Нил Јанг: Бунтовник на плажи

Kада је Нил Јанг у питању, назив „На плажи“ засигурно не обећава безбрижан дан одмора уз лаке теме, полетну музику и освежавајуће пиће. Ради се о несвакидашњем албуму јединственог уметника, пуном неугодних али неопходних преиспитивања, некој врсти привременог повлачења и свођења рачуна пред надолазећим искушењима.

По наклоности и уважавању публике, албум „On the Beach” далеко је превазишао истоимену књигу, а потом и филм чији су јунаци пронашли уточиште на плажи бежећи из цивилизације разорене нуклеарним наоружањем. Поклоници су годинама захтевали CD издање овог уз још пет албума Нила Јанга заједно познатих као „недостајућих шест”. Након неуспеха те кампање, основан је интернет сајт ради прикупљања потписа за петицију о објављивању управо CD-а „On the Beach”. Напори су коначно уродили плодом 2003. године, након чега култни статус овог остварења непрекидно расте: 2014. године албум је прославио пуних 40 година постојања.

Насловна страна је енигматична, али апсолутно одговарајућа. На фотографији је сцена са плаже, али је одмах јасно да нешто „није у реду“. Испод сунцобрана у крупном плану су две столице окренуте према посматрачу, али без актера. Празнина је свепрожимајуће осећање поставке. Офингер испод сунцобрана је без одеће. Лево, део кадилака вири из песка. Одсуство људи и присуство несвакидашњег објекта разбијају типично тумачење плаже као места за одмор. Пре је у питању постапокалиптични пејзаж са колима уместо бомбе заривене у песак.

Песак симболише оазу, повлачење, усамљеност што постаје сасвим јасно у наставку слике на полеђини омота. Измештена палма је у саксији. Хоризонталној траци океана пркоси усправна фигура. Јанг публици окреће леђа, бос, али у сакоу. Облачно небо се у даљини спаја са океаном скривајући поглед на друга усамљена острва. Наговештај невремена. Уметник је издвојен од арсенала свакодневице. Јангова лежаљка је заротирана под засебним углом. Новине које позивају Никсона да поднесе оставку леже одбачено испод стола. Уметник је „изувен“ из сопствених ципела. Унутрашње повлачење, бекство, преиспитивање. Претећа ширина океана упија сваку људску запитаност. Боја предмета у првом плану је жута (сако, кадилак, сунцобран, сто и столице, конзерве пива) која наметљивим присуством појачава неупадљиво одсуство сунца. Све што би могло да послужи као ослонац и утеха, брижљиво је уклоњено или стављено у супротан контекст. Бриљантно. По многима, једна од Јангових најбољих насловних страна, а усудићу се да кажем и једна од најбољих у рок музици.

Раштимована бас гитара подвлачи утисак измештености. На моменте подсећа на звук испумпане фудбалске лопте бачене на асфалт. Јангов глас повремено има промуклу, полурасходовану ноту која већ наговештава пијани крешендо на албуму „Tonight’s the night”. Иако делује неусклађено, попут поквареног аутомата у којем поједини делови механизма упорно, а узалудно покушавају да сустигну остатак зарђале машинерије, оркестрација је заправо врхунски дисбалансирана тако да оставља утисак неусклађености који позива на дораду, на учествовање, на сарадњу. То је уочљивије у Јанговим стиховима који остају отворени за различита тумачења, попут емотивне мреже способне да обухвати широк спектар осећања. Јанг је избачен из колосека само кад изгуби контакт са средиштем бића. У ситуацији у којој му импулси из тог центра упорно измичу само за корак, осећа се релативно удобно пратећи исти смер. Стиче се утисак да је у завршној нумери колосалних тематских размера, уметник коначно достигао савршено усклађени ритам са унутрашњим бићем који ће му дозволити да уз минимални приступ оркестрацији пред нама рашири широку лепезу питања, дилема, и предосећања. Турбулентна прошлост меша се са неизвесном будућношћу и музика скоро сасвим замире. Јангов глас остаје једини носилац осећања бесконачног које се утапа у непрегледном океану.

Прва нумера је практично једина са летњим ритмом примереним плажи. „Walk on” отвара албум наизглед полетно, иако се бави тешком темом неразумевања, кривотворења и игнорисања уметникове поруке. Провејава носталгија за прохујалим временима. Јанг се припрема за одлазак у пустињу.

Већ у следећој балади „See the Sky About to Rain” навлаче се облаци који више не напуштају сцену, праћени повременим налетима олује.

Окосницу албума чини „блуз” трилогија која се углавном не уклапа у жанровску одредницу из наслова: „Revolution Blues”, „Vampire Blues” и „Ambulance Blues”. Ове три нумере су ударне музичке формације на албуму и носачи главног емотивног тока који се креће од беса преко ироније до резигнације, од романтичног подсећања на прошлост до обрачуна са неумољивом садашњицом.

Тек трећа нумера на албуму, „Revolution Blues” прва је права ерупција потиснутог социјалног бунта и прокључалог друштвеног огорчења оличена у ватромету револтираних стихова. Дајући одушка неприхватљивим и недозвољеним осећањима, Јанг пролази кроз разнолику друштвену менажерију извлачећи из туђих уста сопствене речи. Разочараност постреволуционарне генерације добија своју задовољштину у брутално демаскираним ставовима. Чињеница да последње стихове уметник изговара кроз лик серијског убице Чарлса Менсона, не ублажава оштрицу протеста. Са језом слушамо крваву претњу упућену богатим становницима Холивуд Хила у Лос Анђелесу. Слично смо помислили, ако не и исказали:

„Well, I hear that Laurel Canyon
is full of famous stars,
But I hate them worse than lepers
and I’ll kill them in their cars.“

Након што је резимирао менталитет прелетача, глумаца и ситних шићарџија у „For the Turnstiles”, у наредној крајње ироничној „Vampire Blues” Јанг се крије иза маске крвопије додајући још једну суморну нијансу актуелној социјалној студији. Kрвожедни вампир присваја опште добро зарад личне користи. Јанг је иза маске лажно полетан, попут жртве која безвољно имитира насилника како би ритуалним понављањем отупела бол. Режирано глуматање бива прегажено ироничном горчином рефрена:

“Good times are comin’,
I hear it everywhere I go.
Good times are comin’,
but they sure comin’ slow.”

Ова шарада је само увод у насловну баладу „On the Beach” где је алијенација доведена до специфичне кулминације. Са објективне дистанце, Јанг збацује маске, једну по једну. Уметник не препознаје пређашње идеале свестан трагичног раскорака између идеализованог и света какав јесте. Болно сецирање реалности суровом искреношћу неопходно је како би парадоксално резултирало повратком равнотеже. Следећа нумера је већ својеврсна љубавна балада која отвара врата за епопеичну „Ambulance Blues”.

Попут очекиване неопходне медицинске помоћи, последња нумера доноси разрешење у облику деветоминутног пресека социјалне, али и личне историје довољно богатог да оствари утисак океанске ширине пред којом ће актуелни проблеми изгледати незнатни. Kонтемплирајући над простором и временом, Јанг још једном прелази пут сопствене одисеје кроз времена када је свирао на пуним улицама, у загушљивим клубовима и на пијаним сплавовима не пропуштајући ни овај пут прилику да се подсмехне идеалима генерације чији је гласноговорник био. Извлачећи из свега некакав позитиван став закључује:

“And there ain’t nothin’
like a friend
Who can tell you
you’re just pissin’
in the wind.”

Прочишћен борбом са личним демонима, уметник се са новом оштрином сукобљава са суморном свакодневицом. Обраћајући се Ричарду Никсону као ултимативном оличењу злоћудног разарања друштвеног ткива, Јанг упућује поруку разумевања свима који попут њега након огорчене борбе лижу сопствене ране:

“I never knew a man
could tell so many lies.
He had a different story
for every set of eyes.
How can he remember
who he’s talking to?
Cause I know it ain’t me,
and hope it isn’t you.”

Цело једно поглавље турбулентне личне али и друштвене саге на албуму добија своје коначне контуре. Након Хладног рата, атентата на Џона Kенедија, Kубанске ракетне кризе, Покрета за грађанска права Афроамериканаца, масовних студентских протеста ‘68, серијских убистава Чарлса Менсона, афере Вотергејт и Вијетнамског рата, „On the Beach” је порука у боци бродоломницима у савременој култури. Из данашње перспективе, више од четири деценије касније, суочени са општим прихватањем за норму онога што је тада још увек било жигосано као изузетак, са новом носталгијом гледамо на преломно време када смо се надали да би све могло да изгледа другачије и када је један уметник имао довољно интегритета да након добровољног повлачења на маргинама друштва говори о погубним заблудама потрошачке цивилизације.

Аутор: Јован Павловић

One thought on “Нил Јанг: Бунтовник на плажи”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *