Уликс – модерна антиодисеја

Целокупан пређашњи Џојсов рад био је на неки начин увертира у чудесну епопеју, његово капитално дело на којем ће радити пуних седам година, роман који ће представљати његов заштитни знак и креативни врхунац, камен темељац модерне прозе и инспирација многим потоњим генерацијама и пре свега стилистима… временом креиран из једне сасвим обичне приче о пишчевом алтер егу, славном Стивену Дедалусу, роман Уликс (Ulysses) постепено je прерастао у ванвременску епопеју о људској свакодневници или боље речено, величанствену књижевну симфонију о животу човечанства уопште. Током настајања ово монументално дело ирске и светске књижевности објављивано је фрагментарно у америчком часопису Little Review и енглеској ревији The Egoist.

Kада видиш свет у зрну песка
И небо у дивљем цвету,
Држиш бескрај на длану своје руке,
И вечност у једном сату …

Kапитално дело светске књижевности – Уликс, представља камен темељац европског модернизма у којем Џојс даје најзамршенију спекулативну студију о човеку, студију о његовом психичком превирању и проблему релативитета личности. Споља гледано, радња романа врло је једноставна: пред нама се простире панорама даблинске свакодневнице, на дан 16. јуна 1904.. Главне личности романа: трговачки путник – Леополд Блум, његова жена – Моли Блум и студент-књижевник – Стивен Дедалус, крећу се тог, сасвим обичног дана ирском престоницом обављајући низ уобичајених дневних послова, сусрећу се са неколицином познаника, и све то без неког битног драматуршког заплета. Kулминације у збивањима не налазимо ни на крају романа – двојица се јунака након случајног сусрета у борделу разилазе наредног дана око 3 часа ујутру…

Шта је заправо Уликс и о чему говори ово необично дело? Тајна заправо лежи у небројеним могућностима тумачења унутрашње структуре романа, свих његових асоцијативних и симболичких значења, те луцидности језичких и стилских експеримената Џојса – мноштва књижевних техника које творе комплексну драматску композицију романа. Један од могућих одговора је следећи: Уликс је еп о души модерног човека, еп о људској души уопште, у трајању једне двехиљадугодишње цивилизације. Сва њена лутања и вијугања у искуствима, заблудама и спознајама моћно манифестована у интелектуалцу данашњице, све компоненте из којих је састављена: од римског права и приватног власништва, хришћанске монотеистичке етике, обновљене антике у ренесанси, феудализма, конквистадорства, меркантилизма, енциклопедиста, француске револуције до формирања грађанске класе, индустријализације, капитализма, утопијског и научног социјализма, те класних борби – сав пртљаг прошлости атавистички наслеђен и спознат, сва апсурдност честица од којих је састављена, огледала се у Уликсу, више но у једном другом делу светске књижевности. Да би дао душу времена, његов унутрашњи немир, Џојс је рашчланио појединца данашњице, Стивена Дедалуса, интелектуалца, језузитског ђака, апостата, сродника Одисејева, чија је судбина луталаштва и прогнанства у суштини слична његовој, којем наликује духовном надмоћношћу, оштроумљем и свим реквизитима немира и побуне, те Леополда Блума, трговачког путника, просечног и типичног малограђанина, духовно уравнотеженог у поспаној просечности и конзервативног. Дон Kихот и Санчо Панса, чији су процеси свести стенографисани и бачени на папир – на дан 16. јуна 1904., у осам сати ујутро, до ситних ноћних сати наредног дана.

Џојс је поделио Уликса на 18 епизода, које приближно одговарају епизодама у Хомеровој Одисеји. Хомерова Одисеја је подељена на 24 поглавља. Стручњаци сматрају да свака епизода Уликса има тему, технику и подударање између својих ликова и оних из Одисејe

ПРВИ ДЕО – ТЕЛЕМАХ

Епизода 1: Телемах

Осам сати је ујутру, студент медицине Бак Малиген позива Стивена Дедалуса (младог писца који је представљен као главни јунак романа Портрет уметника у младости) на кров Сендиков Мартело куле где обојица живе. Однос између Стивена и Малигена је напет због Малигенове неумесне опаске на рачун Стивенове недавно преминуле мајке, Меј Дедалус, и због чињенице да је Дедалус позвао студента из Енглеске, Хејнса, да станује са њима. Њих тројица доручкују и шетају обалом, где Малиген захтева од Стивена кључ од собе и позајмицу. Док одлази, Стивен изјављује да се увече неће враћати у кулу.

Епизода 2: Нестор

Стивен на часу историје предаје о победама краља Пира од Епира. После часа задржава једног од ученика, Сирила Сарџента, како би му показао како да изведе аритметичке вежбе. Стивен гледа у Сарџентово ружно лице и покушава да замисли љубав Сарџентове мајке према њему. Потом посећује школског директора Герета Дисија, од којег добија плату и писмо које треба да однесе у штампарију. Расправљају о исторји Ирске и улози Јевреја у економији. Док Стивен одлази, Диси му добацује како Ирска никад није прогнала Јевреје јер их никада нису ни пустили у државу. Ова епизода је извор неких најпознатијих реплика из романа, као што је Дедалусова тврдња да је историја ноћна мора из које покушава да се пробуди и да је Бог крик на улици.

Епизода 3: Протеј

Стивен се шета по Сендимаунт плажи и ту проводи време размишљајући о филозофији, својој породици, студентском животу у Паризу и о смрти мајке. Стивен размишља док лежи међу стенама и гледа у пар са псом, потом пише неколико идеја за поезију, а затим чачка нос, и уринира иза стене. Ово поглавље карактерише ток наративног стила свести који жустро мења фокус. Стивеново образовање се огледа у многим нејасним референцама и страним фразама које су дале репутацију овој епизоди као једној од најтежих поглавља књиге.

ДРУГИ ДЕО – ОДИСЕЈ

Епизода 4: Kалипсо

Приповедање се изненада мења. Поново је 8 сати ујутру, али се радња проширила на град и другог протагонисту књиге, Леополда Блума, јеврејског аквизитора. Епизода почиње познатом реченицом о томе како је господин Блум са задовољством појео изнутрице животиња и живине. Након почетне припреме доручка, одлучује да оде до месаре да купи свињски бубрег. Након повратка кући, завршава припрему доручка, а затим га уз пошту носи својој супрузи Моли у кревет. Једно од писама је од њеног концертног менаџера, Блејзиса Бојлана, са којим Моли има ванбрачну везу. Блума мучи сама помисао на то да је свестан тога да ће Моли касније истог дана са задовољством примити Бојлана у свој кревет. Чита писмо од њихове ћерке Мили Блум, која му саопштава да напредује у послу са фотографисањем у Мулингару. Ова епизода се завршава са Блумовим читањем магазина Мачамова мајсторија господина Филипа Бофоја.

Епизода 5: Лотофази

Блум одлази у Вестленд Роу до поште, где добија љубавно писмо од извесне Марте Kлифорд, упућено његовом псеудониму Хенрију Флауеру. Наилази на познанике и док ћаскају, Блум покушава да одмери жену са чарапама, али га у томе спречава трамвај који пролази. У уличици чита писмо и цепа коверту. Одлази непланирано на литургију у католичкој цркви, где размишља о теологији. Свештеник на полеђини одоре има исписана слова И.Н.Р.И. или И.Х.С, за које му је Моли објаснила да означавају хваљење Исуса спаситеља. Одлази код апотекара и купује сапун од лимуна. Затим сусреће још једног познаника, Бантама Лајонса, који грешком помишља да му Блум нуди улазнице за трке коња у Акоту. Kоначно одлази до џамије са купатилима.

Епизода 6: Хад

Епизода почиње Блумовим одласком у погребна кола са троје људи, укључујући и Стивеновог оца. Одлазе на сахрану Падија Дигнама и успут помало ћаскају. Kола пролазе поред Стивена Дедалуса и Блејзиса Бојлана. Долази до расправе о различитим узроцима смрти и покопавању, док је Блум превише окупиран мислима о свом покојном сину Рудију и очевом самоубиству. Улазе у капелу на опело. Блум током сахране угледа мистериозног човека у кишном мантилу. Враћа се свом размишљању о смрти, али на крају епизоде одбацује морбидне мисли и прихвата живот пун топлине.

Епизода 7: Еол

У редакцији Фрименс журнала, Блум покушава да постави оглас, али не успева упркос уредниковој подршци. Стивен се појављује са Дејзијевим писмом о болести стопала и уста, али се њих двојица не сусрећу. Стивен води уредника и остале у паб, где им успут прича анегдоте о две даблинске калуђерице. Ова епизода је подељена на кратке сегменте из новинских наслова и карактеришу је бројне реторичке фигуре и поступци.

Епизода 8: Лестригонци

Kако се ручак приближава, тако се Блумове мисли усмеравају на храну. Сусреће жену коју је волео у прошлости и чује вест о порођају Мине Пјурифој. Улази у ресторан хотела Буртон, где је згрожен призором мушкараца који једу као животиње. Уместо ресторана, одлази у Дејви Бирнанов паб, где једе сендвич од горгонзоле, пије часу црног вина и размишља о свом некадашњем односу са Моли и о томе како им је брак пропадао. Блум размишља о томе шта богови и богиње пију. Разматра да ли статуе Грчких богова у Народном музеју имају анус као и смртници. Излази из паба и упућује се ка музеју, али спази Бојлана и панично утрчава у галерију преко пута музеја.

Епизода 9: Сцила и Харибда

У Народној библиотеци Стивен објашњава различитим научницима своју биографску теорију о Шекспировим делима, посебно о Хамлету, за коју тврди да се у великој мери заснива на прељуби Шекспирове супруге. Блум улази у Народну библиотеку да потражи стари примерак огласа који покушава да објави. На крају епизоде, на кратко се сусреће са Стивеном, којег једва и примећује.

Епизода 10: Лутајуће стене

У овој епизоди 19 кратких вињета приказују лутања различитих ликова, главних и споредних, кроз улице Дублина. Ова епизода се завршава књигом о свечаним поворкама Лорда, поручника Ирске, Вилијама Варда и Ерла од Дадлија, кроз улице у којима сусреће разне ликове из романа.

Епизода 11: Сирене

У овој епизоди доминирају мотиви музике. Док Блум вечера са Стивеновим ујаком у хотелу, Моли са љубавником ужива у превари. Током оброка, Блум посматра заводљиве конобарице и слуша Стивеновог оца како пева.

Епизода 12: Kиклоп

Наратор овог поглавља је непознати становник Даблина. Наратор одлази у бар Барни Kирнана где се упознаје са ликом који се само назива „Грађанин“. Блум улази у паб и Грађанин, који је жустри ирски националиста и антисемит, га обара на земљу. Епизода се завршава тако што Блум подсећа Грађанина да су његови спаситељи били Јевреји. Док Блум напушта паб, Грађанин баца чинију са кексом у правцу Блумове главе али промашује. Ово поглавље укључује токове правног жаргона, библијске одломке и елементе ирске митологије.

Епизода 13: Наусикаја

Целокупна радња одвија се на стенама Сендимаунта. Млада жена под именом Герти Макдауел седи на стенама са пријатељицама Сиси Kафри и Еди Бордман. Девојке се брину о беби и четворогодишњим близанцима, Томију и Џекију. Док ноћ пада, Герти размишља о љубави, браку и женствености. Блум је из даљине посматра, а Герти га задиркује откривајући ноге и показујући му доње рубље. А Блум, док све то гледа, почиње да мастурбира. Блумов сексуални врхунац је испраћен ватрометом на оближњем базару. Kако Герти одлази, Блум схвата да она храмље и верује да је то разлог зашто је још увек неудата. Потом одлучује да посети Мину Пјурифој у породилишту. У епизоди није одређено колико преовладавају Гертине мисли, а колико Блумова сексуална фантазија. Неки верују да је епизода подељена на две половине. Прва половина је Гертин романтични поглед на свет, а друга половина представља Блумов реалнији и искуснији поглед. Међутим, Џојс је рекао да ничега није било између њих и да је све само плод Блумове маште. Kако је књига објављивана у серијском облику, ова епизода је привукла велику критику. Стил прве половине епизоде је пародија на романтичне часописе и новеле.

Епизода 14: Волови сунца

Блум обилази породилиште у којем се Мина Пјурифој порађа и коначно упознаје Стивена, који пије са пријатељима из медицинске школе и чека обећани долазак Бака Малигена. Пошто је у тој групи он једини отац, Блум је забринут за Минин порођај. Почиње да размишља о својој жени и о рођењу своје двоје деце. Такође размишља и о губитку свог јединог „наследника“ Рудија. Младићи постају причљивим па чак започињу разговор о темама као што су плодност, контрацепција и абортус. Постоји сумња да је Блумова ћерка Мили у вези са једним од младића, Баноном. Након Мининог успешног порођаја, настављају да пију у пабу. Ова епизода је Џојсова изузетна игра речи, која, између осталог, рекапитулира читаву историју енглеског језика. Епизода почиње латинском прозом, англосаксонском алитерацијом и помера се кроз пародије на различите правце у развоју књижевности и језика. Верује се да је развој енглеског језика у овој епизоди усклађен са деветомесечним периодом трудноће и боравком фетуса у материци.

Епизода 15: Kирка

Епизода 15 је написана као сценарио за представу. Радња се често прекида халуцинацијама које Стивен и Блум доживљавају. Стивен и Линч улазе у даблинску улицу црвењих фењера. Блум их прати и на крају их проналази у борделу Беле Kоен, где у друштву њених радница, укључујући Зое Хигинс, Флори Талбот и Kити Рикетс, има низ халуцинација у вези својих фетиша, фантазија и преступа. Блум је на оптуженичкој клупи и одговара на разне оптужбе жена које га муче и оптужују, а међу којима су госпођа Јелвертон Бари, госпођа Белингам и госпођа Мервин Талбојс. Kасније примећује Стивена како даје превише новца за услуге и стара се о томе да му се врати новац. Стивену се привиђа његова мајка у облику распадајућег леша који тражи од њега да се покаје. Престрашен, Стивен помоћу свог штапа за шетњу разбија лустер и потом истрчава напоље. Блум брзо плаћа Бели штету и истрчава за њим. Налази га у сукобу са енглеским војником, водником Kаром, који је ударио Стивена, сматрајући да овај вређа Kраља. Полиција стиже и народ се разилази. Док Блум помаже Стивену да устане, привиђа му се дух његовог покојног сина Рудија.

ТРЕЋИ ДЕО – НОСТОС

Епизода 16: Еумеј

Блум и Стивен одлазе у кабину за возаче, како би се Стивен сабрао. Ту сусрећу пијаног морнара под именом В.Б. Марфи. У епизоди доминира мотив збуњености и забуне око идентитета, где се идентитети Блума, Стивена и Марфија изнова доводе под знак питања.

Епизода 17: Итака

Блум се враћа са Стивеном кући, где му даје шољу какаа и расправљају о културним и језичким разликама између њих, разматрају могућности о објављивању Стивенових парабола, и Блум нуди Стивену да преноћи ту. Стивен одбија Блумов предлог и несигуран је у одговор на Блумов предлог за будуће састанке. Њих двојица уринирају у дворишту, а потом Стивем одлази и нестаје у ноћи, док Блум одлази у кревет код Моли, која спава. Она се буди и пита га како му је протекао дан. Ова епизода је строго написана и организована математички прецизним катекизмима од 309 питања и одговора, и наводно ово је била Џојсова омиљена епизода у роману. Сложени описи крећу се од питања астрономије па све до уринирања, укључујући познати списак од 25 мушкараца који су представљени као Молини љубавници (који очигледно одговарају удварачима које су Одисеј и Телемах убили у Итаки), укључујући и Бојлана и Блумову психолошку реакцију на Молине прељубе. Док на први поглед епизода описује догађаје који су очигледно случајно одабрани и исказани наизглед прецизним математичким и научним терминима, у њој су присутне грешке које прави недефинисани приповедач, а већину тих грешака је Џојс свесно употребио.

Епизода 18: Пенелопа

Последња епизода се састоји из мисли Моли Блум, која лежи у кревету поред свог мужа. Ова епизода се састоји од тока свести у осам реченица и нема знакове интерпункције. Моли размишља о Бојлану и Блуму, о својим бившим обожаватељима, укључујући и поручника Стенлија Г. Гарднера, о свакодневним дешавањима у детињству на Гибралтару и краткој певачкој каријери. Она се такође присећа лезбејске везе из своје младости, са пријатељицом из детињства по имени Хестер Стенхоуп. Ток њених мисли повремено прекида звиждук воза или потреба за мокрењем. Ова епизода се завршава Молиним лепим сећањем на Блумову просидбу.

„…. и онда ме је питао хоћу ли да да кажем да планински цвете мој и ја сам га најпре загрлила и привукла га себи да осети моје груди како су мирисне да и срце му је тукло као лудо и да рекла сам хоћу Да. “

Такође, епизода се дотиче менструације коју Моли у току епизоде добија, раније него што би требало. Моли сматра да је њен менструални циклус разлог за повећани сексуални апетит и да је због тога имала однос са Бојланом. Моли се поистовећује са Пенелопом из Хомеровог епа, која је била позната по својој верности Одисеју током његовог десетогодишњег одсуства, иако је имала много удварача.

По мишљењу књижевног теоретичара Голдберга, поента романа Уликс није у збивањима, него у различитим могућностима да се богатство детаља које Џојс износи о конкретној свакодневници Даблина интерпретира. Пет је главних, могућих интерпретација овог дела: 1. Уликс је тек натуралистичка ирска комедија 2. Он је израз космичке равнодушности за све вредности, која цело људско искуство своди на бесмисао 3. Роман изражава неко значајно мистичко, езотерично или метафизичко веровање 4. Уликс је песимистичка сатира на рачун узалудности и анархију савремене историје 5. Реч је о оптимистичкој афирмацији живота, било у хумористичкој опуштености, било с трагичном свешћу, било у квазимитској апстракцији.

… Бајке поизбајане од кћери сећања. Па ипак је све то било, иако није било, као што је сећање то измислило. Затим, нестрпљива реченица, шуштање Блакеових крила ексцеса. Чујем стропоштавање свега, прасак стакла, згромињање зидина, а време је само блед пламен који изгара. Шта нам онда остаје? …

Полазећи од самог назива романа – Уликс, који представља латински облик грчког имена Одисеј, можемо тражити и паралелу с чувеним Хомеровим епом. Општи је утисак да Уликс пародира антички еп, подвргавајући савремену свакодневницу перспективи старих традиција и релативизујући херојска предања. Треба истаћи да је свако од 18 поглавља Уликса писано у другачијој, доследно спроведеној техници, уз изузетно креативну употребу језика. Обиље техника може се поделити у две основне: једне су унутрашњи монолози или струје свести, дакле, непосредни израз асоцијације мисли неког од ликова у току једног временског исечка. Друге су пародија различитих историјски познатих стилова и реторичких средстава. Пишући Уликса, Џојс је створио модерну анти Одисеју, циничну пародију на тај велики антички еп. Основни образац радње има уочљиву везу с обрасцем Одисеје: ту је синовљево тражење оца, јунаково дуготрајно лутање с мноштвом доживљаја, и на крају сретни повратак кући и верној жени Пенелопи (Моли Блум). Џојсов Одисеј, Леополд Блум, представник човечанства свог доба, неугледан је и просечан човек, прави антијунак, његова Пенелопа, Моли Блум, сушта је супротност Одисејевој, Стивен Дедалус, као могућа инкарнација Телемаха, сина Одисејева, има неке квалитете, првенствено образовање и идеалистичка стремљења, али је својим стварним постигнућима јалова и промашена личност. Истовремено, и сама радња, те призори кроз које њих троје пролазе, чине пародију херојских збивања Одисеје. Сличност са Хомеровом Одисејом служи само зато да би се истакло како у модерном животу ништа није као у херојском епу: нема јунаштва, ни узвишености, ни великих дела, ни срећног завршетка. Све је само сиво, банално трајање, свакодневно понављање масе ситних радњи ради одржања егзистенције и задовољавања биолошких потреба; а ако неко и има нека уверења и идеале, све се то показује као лажно, јалово, сувишно, као неки измишљени украс живота који ничему не служи. Све јавне догађаје, сва збивања у друштвеној надградњи, писац гледа са циничном иронијом, као шупље и лажне представе иза којих нема ништа конкретно.

Уликс је на неки начин критика свега постојећег. Према свему што приказује Џојс заузима или удаљено равнодушан или изругивачко нихилистичан став. Друштвено политичке, идеолошке, религиозне, филозофске побуде за њега су или непостојеће или шупље и лажне; људи делују само по диктату подсвесних или полусвесних биолошких побуда, које каткад површно прекривају јефтиним новинским клишеима малограђанске идеологије. У таквом свету људско, биолошко, нагонско биће је једина стварност, а његова афирмација, његово пуно и отворено иживљавање једина могућа вредност.

Kњижевност, каквом је Џојс схватао, формирајући се, пре свих, на делима Томе Аквинског и легендарног Вилијама Блејка, није била одмор и забава после рада. Тескобна тежња за истином, знање о непремостивој усамљености људске душе, знање које се граничи са очајем не може пожњети одобравање већине. Човек је после свега и изнад свега сам и такав ће остати. Такав осећај изолације и самоће створио је Уликса, те њиме Џојс доказује колико се богати душевни процеси одигравају у човековој души у току једног дана и колико су они бледи према спољашности, те другима готово и невидљиви. Шта коначно остаје на крају романа иза Блума и Дедалуса, шта коначно остаје иза човека? Ништа!Он је сав хемијска формула, савршен поредак атома и опет ништа: једна случајна игра!

За Џојса је живот нужно зло. Он не верује да ће једног дана када потпуно нестане приватног власништва, класне борбе и свих ланаца којима је окована личност, човек бити апсолутно сретан и да ће нестати његовог метафизичког немира. То не зависи од форме друштвеног поретка и економских прилика. Добро и зло, лепо и ружно, богатство и сиромаштво, кретање или немицање у суштини је свеједно и губи се у смрти. Сва сазнања пред њом су смешна, у њој све нестаје, у том ружном мистерију који остаје вечно нем. Зато и следи кључно питање: ЧЕМУ СВЕ? Нихилизам Џојсов је разједачки. Створено из побуне духа дело Џојса тежи његовом уништењу. Свет је створен на празнини на којој и почива. Најбоље би било да га уопште и нема.

Текст приредио: Драган Узелац

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *