Осврт на роман „Свет по Гарпу” Џона Ирвинга

Модел двоструког жртвовања
Да ли умемо да помогнемо или само мислимо да умемо?

„Свет по Гарпу” Џона Ирвинга написан је 1978. године, док је престижну награду National Book Award добио три године након објављивања. Каснимо са преводом само неколико деценија, што донекле утиче на разумевање контекста с обзиром да поједини појмови попут феминизма нису имали одређену конотацију и оптерећеност у значењу као што то имају данас. Ставове о феминизму и питање силовања у роману тешко да можемо да доживимо без учитавања. Али, то и није тако значајно за читаоце, будући да ове теме остају на својој површини, без обзира на чињеницу да су поједине нелогичности у савременом систему креирања мушко/женског идентитета маестрално мапиране. Ово није роман о феминизму, већ приказ једног света препуног политичких неспоразума у ком лични избор бива искоришћен у циљу означавања идеја које се појединца не тичу.

Џени Филдс није желела живот са другим због чега мимо својих личних уверења и потреба постаје маскота (радикалног) феминизма. Желела сам посао и желела сам да живим сама, написала је. Због тога сам постала сексуално сумњива. Тематски оквир романа у који је смештен лични живот њеног сина Гарпа и његов развој као писца, заправо, јесте оквир који идентификује модел двоструког жртвовања. Двоструко жртвовање се огледа у чину (од)узимања интиме и личних обележја жртве како би се они трансформисали у јавне означитеље проширеног значења. Код Џени Филдс је то болничка униформа која постаје заштитни знак женског покрета, а када је у питању Елен Џејмс, присутан је експлицитан приказ биополитизације тела – жене својевољно одсецају језик како би се тиме осудио злочин који је задесио тринаестогодишњу девојчицу, силовање и одузимање говорног органа у циљу спречавања ширења речи о насиљу и осуде злочинаца. Пружањем подршке жртви на тај начин – добровољним репродуковањем телесног сакаћења – заправо, мистификује се политизација тела и претварање телесности у оруђе идеолошких ратова. Елен Џејмс постаје жртва без права да никад више не буде жртва.

Обележје њене несреће налази се на сваком кораку и не дозвољава се могућност да жртва поврати суверенитет над својом несрећом, слободна да одлучи какву позицију и какав утицај у приватном животу заузима проживљена трагедија. Укида се право на приватност и свако даље деловање Елен Џејмс не може се посматрати изоловано, јер њено биће је у целости присвојено и припада друштву и социјалном дискурсу. Модел двоструког жртвовања је системско пребацивање насиља у други облик насиља под велом протекције и пружања подршке, а у роману ће сви карактери на известан начин осетити последице овог модела, па и сам Гарп.

Иако је модел двоструког жртвовања недвосмислено осуђен у роману као лицемеран и погубан систем по индивидуу, постоје благе назнаке да, ипак, није све тако црно-бело, нити једноставно. Поједини припадници еленџејмсијевског покрета заиста верују у пружање безрезервне солидарности, за њих она постаје виши смисао и суштина живота. Међутим, у роману се не продубљује ова перспектива. Она остаје на својој површини. Најдаље што се одлази у обради ове теме јесу благе инсинуације о продуженој руци идеолошког система која, најчешће, није ни свесна своје улоге и утицаја. Појединци који одржавају идеолошке системе у животу не увиђају последице својих поступака – и то јесте важно за људско искуство, запитати се о природи пружене помоћи: да ли је пружено оно што је потребно и делотворно, или је перформативни акт помагања само део усађеног (културолошког) понашања који иде у прилог прикривеним интересима.

Фото: Лагуна

Свет „сексуалних екстремности”
Изневерена очекивања

Док идеолошки ратови представљају границе Гарповог света из којих се не може искорачити, поставља се питање какав је то омеђен свет по Гарпу? Шта се налази унутар чврстих маргина? На корицама књиге у Лагунином издању обећава се свет сексуалних екстремности, сексуалних убистава, лудила и туге, вулгарни и робусни хумор. Али та очекивања бивају изневерена. Свет по Гарпу је смирено гротескан; познат, а непознат; зазоран, а тривијалан. Обичан. Екстремности су дефинисане и хладно приказане, као део научног експеримента, док је хумор благонаклона духовитост чија је сврха додавање умерене топлине приповедању. Роман није емотивно интензиван, али псеудо-документарним стилом, сложеним наратолошким техникама и интегрисањем других жанрова у основно ткиво наратива, представља књижевно дело које својом структуром и композицијом обогаћује читалачко искуство.

Али, и поред неоспорних књижевних квалитета, остаје отворено питање да ли форма може да пружи одговарајуће задовољство уколико изостане суштина. Роман „Свет по Гарпу” није осакаћен по питању садржаја, напротив, наративне деонице које прате Гарпа и Џени Филдс обилују интересантним детаљима и ситуацијама, али у неком тренутку, читалац се запита о чему тачно говори роман. О чему ми овде причамо. Зашто читамо.

За такву врсту запитаности заслужна је позиција наратора која, једноставно, не дозвољава претерано уживљавање у фиктивни свет ликова. Приповедачева тачка гледишта у односу на коју су наративне секвенце и књижевни карактери, без изузетка, подједнако удаљени, остаје непроменљива. Приповедачева дистанца и приповедање остављају утисак шестара који чврсто забијен у једну тачку око себе исцртава круг, а свака следећа тачка у низу тачака на кружници налази се на истом одстојању од центра. Повремену илузију о променама перспективе ствара употреба речи у курзиву – најчешће су то речи које наглашавају однос књижевног лика према ситуацији – али чак и таква врста фокализације спроведена је са математичком прецизношћу да је коначна импресија, поново, неумољива дистанца. То се дешава другима, на другом месту, то је друга прича, и нема везе са мном.

Оваква врста приповедачке технике изузетно је корисна када се приповедају трауматична искуства. На тај начин, постиже се баланс између опсервације и катарзе.

Међутим, током читања романа стиче се утисак да сама дистанца нема сврху. Осећа се време које пролази. Тика така. Пролазност јесте присутна као споредни мотив (но, није ли увек присутна у књижевности), али не оставља траг на нама, не поставља питања и не подстиче на размишљање, више нас замара, помало успављује.

А онда, пред сам „почетак краја”, одиграва се неочекиван трауматичан и трагичан догађај у Гарповом животу. Догађај након ког је остатак романа само епилог са продужецима. Открива се око чега смо све време кружили, шта све те речи крију у својој унутрашњости. Откривамо центар. Центар који, огољен, остаје неизречен, уобличен у својој празинини – оштар врисак преломљен кроз одуство речи. Јер тако је и у животу. О томе не причамо. Око губитка кружимо. О губицима ћутимо.

Роман са тезом 
Пожуда је крива за све

Уметничка вредност романа огледа се у припреми и афектирању читаоца да осети сву силину трагедије, да је проживи заједно са главним јунаком, а да се не прикаже или наметне ниједна једина емоција уобличена у језички систем знакова. Дистанца коју наратор одржава оправдава се тежином трагедије – удаљеност од ликова истовремено омогућава да неизречено допунимо нама блиским емоцијама, али и да сагледамо ситуацију са свих страна.

Међутим, оно због чега роман губи на квалитету јесте што се након празнине која говори сама за себе, намеће заједнички именитељ тематском оквиру (модел двоструког жртвовања) и средишту романа (лични губитак), а то је – пожуда. Још у иницијалним деоницама наратива, Џени Филдс је приликом писања мемоара отворила питање пожуде и експлицитно показала гнушање и неразумевање према природи сексуалних жеља. Спајањем свих тематских токова осветљава се пожуда као окидач за сваки трагичан сплет околности и представљена на такав начин доприноси утиску да роман има тезу која се доследно спроводи.

Џон Ирвинг

Но, Џон Ирвинг је вешт приповедач, свестан књижевне творевине коју ствара. Метакоментари који прате Гарпове новеле и списатељске подухвате, односе се истовремено и на роман који настаје. Након објављивања другог Гарповог романа, појављују се (мета)искази који на известан начин представљају кључ како треба читати „Свет по Гарпу”. Иако аутоиронична саморефлексија не успева да маскира присуство тезе или да надогради неко дубље значење, можда ипак најбоље говори због чега се роман налази на ивици приповедачког експеримента и саге о породичном животу:

Накупило се ту још будалаштина у вези са „тезом” романа. Један критичар се мучио с идејом да тај роман хоће да каже да само кроз сексуалне везе људи могу открити себе у најдубљем смислу; а ипак баш кроз сексуалне везе људи као да губе и ону дубину коју су имали. Гарп је казао да тезу никад није ни имао и мргодно је рекао новинару да је написао „озбиљну комедију о браку, али и сексуалну фарсу”. Касније је написао да„људска сексуалност претвара у фарсу наше најозбиљније намере”.

Ауторка: Ирена Фалетић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *