„Откривење Јованово“ и песмa „Спомен на Руварца“

Аутор користи илуминативни тип цитата да би указао на различите могућности тумачења једне канонске књиге у новом контексту, изражавајући запитаност у погледу тумачења дела. Цитат и цитатни сигнали начин су да се поведе дијалог са супротних заоштрених позиција, о сврховитости стваралаштва, о греху и безверју, о дружби, искушењима и савладавању искушења, о кривцу, који је унапред осуђен, јер је човек изгубљен у мрачном вилајету, где нема безгрешних. Ту се истиче вечна човекова потреба да преиспита све каноне, да спозна и промисли о свему што се коси са његовом спознајном фазом и мером духовног раста.

Апокалиптика се етимолошки означава као откривење, а назив је за хришћанске списе који с пророчким ауторитетом говоре о крају света, завршетку историје и стварању новог, идеалног простора и разоткривају будуће догађаје. Постоје две временске перспективе апокалиптичке књижевности. Садашња, која се понавља пролазећи и долазећа и изванвременска, у којој влада савршенство Божје праведности и љубави. Нови завет садржи само један апокалиптички спис, а то је Откривење Јованово. Предсказање је другог силаска Спаситеља, страшног суда, раја или пакла који следи и вечног живота одабраних, чија имена су уписана у Књизи живих, који учествују у великој небеској литургији, у тријумфу силаска божјег царства на земљу.

Христос Пантократор, мозаик у Византијском стилу, из катедрале у Чефалуу, 1131.

Апокалипса није препознатљива само по темама и садржају, него и по стилским одликама; езотеричног је карактера, загонетног значења, најчешће потписана псеудонимом. Објава је форма апокалиптичног писања, којој посредује анђео или неки други небески тумач, који апокалиптичара води на небеско путовање или објашњава му божје тајне. Апокалиптичари су били приврженици писане речи, мудраци, док су пророци приповедали усмено и њихова су се учења тек касније записивала у беседничкој форми. Постоји разлика између Књиге откривења и остале апокалиптичке књижевности, јер представља новозаветну књигу, у знаку откривења пророчког духа Јовановог, кроз идеју месијанства. Писац Откривења, за разлику од писаца апокалиптичара, који крију идентитет иза псеудонима, потписује последњу новозаветну књигу властитим, ауторитативним именом. Постоји разлика и у степену откривања небеских тајни – док писци апокалиптичке књижевности обзнањују есхатолошке загонетке помоћу небеских тумача, Јован у Књизи откривења, читаоцу препушта улогу мисионара и тумача.

Читалац промишља, комбинује и прориче откривши безграничне могућности тумачења књиге, која захтева појачан рецептивни напор, градећи властити смисаони универзум текста.

Костић у песми Спомен на Руварца расправља са сеном мртвог пријатеља о питању трагичности, односа живота и смрти, овоземаљске површности свега сазнања и оностране дубоке спознаје, у чему је тајна човечјег смисла, позива, о јамачности општег ускрса или спаса, главна тачка свих песничких и филозофских напора. У завршној поруци песме налазимо поентирану филозофију двојства између душе и тела, као основу људске трагичности „Алфа и омега…“

Та мудрост је поникла на темељима Игоове мисли, као што је добрим делом отуд потекла и песма До појаса, у којој је видео у човеку двојност божанског и демонског: „Па до појаса живот нам је цео…“

У време када је писао песму Спомен на Руварца 1864/1865. песниково ступање у драматичан сукоб са хришћанством, повремено бежање из овог сукоба у атеизам и хеленски паганизам, представљаће веродостојан амбивалентан став Лазин према хришћанству, па и религији уопште. У песми Спомен на Руварца Лаза је постигао врхунац сумње у вредност правоверног хришћанства.

Ако је Јеванђеље некад и тешило Лазу и привремено и краткотрајно смиривало његове душевне болове и муке разума, сада то више није случај:

„Јеванђеље ми на столу,
Најбоље такој беди тешило,
Бадава…“

Лаза Костић је имао потребу да своје читање Откривења учини што тајанственијим. Он најпре међу редовима књиге Откривења, чита Руварчево име, да би истог часа у Лазину собу ступила нека бела сенка или авет, сам дух умрлог Косте Руварца. Од свог вољеног, недавно умрлог пријатеља, Лаза очекује истинска објашњења, не толико Јеванђеља колико пророчке књиге Апокалипсе и у њој могући одговор на битно питање хришћана о јамачности општег ускрса. Сва питања укључујући и кобно питање Лазине епохе: „Има ли Ренан право или не?“, Руварчева сен вешто избегава, час се подругљиво односећи према земној површности и Лазином слепаштву, час само питајући Лазу питљивим жаром о својој љубави, да би на крају посете очекивани одговор ипак стигао, управо из Апокалипсе.

Али зашто онда непотпун и крњ?

Као што је познато, већ у првој глави Откривења 8. стих, писац Апокалипсе објављује речи јагњета, сина божјег, Исуса Христа, који за себе каже: „Ја сам алфа и омега, почетак и свршетак, говори Господ, који јест и који беше, и који ће доћи, сведржитељ.“ Без обзира на порекло књиге Откривења, ове речи јасно сведоче истину и поруку сва четири Јеванђеља, нарочито четвртог, поруку, која гласи да је Бог, односно његов оваплоћени Логос, Исус Христос, почетак и крај света. Као што је Бог Алфа, према Књизи Постања Старог завета, створио свет ни из чега, тако је у његовим рукама, рукама омеге и крај света, који ће бити означен апокалиптичним догађајима на земљи, другим доласком Исуса Христа и васкрсењем мртвих.“

На Лазино питање Руварчевом духу, да му позајми онострана знања, међу њима и она о васкрсењу мртвих, после малог околишања, стиже одговор духа: „Заори глас ко подземни гром – Алфа и Омега.“ Одговор Руварчев је одговор истинског хришћанина. За овако ортодоксно схватање хришћанског учења о почетку и свршетку света, Лаза Костић је добро знао, како из читања Јеванђеља и Откривења Јовановог, тако и из бројних разговора, које је водио са духовним лицима у манастирима, које је посећивао.

Обрт у песми, када је Руварчев дух громогласно потврдио ону истину, коју је Лаза познао, али за коју му је био потребан и доказ с оне стране, донекле је био необичан и неочекиван. Када дух Косте Руварца жели да истину о Алфи покаже и докаже Лази Костићу на одговарајућој страници књиге Откривења, када угледа стих и тријумфално узвикује: „Ха, ево га! Гле, ја сам алфа!“, дешава се нешто необично – гост ишчезава. Лазин поглед на књигу пада на почетак страсти Христове, Христових страдања, издајство Петра, петлов кукурик – што све чини да Лаза спонтано узвикне: „Гле проклетника. Преварио ме.“

Ауторка: Љиљана Цвијетић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *