Наслеђе бајроновског јунака (IV)

Први део текста

Други део текста

Трећи део текста

Продужетак у духу реализма. Реалистичко прилагођавање наизглед супротном моделу јунака и начину предочавања света, макар и у елементима, видљиво је већ у делима „прелазног периода“. Иако се романтизам и реализам у начелу посматрају као међусобно негирајући и сасвим супротстављени, постоје одређене тачке из којих можемо пратити континуитет. Можда је најуочљивији управо развој књижевних јунака. У реалистичком руху, бајроновски јунак је сачувао своје опште особине, али испољене у новом контексту. Иако у овом периоду јунак постаје тип, репрезент своје класе или заједнице, уједно постоји снажна тенденција да се сачува његова индивидуалност и јединственост. Може се рећи да се у реализму бајроновски јунак повремено „удваја“, расподеливши особине, преинтензивне за једну личност по реалистичким мерилима, на фигуре антагониста.

У период на размеђи романтизма и реализма обично смештамо сестре Бронте и Џејн Остин. Дијаболични Хитклиф из романа Оркански висови Емили Бронте један је од најпознатијих и најчешће навођених примера бајроновског јунака. Од почетка обележен мрачним темпераментом, лишен порекла и статуса, поседује једино огромну страст и способност да воли. Из љубавне осујећености и агоније произићи ће опсесивна мржња, глад за осветом и њено задовољно спровођење, чиме је морална неподобност бајроновског јунака доведена до крајности, али и појачана привлачност књижевног лика. Едвард Рочестер у роману Шарлот Бронте Џејн Ејр поседује, нарочито у првој половини дела, одређене одговарајуће особине: ћудљив је, циничан и саркастичан, егоиста услед интелектуалне надмоћи, обележен мистериозном тајном. Међутим, како радња одмиче, љубав и сплет судбинских околности потпуно ће га преобратити. Исто важи за Дарсија, јунака Гордости и предрасуда, чије ће почетне карактерне црте омекшати; уосталом, Остинова је била прилично пародијски настројена према извесним елементарним одликама романтичарске поетике.

Реализам доноси нова правила и идеале. У борби за што већу веродостојност и прецизност, потискују се романтичарски патос, пренаглашеност и субјективно гледиште. Ипак, најизразитије и науспелије обликоване фигуре реалистичког романа итекако дугују претходној традицији. Нарочито се афирмише тзв. „развојни роман“ (bildungsroman), у коме пратимо животни и искуствени пут појединца од снова до њиховог слома или пак остварења. На самом изласку из романтичарске епохе, стоји Стендал са ремек-делом Црвено и црно. У главном јунаку, Жилијену Сорелу, успешно су сучељене типичне бајроновске особине (изузетна физичка лепота, интелигенција и сналажљивост, амбиције и склоност ка сањарењу), подривене његовом слабошћу да до краја одигра немилосрдну улогу коју је себи наметнуо. Он је лицемер, али, када се мора против своје природе, радије бира смрт. Хероична компонента га на тај начин поново враћа бајронизму.

По нешто другачијем принципу обликовани су Балзакови јунаци Ежен де Растињак (Чича Горио) и Лисјен Шардон/де Рибампре (Изгубљене илузије, Сјај и беда куртизана). Обојица су младићи из провинције, одлучни да успеју и засене светла велеграда. На њиховом путу нестаће детињих заноса, а учиће се правилима игре у великом, дволичном свету. Степен  прилагођавања се разликује, што на Лисјена баца трагичнију ауру. Прелепи млади занесењак жуди за славом, поводљиве је и нестабилне природе. Свестан да је вољен, себично (мада не и сасвим намерно) прима туђу наклоност без истинског осећаја за узвраћање. Обожаван и пожртвовано подржаван од стране породице и својих несрећних љубавница, „провинцијски Бајрон“, тако сујетан и осетљив на порекло, лагано одбацује чисте визије, разочарава се и хлади. Док се Растињак адаптира и спремно хвата у коштац са будућношћу, Лисјен стрмоглаво хита ка пропасти. Као фигуре које би требало да их заврбују, подуче и уклопе у париску друштвену елиту појављују се демонски разбојник Вотрен и злокобни опат Карлос Ерера, заправо једна иста личност. Као негативни пол бајроновског јунака, он служи да надомести тамну страну која  штићеницима недостаје.

Руска књижевност након Љермонтова на темељу бајроновског јунака развија посебан тип тзв. „сувишног човека“, који изврсно репрезентује Базаров у Тургењевљевом делу Очеви и деца. Карактеристике бајронизма носи и енигматични лик Достојевског – вишеструко комплексни Иван Карамазов (Браћа Карамазови). Истом каталогу одговарају Игоов Клод Фроло (Богородичина црква у Паризу), Димин осветник Едмон Дантес (Гроф Монте Кристо), делимично Вил Ладислоу из романа Џорџ Елиот Мидлмарч: Студија о провинцијском животу, мада  тек у погледу уметничке занесености.

Јужнословенске књижевности с једне стране баштине овај лик тек у виду иронизовања  емоције, чиме се врши објективизација и јунак удаљава од писца, а с друге као део неопходног чиниоца мистичне атмосфере. Пример првог случаја био би Бранко Орлић у роману Милан Наранџић Јакова Игњатовића, али и низ јунака приповедака Лазе Лазаревића (Вертер, Швабица, Ветар). Они су слабе воље, ауторефлексивни, склони сањарењу и идеализовању света, несређеног љубавног живота и јаког Супер-Ега. Представљају инверзију замисли бајроновског јунака. У другу групу спадају Михаило Милиновић из Матошеве приповетке Миш (млад, леп, интелигентан студент у досади, амбивалентан, противречан: у исто вријеме дијете и старкеља, окрутан и емотиван, дубоко незадовољан и несрећан) и Лаура из романа У регистратури Анта Ковачића (смртоносна заводница загонетне прошлости, коју ће љубавно одбијање претворити у злочиначки алтер-его, „харамбашу Лару“).

Симболизам, дендизам и „уклети песници“. Често називан „неоромантизмом“, симболизам је претрпео његов неоспорни утицај  и то не само у тематско-мотивском погледу (рецимо, већ у Ходочашћу Чајлда Харолда појављују се мотиви мора, лахора, палубе, катарке и заноса кретања по слободној пучини, што ће касније спремно пригрлити Бодлер и Рембо), већ још више у смислу животног стила и доживљаја сопствене личности код тзв. „уклетих песника“, а у спрези са начелима дендизма и боемије.

Претече симболиста оставиће им у наследство преобликоване романтичарске постулате, који ће послужити као темељ новозаснованој традицији. Транзитивни период обележили су Жерар де Нервал (сиромашног порекла, рано душевно оболео од проширивања сна у стварни живот, љубав према глумици уздигао до мистичног култа, тражио спас у путовањима по истоку, а живот пун немаштине завршио једног јануарског јутра када су га пронашли обешеног о решетке прихватилишта за сиротињу) и Шарл Бодлер, који директно од Бајрона преузима мотив сплина, дајући му централно место у збиркама Цвеће зла и Париски сплин. Бодлер иступа као велики ексцентрик, присталица и теоретичар британског дендизма чији је први прототип био управо Бајрон. Дендији су неговали култ сопствене личности, кроз брижљив однос према физичкој појави и манирима. Уздижући естетику до живе религије, опонашањем стила аристократије у специфичном друштвено-политичком контексту обновили су романтичарску „побуну одеће“ и јако утицали на француску боемију и симболистички покрет из друге половине XIX века. Ови људи неконвенционалног животног стила и необичних погледа на свет, луталице и авантуристи, махом уметници, на свој начин су понављали романтичарски принцип вољне маргинализације (чак и просторне, окупљајући се у посебним четвртима) и скандализовања јавности по сваку цену. У личностима Шарла Бодлера, младог Артура Рембоа, касније Оскара Вајлда и Сергеја Јесењина, отелотворени су бунтовни ствараоци који уметнички замах комбинују са отискивањем у „вештачке рајеве“, сексуалним слободама, лутањима по егзотичним земљама и, као по правилу, трагичним животним причама.

Од авангарде до послератне гарде. Почетак XX века утиче на формирање модерне верзије бајроновског јунака, означеног као „декадент“ или „морални неурастеник“. Конституисање савременог романа подразумеваће отварање нових аспеката индивидуе, са још већим фокусом на њеној (само)свести. Тако се романтичарска начела у авангардним, а потом постмодерним делима, очитују на сасвим нов начин, овога пута у светлу ничеанских идеја. Нови тип јунака репрезентују Крлежини Филип Латиновић (Повратак Филипа Латиновића; проблематизовање позиције уметника у модерности и Филипов могући дијаболични двојник, али и антагониста, Киријалес) и Габријел Кавран (приповетка Вражји оток), Гавре Ђаковић из Беспућа Вељка Милићевића, првог модерног романа у српској књижевности, Петар Рајић из Дневника о Чарнојевићу и Павле Исакович, главни јунак Друге књиге Сеоба Милоша Црњанског. Вајлдов роман Слика Доријана Греја доноси традиционалнији облик бајроновског јунака, чије ћемо злокобне карактеристике пронаћи и у ефектном лику Кејт Ејмс из Штајнбековог дела Источно од раја, као још једнан пример мрачне хероине. Говорећи о уметничко-револуционарном потенцијалу бајроновског јунака, препознајемо га у лику Сетембринија, једног од потенцијалних духовних ментора Ханса Касторпа из Мановог Чаробног брега. Маргарет Мичел у роману Прохујало са вихором нуди две варијације бајроновских квалитета, расподељених између озлоглашеног кицоша Рета Батлера и обесне Скарлет О`Харе. Тако примећујемо раслојавање лика на низ нових и различитих могућности.

Култ личности са кулминацијом у послератној „експлозији“ медијски популарне културе ствара концепт “бунтовника без разлога“ и неприлагођених рок звезда. Нови вид постојања бајроновског јунака нескривено се угледа на личност и дело самог лорда Бајрона, почев од холивудске иконе Џејмса Дина (у улогама и животу), па до мрачне харизме и очаравајуће интелигенције Џима Морисона. Требало би споменути снажан утицај (у погледу имиџа и захтева за јединственошћу по сваку цену, као побуном против света) на британски музичко-стилски покрет с почетка `80-их година, „New romanticism”. Наставши као одговор на панк естетику и покушај оживљавања glam rock-а, окупљао је омладину која је инсистирала на што необичнијем и упадљивијем спрам уобичајеног. Себе су називали „New Dandies” и ”Romantic Rebels”, а њихове основне стилске, визуелне и тематске преокупације сежу до изворног романтизма са бунтом одеће, инспирацијом у Оријенту, примитивним културама и прошлости. Акценат је претежно био на визуелној појави,  у распону од андрогености и укидања полних граница (њихов узор Дејвид Боуви у “Ziggy Stardust” фази) до опсесије осамнаестовековним и раноромантичарским изгледом (Adam and the Ants са читавом „dandy highwayman“ идејом). Своје следбенике кратко су имали и на београдској поп-сцени (група Дивљи анђели).

Нови медији такође себи прилагођавају бајроновског јунака, тако да у стрип култури, а касније и на филму, један од најпопуларнијих суперхероја постаје Брус Вејн alias Бетмен, усамљени осветник у гротескном Готаму. Роман Емилија Салгарија Црни гусар на литерарном плану доноси сличну фигуру. Ови јунаци поседују богатство и углед, маркантну појаву, мноштво прилика за срећу, али дубоку рану изазвану породичним губицима. Услед тога се заричу на беспоштедну борбу под маском и окриљем ноћи, као и одрицање од сваке врсте емотивног везивања. Од ликова са великог платна, попут Тристана Ладлоуа из филма Legends of the Fall, преко телевизијских бунтовних реплика као што је Дилан МеКеј (Beverly Hills 90210), па до концептуалног албума The Crimson Idol америчког хеви-метал бенда W.A.S.P. који доноси трагичну причу о фиктивном младом музичару (Johnaton Steel), притом успешно користећи све традиционалне моделе и мотиве, бајроновски јунак не само што опстаје, већ добија и неочекиване манифестације.

Експанзија вампирских фигура на трагу Полидоријевог лорда Рутвена почиње са Стокеровим грофом Дракулом, наставља се Вампирским хроникама Ен Рајс (у ликовима Лестата и још више Луија, који несмирено лута „светом који му је гробница“, живећи „у свом паклу“, празан и проклет патњом и кајањем), до потпуног помодарства које ће крајем прве деценије текућег века наступити у виду најразноврснијих атракција за младеж. Међу њима поједини тумачи покушавају да издвоје Едварда Калена, јунака саге Сумрак, као савремени облик бајроновског јунака – са чим се лично не бисмо сложили, али, то је већ тема за неки опширнији рад. Преобликовање вампира у хиперосетљиве и у својој уклетости неодољиве фигуре довршено је и доведено до врхунца екранизовањем споменутих романа. У филму Love bites из 1993. године, снимљеном између Кополине верзије Дракуле и чувеног Интервјуа са вампиром, суптилно су пародирана женска романтична очекивања од необичног  у виду бледоликих крвопија. Чак и у недавно екранизованом серијалу епске фантастике Џорџа Р.Р. Мартина, Песма леда и ватре, у лику сетног, меланхоличног и трагичног змај-краљевића Регара Таргеријена проналазимо одјеке бајроновског јунака. Очигледно је да се ради о неисцрпном извору инспирације: на прагу новог миленијума, са наглим технолошким развитком, преступањем свих могућих ограничења, сталним политичким тензијама, у шареноликој ери где се науштрб брзине и похлепе губи креативна, иновативна, племенита романтичарска црта, овакви трагови, у каквом год облику се откривали, чине Бајронов лик и дело присутним и неизбрисивим.

И није ли одговор на питање о тајни његове свежине и утицаја то што би свако желео да, барем на кратко, буде бајроновски јунак?

Литература

Liukkonen, Petri. Lord Byron (1788-1824), Books and Writers, 2008. (http://sci.fi/byron.htm)
Mendoza, Stephanie. From Dawn to Twilight: The Byronic Hero, „Theocrit:The Online Journal of Undergraduate Literary Criticism and Theory”, 1.1 (Spring 2009.):9.-24.
Милошевић, Никола - Негативан јунак, Вук Караџић, Београд, 1965.
Несторовић, Зорица; Ломпар, Мило. Романтичарски јунак и драма нестајања у Ђура Јакшић: Јелисавета, кнегиња црногорска, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2000.
Пауновић, Зоран. Џорџ Гордон Бајрон: Болно одрастање Чајлда Харолда и Чајлд Харолд као романтичарски јунак, у Чајлд Харолд, Завод за уџбенике, Београд, 2005.
Stein, Atara. Romanticism & Contemporary Culture: Byronic Heroes in Popular Culture, California University, Fullerton, 2004.
Фрај, Нортроп. Пијани брод: револуционарни елементи у романтизму у Мит и структура, Свјетлост, Сарајево, 1991.
Хергешић, Иво. Бајрон, бајронисти, бајронизам у Byron-Childe Harold, Загреб, 1965.
Хит, Данкан; Борехам, Џуди. Романтизам за почетнике, Хинаки, Београд, 2003.

Ауторка: Исидора Ђоловић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *