„Прашњаво сунце“ Валерија Казакова

Минијатуре са разноврсним песничким сликама

Прашњаво сунце / Валериј Казаков ; превела са руског Дајана Лазаревић. – Београд: Удружење поетских стваралаца, 2020.

У издању Удружења поетских стваралаца (ур. Анђелко Заблаћански), објављена је збирка песама Валерија Казакова „Прашњаво сунце“ преведена са руског језика. Поезију је превела Дајана Лазаревић, а читаоце ће привући необичне минијатуре, које обилују вишеслојним песничким сликама. Такве песничке слике, непосредан ток мисли песника, свако може да тумачи на свој начин и специфично доживљава, а захваљујући краткој форми песме је лако ишчитавати више пута, у потрази за скривеним значењима.

Валериј Николајевич Казаков је више пута превођен на српски језик. Рођен је 26. октобра 1952. године у Магиљовској области у Белорусији. Познат је као белоруски и руски прозни писац, песник, научник и мецена. Казаков је аутор 28 књига прозе и поезије, међу њима су романи „Сенка Гоблина“ (Тень Гоблина), „Слуга највишег демократе“ (Холоп августейшего демократа), „Црни мачак“ (Черный кот) и збирка поезије „Прашњаво Сунце“ (Пыльное Солнце). Објавио је и зборнике публицистичких текстова и прозе: „Разбијено огледало Карабаха“ (Разбитое зеркало Карабаха), „Асфалт и сенке“ (Асфальт и тени) и „Самоуништење“ (Саморазрушение). Пише на руском и белоруском језику. Књиге Валерија Казакова су преведене на белоруски, пољски, српски језик и др. Члан је и Удружења књижевника Србије.

Казаков је награђен са три ордена, двадесет медаља и одликовања Руске федерације и Републике Белорусије, кандидат је друштвених наука. Добитник државне награде Владе Руске Федерације у области културе. Лауреат награде имена Павла Маковича Адамова.

Министар информисања Р. Белорусије и познати белоруски књижевник Аљес Карљукевич написао је предговор збирци песама „Прашњаво сунце“, који вам овом приком представљамо у целини.

Српским читаоцима Валерија Казакова

Дајана Лазаревић је открила себи ново име – име песника Валерија Казакова; и као читалац и као преводилац оригиналне и привлачне поезије правог уметника речи, мајстора, способног да види и пренесе чудесне и многообразне аспекте људског бића, слике и појаве у свету око нас.

Валериј Казаков је песник који пише на руском језику. Али душом, срцем и местом рођења је Белорус. Већи део свог живота провео је у Белорусији, у граду Минску и на хутору, у региону Гродно. Често одлази код својих сународника – у Могиљевској регији. Успут, о његовој везаности за родну земљу говори и чињеница да су сународници писцу доделили титулу „почасног грађанина града Могиљева“. Казаков је у Белорусији награђен медаљом Франциска Скарине. Нећу набрајати добра дела која је писац учинио помажући белоруским музејима, библиотекама, писцима, младим писцима, ветеранима Другог светског рата… Чини се да њему, човеку који је заузет, који има много личних брига, до свих је стало. То није само ширикогрудост, у томе се показује и његова „сунчаност“ („сунчаност“, „сунчани човек“ – омиљене су фразе Валерија Николајевича) и његова доброта, искреност према људима, животу уопште.

Лично налазим у песмама Валерија Казакова топлу мајску кишу и манифестације тврдоће карактера, јулско врело сунце и зрелост браниоца Отаџбине, септембарске боје и драматичне одлике прошлих времена, новембарски хладни ветар и разговор о храбрости... 

Верујем да је та снага такође у преводима Дајане Лазаревић и да су се те разноликости сачувале, нашле своју српску интерпретацију, која одговара данашњој Србији. И волео бих да српски читалац ишчита песме Валерија Казакова, сакупљене у књизи „Прашњаво сунце“, и да у њој открије Белорусију, Русију и цео славјански свет.

Узгред, Валериј Казаков је почасни члан Удружења књижевника Србије. За роман „Сенка Гоблина“, који је био објављен на српском језику, Валериј Николајевич је добио награду Павла Марковића Адамова. И данас руски и белоруски писац одржава контакте са колегама писцима из Србије.

И још једном, Дајани Лазаревић, волео бих дубоко да се поклоним – у као знак њених многоструких напора да пропагира белоруску књижевност и књижевност постсовјетских народа у Србији. Оно што је она већ урадила својим залагањем, није само импресивно и изненађујуће, већ сведочи о томе да Белоруси и други народи у Србији имају истинског пријатеља – талентовану песникињу и талентовану преводитељку Дајану Лазаревић.

Аутор: Аљес Карљукевич

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *