Причати се може и у есеју

(Владимир Пиштало, Значење џокера, 2019)

Немојте се чудити што ћу рећи да је есеј, издвојен из корпуса приповедачке уметности, шкартиран скалпером од жеље за причом, као што се краста свлачи са свеже ране, заборављен као занат савременог писца. Изгледа ми да су писци изгубили вољу да размишљају ван уцртане композиционе схеме коју им намеће мотивација дијалога и дескрипција. Да текстове о светским, домаћим, политичким или историјским, уметничким проблемима нађете у некаквој засебној свесци, насталој искључиво због бриге за прошлост, садашњост или будућност (а почесто и за наш здрави разум), тешко се дешава. У првих двадесет година овога века, кад се већ морају радити пресеци и резови докле се с нашом литературом стигло, не верујем да сам наишао на десетак књига ваљане критичке опсервације. Мада, можда нису ни писци, искључиво, криви. Где је ту постулат и дух времена? Где издавачка беспарица која почне да капље тек ако јој сервирате укусне заплете и богохулне језичаре? Кога је брига за проблем који се не може решити.

Тајна последње Пишталове књиге је у дифузности која се ничим не може разјаснити. Светови о којима пише положени су на непрегледној чистини каквог свемирског карираног столњака. Знате ли оне шведске астале у којима титра вино из сребрних бокала, у кристалним чинијама је положено егзотично воће, а на чашама се огледа ваш лик? Па је онда на једној страни, горе лево, сервирана врела телетина, доле десно маринирани лук. И све је непрегледно, не може се оком захватити. Ја нисам успео то ни са Пишталовим есејима. У великом временском размаку, прво, због тренутака настајања текстова, а друго због историчности појава о којима аутор пише, изгледа као да чапркамо по галаксији значења, одређења, појмова. На почетку су текстови обједињени у поглавље са сумњивним називом „Српска Америка“ где се биографским методом разматра утицај појединих особа на историју Сједињених држава. Тамо обилази и један наш човек, Чарлс Симић, и Пиштало не крије да му се диви, желећи да му поезија буде једнако заступљена како у матици, тако и у емиграцији. Читамо о Твену, Мјуеру, Чаплину, Менкену. Колону портрета пресече виц са пијаце, о два пријатеља из комунистичког Прага. Нагло ме чуди како му следи приказ трактата о онанији, и жив се запитам да ли је некоме пало на памет и о томе да поведе рачуна. Једва се хвата ритам ове књиге, таман се испрати темпо којим реченице дишу и како наслага опсервација бива распрснута, у гротло прободена каквом алузијом аутора на свој приватни живот, кад нас Пиштало, без питања, одводи у мрак нашег дебакла, али и тамо пронађе смех, те нас позове да ако већ нећемо писцима да верујемо, да поверење препустимо карикатуристима. Био сам спреман, одатле па надаље, на све што у овој књизи може да се нађе, па сам са нестрпљењем читао о аутентичној историји рекламе. Остале су цртице, некакве слике, скице. И две химне, Хермесу и Дионису, чисто, ваљда, да се писци одазову памети и схвате да им старогрчки богови и даље мрсе чорбу.

Пишталу треба лајтмотив, символ, нешто што ће у виду концепције држати есеје на окупу, па пише: „Сваки џокер прелази границе и крши правила физичког и друштвеног света, прекида нормалан живот да би га успоставио по своме.“ Џокер, да не ситничаримо, није само карта. Погрешиће онај ко Џокера сведе на колоризовано картонче са фирентинским племићем. Ево, стоји и ово: „Он је мистични преварант, помало као нордијски бог Локи, чије име вероватно значи омчар или кључар.“ У пренесеном значењу, Џокер или вам заврне шију или одбрави улаз. За коцкаре, какве год, Џокер је спас. Џокер мења карту, изравнава рачуне, вади из дугова који се смеше. Али шта ћемо кад је заузет, кад је код другог играча? Како онда надокнадити срећу?

Пиштало признаје да за многе ситуације у животу није имао Џокера. Да га је нашао у поседу својих прстију, можда не би ни морао преко океана. Међутим, и историја је морала подједнако да дихтује, и да заобилази покварене јединице и превртљиве краљеве, са све злоћудним краљицама и корумпираним жандарима. Воља за бегом преко границе, иза које смо држани као у Полифемовој пећини, дата је као и све у овој мултижанровској књизи- кроз хумор. Откривено је, тако бар кажу, да хумор лечи. Што више церекања то више живота. И да нас скину са апарата и поваде цевчице са уклетог срца, смехом бисмо преживели. Кад се то увиди, лакше је разумети откуд Твен, Чаплин, и редом, даље, све до мастурбација и призора из некадашњег Београда и Мостара. Све је духовито ако се на такав начин схвати.

Јелена Панић Мараш написала је како писац „обнавља есеј као књижевни жанр и то у најбољој традицији српске књижевности“. Можда бих се са тиме и могао сложити, али тек ако га извуче из романсиране проблематике. Проза нашег времена критички је оријентисана, тиме што напушта фабулу увек кад осети да ликови више не могу ћутати. Па онда удри, дељи, вичи, и поређај што више дијалошки неисказивих тврдњи о тренуцима у којима боравимо. То је есеј, „мишљење“, када неопростиво убацујемо себе тамо где би требало други да говоре. Тиме се дијагноза о обнављању суочава са изузимањем есејистичке грађе из стваралачког поступка. Пре бих рекао да је Пиштало покушао да есеј из наративне орбите пребаци у публицистичку, али је негде на пола пута схватио како би такав начин довео до осиромашења књижевне вредности, те је материјале искомбиновао и испреплитао са властитом животном емпиријом. Доминантна је позиција „Ја“. Кад говори о Симићу, проговара о односу који има с њим. Кад пише о Твену, онда је то утицај његове литературе као лектире на њега. Када је реч о Чаплину, брине што његови студенти више не гледају на Чарлијев хумор као на субверзију против духовне глади. И тако редом, док се тренутна тачка и пређени пут не споје у Мостару, где се писац присећа Андрићевих мостова, о којима је писао у више осврта. Изнова дозивамо лепе лукове што надилазе воду. Оживљавамо свет око камених громада уклесаних у бокове моста. Пиштало емоционализује ситуацију тиме што цитира како је нада „увек на другој страни“. А да ли је, да ли то неко зна? Ево, просветлите ме. Питам вас.

Аутор: Иван Ђурђевић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *