Путујем или ми душа умире

(Матијас Енар, Зона, Академска књига, Нови Сад, 2008)

Домовина је тамо где ти је добро. Где сам са собом можеш у миру да проводиш време – свестан да онај ко ти треба си, заправо, сам ти.  И кад није све сасвим добро, доцртај. Ти. Направи сам своје боје. Некад живот мораш мало и да доцрташ – онда ти се свиди.

Матијас Енар (Mathias Énard) рођен је 1972. године, студирао је арапски и персијски језик и више пута боравио на Блиском истоку. Живи у Барселони. Енаров роман Зона (2008) критичари су прогласили за једну од најоригиналнијих књига и за њега је добио више француских и међународних награда. Добио је и награду Гонкур за 2015. годину за роман Бусола.

Објавио је романе: Савршенство пуцња (2003, Награда пет континената франкофоније), Пловити Ориноком (2005) и Зона (2008), роман овенчан Децембарском наградом 2008. године и наградом Ливр Антер 2009. године. А за роман Причај им о биткама, краљевима и слоновима добио је Гонкурову награду гимназијалаца (Prix Goncourt des Lycéens) за 2010. годину.

Та књига је исте године номинована и за Велику награду за роман Француске академије (Grand Prix du roman de L’Academie française), као и за главну Гонкурову награду (Prix Goncourt).

Роман  Зона са француског је превела Анђа Петровић. Књига је испуњена причама, разним причама са различитих путовања. Приповедање започиње цитирањем Езре Паунда и Јехуде Амихаја, а приче причају сведоци, жртве, авантуристи, историчари, филмски ствараоци, новинари. Осветљени су многи крајеви света.  Дамаск, Загреб, Барселона, Бејрут, Рим, Београд, Алжир и Сарајево, само су нека места која су послужила као инспирација за настајање сваке приче појединачно. Приче су различите, не надовезују се увек једна на другу иако све заједно чине једну целину.

Сходно томе, за роман можемо рећи да поседује прстенасту композицију јер постоји оквирна прича која уско повезује све остале сегменте. Тумачење самог наслова даје аутор већ након неколико страница наводећи да зоном (the area) назива простор на коме се одвија трговина, углавном оружјем.

Мотив путовања, мотив насиља, разни описи оружја, војне трупе, борбе које су обележиле читав један век, али и љубавни мотиви представљени су у двадесет и четири певања изречена као каква Илијада нашег времена. Роман је исприповедан у првом лицу (ich forma).

Својим садржајем подсећа на исповест коју прича приповедач, а поред њега своје приче причају и ликови. Приметан је савршен осећај за детаљ. Роман је прожет и низом дијалога који се одвијају међу ликовима романа који углавном преносе утиске стечене за време боравка у некој држави. Осим дијалога, дата је и дескрипција која поткрепљује оно што је у дијалозима дато само у назнакама.

Рибарске куће нагнуте својим плавим или окер зидовима према каналима, стубови правилно постављени, правилни а криви а испод њих све камен до камена, а ја и воз путујемо кроз црну ноћ, чак и да умрем на овом седишту, воз би ме одвезао до одредишта, а на железницама постоји нека упорност, слична оној у животу, ево ме постајем идиот и филозоф (Енар 2008: 45).

За више од десет година рада у обавештајним службама (у разноразним местима међу којима се истиче Алжир али и друге земље Блиског истока) главни лик, за време радног процеса, прикупио је податке свих терориста, нападача, бунотвника, узурпатора… једноставније речено, свих оних који су угрожавали другост и друге.

Управо по описима које аутор износи описујући овакве ситуације, јасно се види колико је емпатије поседује говорећи о свакоме ко је био икада угрожен, злостављан и уплашен. Било због чега, било од кога.

Кроз роман се провлаче и љубавни мотиви почевши од лепе Маријане из Каира. Њен лик као да је ту да одвуче пажњу док писац говори, с једне стране, о војницима који изговарајући in sha allah, allahy a lam, la hanjla, немилице стрељају брадоње, а са друге стране, о материјалима које он мора да пренесе са једног места на друго.

,,Они пуцају, лепа Маријана намешта косу, они их немилице убијају, Маријанина коса у мени изазива античке страсти, они су готови, Маријана је моја“ (Енар 2008: 56).

Аутор је кроз ликове успео да опише различите сфере друштва. Ликови су многобројни, а ниједан лик није дефинисан до краја, углавном су њихове особине дате у назнакама. Кроз просту причу о путницима, о догађајима, незгодама и лепотама далеких крајева, аутор је успео да прикаже и суровост живота, значајност пријатељства и то колико један тренутак може да одреди читав један живот или више њих. Говорећи о тренуцима који мењају живот, Матијас Енар наводи многе ратове, револуције, терористичке нападе, грађанске сукобе који су променили животе његових јунака.

Јун 1939. године, сигнал затворен између света који ће управо бити избрисан и онога који још треба уништити, мене је чекала жена, у годинама када је све теже, подмуклије и силније а мени се гадила помисао да наступа нешто што ме узнемирава и што ме тера, без даха сам претрчао брда, ишао по њивама које су клијале, изашао из воза и пустио да ми хладноћа месеца милује плећа не би ли се мало смирио у овој збуњеној самоћи (Енар 2008: 98).

Уколико бисмо желели да изаберемо једну слику којом бисмо представили насиље читавог једног века, онда бисмо, без сумње, могли да слику стварамо на основу Енарових описа. Концизно а ипак са много емпатије.

Језик у роману је једноставан, концизан, недвосмислен. Тачка се не појављује често, а са друге стране сваки зарез је градитељ значења, као и речи, што наводи на помисао да је дело саздано прецизно и домишљено што његову структуру чини непромењивом, апсолутном јер свака реч у делу, свака синтагма и реченица играју важну улогу у формирању структуре.

 Аутор доста пажње придаје опису Турске, посебно опису Босфора и Истанбула. Чак и физички изглед неких ликова (у већини случајева изглед жена) пореди са лепотама које је он могао наћи и видети само у Турској.

Нисам је волео али је имала очи лепе као Босфор, плаве као Босфор, топле као Босфор. Имала је стас и достојанство као Турска.

Ипак, описи путовања заузимају кључно место у роману. За око петнаестак година неконтуинираног боравка на простору који је сам аутор назвао Зона прикупио је сећања и запажања других људи о многим крајевима света али и он сам доста пропутовао. Иако путовања нису била увек испланирана, већ присилна, аутор тешко прихвата чињеницу да некад неће путовати.

,,Збогом, врата се затварају гроб се затвара, збогом упадам у слепи колосек, челичне руке ме чекају, потребна су ми нечија рамена да се сместим као шаљиво дете пријатељ ми нуди цигарету и пљугу, последњу пљугу пре краја света“ (Енар 2008: 101).

Читајући роман Зона оно што не може проћи неопажено јесте недостатак знакова интерпункције и то посебно тачке.  Десетине и десeтине страница су  попуњене текстом, а да тачка не постоји. Поглавља, такође, не почињу великим почетним словом.

Оно што даје једну посебну чар овом роману јесте то што су вероватноће мале да ће читалачка публика залутати, да ће се погубити у свим тим речима без интерпункције. Напротив, роман, иако захтева пуну концентрацију, нимало није компликован за читање.

Ауторка: Ајла Селимовић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *