Острво Меше Селимовића

На данашњи дан испуњава се 110 година од рођења једног од највећих српских писаца, Меше Селимовића (1910–1982). Дервиш и смрт (1966) сигурно је његов најпознатији и најутицајнији роман. Тврђава, написан пре тачно 50 година (1970), по дубини увида и богатству израза ништа не заостаје за њим. Међутим, данас, у време самоизолације и неизвесности проузроковане заразом, можда је најактуелнији његов следећи роман којим се из 17. и 18. враћа савременом животу, и у којем из босанских кланаца и висова излази на морско пространство и беспуће. У Острву (1974) Селимовић се бави темама усамљености, пролазности, али и љубави, која нам је у ово доба безнађа и егоизма потребна више него икад.

Главни јунаци романа су Иван Марић, бивши учитељ и туристички водич, и његова жена Катарина, некадашња пијанисткиња и дугогодишња домаћица, који су оставили стан у градској вишеспратници свом млађем сину када се оженио, и преселили се у кућицу на неименованом јадранском острву. Њих двоје, скоро заборављени од сопствене деце, живе скромно, може се чак рећи бедно, од његове мале пензије. Он лови рибу и истражује острво, она кува, пере и спрема. Пријатеља немају, скоро ни са ким не разговарају, чак ни међусобно. Под тежином неостварености и узалудности, Иван утеху налази у маштању, а Катарина у вери и цркви. Живе од успомена.

Тридесет пет година раније, Иван је Катарину, коју је једва познавао, запросио у жељи да се освети својој великој љубави, Амалији, која се удаје за официра, и да је што пре заборави. Он младој пијанисткињи даје само један дан да се одлучи. Иако планира да му каже да јој је потребно више времена да размисли, она, опијена наглом пажњом, пристаје. Путем повремених, минималистичких реминисценција, Селимовић на суптилан начин описује однос супружника, не само родитеља, већ и њихове деце. Млађи син оженио се са интелектуалком, која га, заједно са својом мајком, сматра шепртљом и туњавком. Старији син оженио се са хладном и безосећајном колегиницом, зубарком, која не жели с њим да има деце. Он одбија љубав друге колегинице, која је весела и пријатна, и остаје са својом женом, која га игнорише и не воли. Једног дана, он покушава да јој нешто каже, а она га двапут прекида, што чини и следећег јутра, пре посла, и он тог дана гине у саобраћајној несрећи. После сахране, удовица седи сама код куће и одједном је обузима неописива туга и очај. Месецима неутешна, она гризе себе што никада неће дознати шта је муж хтео да јој саопшти. Селимовић маестрално описује несрећан брачни живот још два пара на ретко насељеном острву.

Иван се једне године заљубљује у младу туристкињу на острву, али никад не сакупља довољно храбрости да јој приђе. А можда само из досаде воли о њој да машта. Супрузи се углавном обраћа грубо, што му она ретко узвраћа. Њихов однос, наизглед без емоција, ипак је учвршћен годинама заједничког делења добра и зла. Он схвата колико му она значи тек кад се она тешко разболи од упале плућа. Једнога дана, после буновног дремежа, кад дознаје да јој „се нису отвориле карте“, он скупља снаге да јој каже топлу реч:

Осетио је изненадну жалост, због ње.
И одједном му је било свијетло у души.
– Ја не чекам срећу – рекао је смијешећи се.
– Заиста?
– Заиста. Имам је.
– У чему је?
– У теби. Имам тебе. То ми је довољно.
Њежно је ухватио њену руку, мршаву и крхку: преломио би је кад би мало јаче
притиснуо.
Гледала је у њега збуњено.
Али на његовом лицу се не види подсмијех. А не може да примијети да он то каже
из сажаљења. Према њој и према себи.
Из сасушених очију потекле су јој сузе.
А он је ипак осјетио радост.

Познато је да је Селимовић Дервиш и смрт написао подстакнут прогоном и убиством рођеног брата од стране Титовог режима. И Острво садржи не баш суптилну критику марксизма и суровог покушаја остваривања комунистичке утопије. Једнога дана код Марића се на острву појављује Катаринин сестрић, студент социологије, Драган. Брбљив, срдачан и непосредан, он одмах стиче њихово поверење, и својим причама увесељава живот старим супружницима. Једне вечери, он им поставља мислени опит: да ли би пристали да у Кини умре неки стари мандарин, кога никада нису видели, а да победи идеологија којој припадају. И Иван и Катарина изјављују да не би, али Драган затим ту идеологију толико прилагођава њиховим унутрашњим убеђењима и поривима, да обоје на крају признају да би пристали на смрт старог мандарина ако би се оствариле њихове визије праведног друштва на земљи.

Затворени ових дана и недеља у својим становима, изоловани смо од спољног света и окренути својим најближима попут Селимовићевих јунака. Што нам је животни простор мањи и број укућана већи, то нам је теже да барем повремено прибегнемо тихом уточишту на које смо навикли. Махом смо заборавили на проблеме који су нас досад мучили, и окренули смо се стрепњи од неизвесне будућности. И поред непријатности и мрачних слутњи којима смо изложени, можда је ово савршена прилика да постанемо свесни дубоке потребе и везе са првом особом до себе.

Аутор: Светозар Поштић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *