Симболика имена у „Пилипенди“ Симе Матавуља

Између вере и вечере – проблем идентитета

Хришћанска свест је снажно присутна у приповеткама Симе Матавуља. Применом разноврсних књижевних жанрова, он прилази проблему вере и занимљива је брзина њиховог појављивања и смењивања у делу. Кроз библијски текст, апокрифе, егземплуме, шаљиве народне приче, календарске приче, есејистичке коментаре Матавуљ варира хришћанску парадигму. Библијски текст није само за Матавуља илустративни, већ је и залиха симбола, који се повезују са савременим, актуелним темама реалистичке поетике.

После Тајне вечере свети Петар се одрекао Христа, док Пилипенда и по цену физичког нестанка не жели да превери, па зато представља живи прекор својим сународницима, истрајношћу и борбом за властити идентитет.

„Браћа моја изневерише као поток, као бурни потоци прођоше, који су мутни од леда, у којима се сакрива снег, кад се откраве отеку, кад се загреју нестане их с места њихових тамо амо скрећу, од путева својих иду у ништа и губе се…“ („Књига о Јову“)

Матавуљ у Пилипендином лику не нуди оличење затуцаног верника, већ убогог тежака, који држи до свог поноса и своје народности. Његова постојаност је готово нагонска, извире из природе, каљене у суровој борби за голи опстанак. Пилипенда је непоткупљиво привржен пре свега вишем начелу, да се духовна припадност не сме мењати под притиском и уценама. Цео крај је захватила љута глад. Пилип, чије име се у Библији доводи у везу са множењем хлебова, а презиме Бакљина са светлошћу, представља светло вере, коју чини неизмерна снага и племенитост, да се и по цену глади не изда душа. Петрово поље и убого село Кричке у њему, асоцира својим именом на апостола Петра, који се три пута одрекао Христа, као што су се и Пилипендини сународници одрекли своје вере прадедовске. Зима, и глад, и камен, и ветар и мисао о опстанку и нељудска слика стварности састављена од тих елемената обликована је језивом јасноћом, која боли. Тај ветар је насилан и немилосрдан у свом бесу према Јели, која скупља пањеве, јер треба их продати да би се купило брашно. Опор је и мукотрпан њихов живот, али га они не продају за бољи, јер не желе да изгубе душу. Пилипендино уверење је тим чвршће, што он до њега није дошао ни по чијем наговору, ни из књига, већ из осећања да је образ пречи од стомака. Пилип „чији беневреци бјеху сама закрпа“ не сме да стави две прегршти, већма црна него жута кукурузна брашна, у котао за качамак, јер ће идућег оброка остати без хране. Од мало брашна Пилипенда и његова жена скували су качамак. Призор њиховог једења је оно што је потресно. Зависност од прегршти брашна и удаљавање двоје људи при јелу подстиче мисао о чудовишности голе, људске егзистенције. Пошто се прекрстише, почеше полако, опрезно жвакати, одмеравајући, несвесно, брзо и кришом, једно другом залогаје. То несвесно и потајно одмеравање представља сам ужас људског трпљења, где се племенитост губи у унутрашњости дрвене посуде качамака, више празне него пуне. У глади човек губи свој лик. Та глад је оличена у лику страховите утваре, која дави народ Петровог поља, које се црни на сухомразици. Сама раван Петровог поља, сва гола од буре и сухомразице постала је ружна и црна, неугодна сама за себе, па и због хладноће, глади, и несреће, која бије људе. Матавуљев Пилипенда није очајник у пејзажу. Он је само немоћан пред социјалном несрећом, али није очајник у голотињи Петровог поља. Његов гнев је гнев човека, који је дошао у процеп између глади и части. Решио је да сачува част и тиме се исказао као човек високих моралних вредности. Вера је за њега ознака народности и он нагонски осећа, да је наметање царске вере само још један начин више за национално поробљавање и угњетавање, које се спроводи над људима његовог краја. Зато се тако грчевито држи српскога Риста, па за оне који су поклекли има само осуду и презрење. Пилипендина присност у обраћању богу показује његову истинску, ничим помућену веру, још више ојачану и продубљену тешким положајем у коме се нашао. Он се обраћа Христу, „бого мој“, наглашавајући своју непоколебљивост и истрајност духа у тој присвојној заменици „мој“. Он иде за магарцем с товаром дрва и разговара с Богом као са неким од својих сељака:

„Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе, кад је мени јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на нас тежаке, који те више славимо него лацмани, сити и објесни!?“

Пилипенда жали и магарца Куријела, и кокош Пиргу, коју мора да прода, да би Јела купила мараму, јер гологлава не може на причест, и себе и она села на рубовима Петрова поља. Њега није могла да уплаши ни страховита авет глади, али ударац намењен Јовану Кљаку, који га наговара да се поунијати, а досуђен недужном магарцу, измамљује му сузе. Ударио је свог помагача у борби за опстанак, а желео је да искали свој гнев на Кљаку, који је преверио. Пилипендина чврстина у време глади личи на легенду и Матавуљ стварну слику индивидуалног понашања подиже до нивоа легенде.

Овековечена света реч „српски Рист“, „мој Рист“, у приповеци Пилипенда освећена је божанским логосом, који јој подарује снагу и делотворност. Ту се одвија процес сусретања божанског и људског, тј. оног закона, који стоји изнад човека и његових коначних судова.

У имену Пилипендиног магарца Куријела садржана је извесна симболика. Реч „куријалисти“ означава католике, који признају папи неограничену власт у цркви. Магарац се у нашем народу поистовећује са тупошћу и глупошћу. Да ли је Матавуљ назвавши магарца Куријелом хтео да деградира представнике римокатоличке цркве?

Ако направимо паралелу између Библије и представљања магарца у њој и Куријела у Пилипенди, долазимо до занимљивог истраживања. На магарећим леђима Јосип одводи Марију у Египат. Христ на магарици победоносно улази у Јерусалим. Она библијски представља мир, сиромаштво, стрпљивост. Магарац се сто седамдесет и три пута појављује у Библији. Стећи много магараца представља знак благостања. У Библији се спомињу чудеса у вези са магарицом. Магарица се три пута уклања са пута анђелу Јахвином, који држи исукан мач. Она скрене са стазе и пређе преко поља. Билеам, њен господар је удара због тога. У речима магаричиним, јер Јахве проговара кроз њена уста, налазимо сличност са Пилипендом: „Што сам ти учинила да си ме тукао три пута? Зар ја нисам твоја магарица на којој си јахао свега свога века до данас? Јесам ли ти обичавала овако?“ На крају приповетке Пилипенда удара свога магарца, верног помагача у борби за опстанак и седне на ивицу пута и заплаче се, што је искалио бес на недужној животињи. Билеам плаче на крају павши на колена, што је неправедно поступио према магарици, која му је спасла живот.

Симболика броја три

Зашто Билеам три пута удара магарца? Зашто се свети Петар три пута одриче Христа? Зашто Јован Кљако три пута куша Пилипенду? У хришћанству се број три сматра светим небеским бројем, света су тројица: Отац, Син и Свети дух; три су теолошке врлине: љубав, вера и нада. Пут посвећења Христа трајао је три године, од крштења у Јордану до васкрснућа. Три су дара мудраца са Истока Христу као Богу, цару, жртви; трећег дана након распећа Христ се јавио ученицима.

Симболика имена Јована Кљака – кљакавост, значи хромост, што је један од ђавољих атрибута. Јован Кљако три пута куша Пилипенду. Он је био верник, који издаје себе, своја начела зарад физичког опстанка, по цену да изгуби душу. Кљако превери и на тај начин се приклања онима, који су желели да покопају све што је српско, да погазе српски национални идентитет.

Симболика постоји и у имену Пилипендине кокошке Пирге. Грчка реч „pirgos“ значи тврђава, кула саграђена уз манастир за одбрану од гусара. Пилипенда не жели да прода Пиргу, иако жена Јела нема повезачу да иде у цркву на причест, а гологлава не може. И Пирга је Пилипендина духовна одбрана против оних, који желе да замру српска огњишта.

Приповетка Пилипенда као и старозаветни текст „Књига о Јову“ нам говори о једном страдању, које је нерешива енигма читаве људске филозофије од самог њеног почетка. То је феномен страдања праведника. То питање се налази формулисано и у „Књизи о Јову“: “Зашто безбожници живе? Старе? Богате се? Куће су њихове на миру без страха, и прут божји није над њима?“

Исту слику налазимо и у Пилипенди, када се Пилипенда пита зашто Бог шаље беду на сељаке, који га славе више него католици, који су сити и зли.

Приповетка Пилипенда представља једну реалну слику у односу човек – страдање – бог. Реалност те слике применљива је на било који период човечанства, вечно је актуелна као савремена филозофија животних релација, између човека и човека и између човека и Бога. Иза страдања једног беспрекорног праведника какав је Пилипенда, као и Јов, стоји порука да је страдање неодвојиви верски доживљај, суштина вере без које вера не може постојати. Страдање, кроз које пролази Пилипенда је вид страдања кроз које пролази биће једног верника, на путу према савршеној чистоти.

Ауторка: Љиљана Цвијетић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *