метапесма о настанку поезије што покушава одговорити на питање зашто нам је потребна уметност;  сажета биографија песника – филозофа који се свесно или несвесно издвојио из стварности посматрајући је кроз призму ониричког и надстварног.

Тиме је лирски субјекат обишао круг од себе до људи и натраг, од расцепљености друштва до пантеистичког јединства и обједињујућег апсолута, кретао се из обесмишљене полифоније мноштва до најречитије тишине појединца, само да би се напослетку обратио нашој души: „Душе изабраника нагонски се кроз материјално везују за надстварно, и исход тога стварања је мистика, со уметности. Дакле, лепота лежи у најинтимнијој природи свега, као начело спајања, као мост између коначног и бесконачног, појмљивог и непојмљивог. У суштини она припада свету тајни, те највише што се може учинити јесте бити једино свестан оног осећања које она оставља на нама.[…] Стога су све теорије о значају или циљу уметности или непотпуне или нетачне.[…] Ако се баш осећа велика потреба за формулом…зашто не рећи: Уметност ради људске душе?“[17]

Литература:

Момчило Настасијевић: Седам лирских кругова, приредио и поговор написао Петар Милосављевић, Каирос, Сремски Карловци, 1995.
Момчило Настасијевић: Пет лирских кругова: магновења, одјеци, избор и предговор написао Љубомир Симовић, Слово љубве, Београд, 1981.
Момчило Настасијевић, есеји: Белешке за стварну реч, За матерњу мелодију, Неколико рефлексија из уметности, „Есеји, белешке, мисли“, приредио Новица Петковић, Дечје новине, Горњи Милановац; СКЗ, Београд, 1991.
Петар Милосављивић: Поетика Момчила Настасијевића, Матица српска, Нови Сад, 1978.
Радомир Константиновић: Момчило Настасијевић, „Биће и језик“, књига 6, Просвета, Београд; Рад, Београд; Матица српска, Нови Сад, 1983.
Борислав Михајловић: Момчило Настасијевић, „Портрети“, Нолит, Београд, 1988.
Јелена Новаковић: Момчило Настасијевић и појам „надстварности“, „Интертекстуалност у новијој српској поезији (француски круг)“, Гутенбергова галаксија, Београд, 2004.
Владета Јеротић: Момчило Настасијевић: Песник малобројних; Момчило Настасијевић и будућност хришћанства, „Дарови наших рођака, психолошки огледи из домаће књижевности“, књига 2, Просвета, Београд, 1997.

Ауторка: Маша Прихотко

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Момчило Настасијевић: Белешке за стварну реч, „Есеји, белешке, мисли“, приредио Новица Петковић, Дечје новине, СКЗ, 1991, стр. 47.
2. Момчило Настасијевић: За матерњу мелодију, „Есеји, белешке, мисли“, приредио Новица Петковић, Дечје новине, СКЗ, 1991, стр. 40.
3. Момчило Настасијевић: Белешке за стварну реч, „Есеји, белешке, мисли“, приредио Новица Петковић, Дечје новине, СКЗ, 1991, стр. 46.
4. Петар Милосављевић: Поетика Момчила Настасијевића, Матица српска, Нови Сад, 1977, стр. 369–370.
5. Радомир Константиновић: Момчило Настасијевић, „Биће и језик“, књига 6, Просвета, Београд; Рад, Београд; Матица српска, Нови Сад; 1983, стр. 27.
6. Израз који Настасијевић користи у свом есеју Неколико рефлексија из уметности, „Есеји, белешке, мисли“, приредио Новица Петковић, Дечје новине, СКЗ, 1991.
7, 9, 10. Момчило Настасијевић: Неколико рефлексија из уметности, „Есеји, белешке, мисли“, приредио Новица Петковић, Дечје новине, СКЗ, 1991, стр. 21.
8. Љубомир Симовић: Белешке о поезији Момчила Настасијевића, избор и предговор збирци  „Пет лирских кругова: магновења, одјеци“, Слово љубве, Београд, 1981, стр. 33.
11. Израз који користи Момчило Настасијевић у есеју  Неколико рефлексија из уметности, „Есеји, белешке, мисли“, приредио Новица Петковић, Дечје новине, СКЗ, 1991, стр. 12.
12. Момчило Настасијевић: Неколико рефлексија из уметности, „Есеји, белешке, мисли“, приредио Новица Петковић, Дечје новине, СКЗ, 1991, стр. 17.
13. Момчило Настасијевић: Белешке за стварну реч, „Есеји, белешке, мисли“, приредио Новица Петковић, Дечје новине, СКЗ, 1991, стр. 46–47.
14. Љубомир Симовић: Белешке о поезији Момчила Настасијевића, избор и предговор збирци  „Пет лирских кругова: магновења, одјеци“, Слово љубве, Београд, 1981, стр. 20.
15. Љубомир Симовић: Белешке о поезији Момчила Настасијевића, избор и предговор збирци  „Пет лирских кругова: магновења, одјеци“, Слово љубве, Београд, 1981, стр. 24.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *