Наслеђе бајроновског јунака (III)

Први део текста

Други део текста

Следбеници и савременици. Пре свих, требало би споменути Пушкиновог Евгенија Оњегина, објављеног у  Петрограду 1833. године. Осим читавог низа биографских сличности између два песника (високо порекло, огромно образовање, бриљантни ум и необуздана нарав, уплитање у револуционарно настројене покрете), утицај на концепцију дела је очигледан. Свог дубоко противуречног јунака Пушкин од почетка пореди са Харолдом, што је уједно омиљена Евгенијева лектира. Његова трагедија је у прозирању и одбацивању лажног сјаја и бесмисла високог друштва чији је део био, али, немогућности да се уздигне изнад њихових окова и пусти корене у другачијој средини. Услед тога, запада у све дубље разочарење и стање вечите досаде, што резултира одбијањем неискварене Татјане (која у њему види отелотворење јунака из романа које чита), каприциозним поступком са њеном кокетном сестром Олгом и убиством пријатеља Ленског у двобоју који се због тога заметнуо. Тиме је проклетство запечаћено и бесциљно лутање се наставља без изгледа на смирење, јер тражени идеал заправо не постоји. Евгеније је (као што се Татјана у једном тренутку запитала) и сам пародија.

Нешто касније, 1839. године, биће објављен роман Михаила Љермонтова Јунак нашег доба, у коме је бајроновска фигура отелотворена у младом официру Григорију Александровичу Печорину. О његовом контроверзном понашању сведочи неколико епизода из различитих извора. Концепт је исти као и код претходника: рано изгустиравши све могуће погодности које је уживао, јунак остаје „празног срца, затрован знањем, уморан и презасићен“, а изнад свега у досади. Алузија на Бајрона је очигледна у констатацији да су Енглези увели досаду у моду. Печорин носи дубоку тугу због трагичне смрти вољене жене, држи се хладно и равнодушно, у друштву учестало зева, себе описује као моралног богаља. Попут Оњегина, у двобоју ће усмртити пријатеља, Грушњицког, додајући још једну мрачну тајну на листу савести. Себе пореди са морнарем, који избачен на обалу осећа досаду и муке, вечно жудећи за пучином, пловидбом и бурама.

Модел бајроновског јунака проналазимо и у лику лорда Рутвена, јунака приче Вампир коју је Бајронов лекар Џон Вилијам Полидори написао легендарне ноћи на Женевском језеру, у склопу интерног такмичења окупљене дружине. Главни јунак је директно инспирисан Бајроновом личношћу, а комплетан жанр тиме пребачен на нови колосек, па су вампири у даљој литерарној традицији престали да буду крволочне звери из фолклорних предања, а трансформисали се у „неодољиве, елегантне, салонске заводнике“ (Александар Б. Недељковић, О ноћи 16. јуна 1816. на Женевском језеру).

Истом приликом настаје прва верзија романа Мери Шели Франкенштајн или приповест о модерном Прометеју, објављеног две године касније. Доктор Виктор Франкенштајн својим примером показује како жудња за знањем с временом постаје изопаченост ума помраченог себичном жељом за успехом. По стварању чудовишта, од снова и полета остају кајање, разочарење и мучење. Стална напетост и напрегнутост, нервна измученост и душевно растројство претварају његов живот у непрекидно бежање и безнадежно лутање. Агонију може окончати једино освета, која му после претрпљене трагедије постаје животни циљ и покретач. С друге стране, прича самог чудовишта сведочи о мукама у одбачености због физичке наказности, која је племенито срце отерала у злочин, нечовечност и слепу мржњу. Једини излаз је, поново, смрт. И један и други, творац и творевина, могу бити бајроновски јунаци. Несрећни Виктор је комбинација Фауста и Прометеја, носећи у себи свој пакао.

Поједини Хофманови јунаци имају извесне карактеристике бајроновског јунака. У погледу издвојености, то би могао бити студент Анселмо (Златни ћуп), док Натанаелу из приповетке Пескар недостаје животна ведрина, али истовремено и способност за бајроновску ироничну дистанцу, због чега ће га фатална опсесија довести до катастрофе произишле из лудила. У српској књижевности, изразит пример налазимо у насловној личности драме Ђуре Јакшића Јелисавета, кнегиња црногорска. Реч је о лику кобне туђинке која деструктивним понашањем сеје раздор и изазива сукобе у патријархалној средини, где је доспела против воље. Јелисавета одговара моделу фаталне јунакиње европског романтизма, жене злокобне лепоте, неспособне да пружи љубав. Уместо тога, сви који је воле осуђени су на пропаст, а мушкарац уз њу је обавезно инфериорни слабић, који је обожава иако га она уништава. У личности Јелисавете присутан је дубок унутрашњи раздор, а свест о деструктивној снази коју поседује води ка самоуништењу и трагичном крају. У драми Лазе Костића Максим Црнојевић, главни лик обједињује мотив чудесне лепоте и њеног губитка, услед чега долази до изопштавања, унутрашње подељености и  неминовне пропасти.

Нису само књижевне, фиктивне фигуре оличавале бајроновског јунака. Поред изворног и оригиналног узора, лорда Бајрона, као особу која је ликом и делом сведочила о овом феномену вреди споменути његовог пријатеља Персија Биш Шелија. Песник и револуционар, у непрекидној борби са уским оквирима монархистичког друштва, са личношћу бунтовника који је изазивао опречна мишљења (од „развратника“ до „хероја“), призивао је визију слободе и идеалне лепоте, а западао у све већу немаштину и разочарење. Овом моделу одговара српски песник и сликар Ђура Јакшић, чији је живот такође обележен лутањима, неразумевањем од стране околине, проблемима са законом и дубоком тугом због сукоба личне самосвести и животне осујећености. Исидора Секулић у свом есеју „Пушкин“ о великом руском песнику наводи како је у бајроновском плашту играо пуну улогу петроградске златне младежи, картао се, волео жене, јахао са готовошћу да сломи врат, тукао се у двобојима. При свему томе, некад храбар са витештвом, а некад за онај мали свет и са нотом скандала. Сасвим у складу са бајроновским јунаком, који увек изазива гласине, у стопу праћен фамом и опречним мишљењима околине, али, никад равнодушним реакцијама.

Романтичарски јунак доспева у парадоксалну ситуацију док покушава да одговори на питања смисла и идентитета, тражећи место укотвљења у свету. Овим је романтизам детерминисао све касније епохалне јунаке обдарене наглашеном самосвешћу и интелектом, у неизбежном сукобу са собом и околином у којој се не успевају позиционирати. Уз  феномен можемо везати следеће елементе:

  1. опречне/противречне карактеристике;
  2. несталност расположења и душевних стања, ћудљивост, јаке страсти или потпуна равнодушност;
  3. интровертност, висока интелигенција и образовање;
  4. мрачна тајна из прошлости, проблематична друштвена репутација;
  5. култ личности (обично песника/уметника);
  6. не више између две силе, већ активно у сукобу са собом и светом; конфликтна личност;
  7. осећај модерне нелагодности; презир према богатству и положају, мада неретко поседује обоје;
  8. чежња за прошлошћу и истоком (Оријентом) на који његови путеви најчешће воде;
  9. специфична естетика, кицоштво, егоизам (стилска, визуелна аутентичност и издвојеност);
  10. лутање и немогућност да се скраси, гоњен унутрашњим немирима и савешћу;
  11. двојништво, тј. две стране личности или дијаболични опонент; могуће је повезати  са мотивима маске, марионете, лутке;
  12. женски пандан (femme fatale / лепа дама без милости);
  13. божанствен, привлачан, али, проклет.

Нивои опречности бајроновског јунака:

  • преступник – херој
  • декадент – традиционалиста (на специфичан начин)
  • меланхолија, одбаченост, преосетљивост, склоност ка самоћи, мистериозност – цинизам, иронија, мрачњаштво, самодеструктивно бежање од среће, могући пороци, латентна морална изопаченост
  • изгнанство, одбаченост, чамотиња –  вољно одметништво, незадовољство, осећај недовољности
  • рањив –  хладан, неосетљив
  • заводник – окрутан, арогантан
  • харизма, изузетна лепота и атрактивност – мрачни еротизам
  • висока интелигенција – одбијање ауторитета и конвенција
  • хотимично скандализовање – гађење над светом
  • нападни стил живљења и понашања – самоскривљена (физичка или психичка) изопштеност
  • сумњиво порекло – припадност високом племству

Ауторка: Исидора Ђоловић

2 thoughts on “Наслеђе бајроновског јунака (III)”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *