Лична карта једног поднебља

Црногорски роман, Ђурo Радосавовић, Нова књига, 2015.

Уколико се задржимо на насловној страни књиге, бивамо одмах сучељени са две одлике друштва које Радосавовић описује: придев црногорски, осим што, по речима Баздуља има тенденцију да утаба стазу прозној нарацији писцима са црногорског (говорног) подручја, он такође истиче озбиљан императив друштва – традицију; додатак „мајци о овоме ни ријечи“ на самој корици јасно показује положај жене у црногорском друштву – њој се ништа не говори, ње се ништа не тиче.

Аутор је обухватио временски замах од Другог светског рата, па до 2015. године, када је роман и објављен. Прошлост је дата Гојку, старом народном хероју и човеку који је усвојио оца главног јунака. Осим што кроз његове речи даје слику тада важног и примењиваног херојства и чојства, слику отпора фашизму, аутор даје снажну и типичну слику традиције, мушке главе у кући и његово опхођење према жени. Прошлост за време комунистичке идеологије носи Бобо, веран очев друг, потом описи односа са оцем, као и Зденка, мајка главног актера Зарија. Садашњост се налази у рукама и животима младог поколења, у којем су херојство и чојство приче ђедова, приче које служе да се повуче ороз, приче на којима се гради наставак традиције, са очевидним неразумевањем те појаве, као и са више него очигледним недостатком адекватних карактерних и васпитних црта у сваком појединцу.

Окосница је живот Зарија који се чини потпуно изгубљеним и бесмисленим. Оно што се по сваку цену поштује, макар и ћутањем и сакривањем истине, то је мајка, али и стари брачни пар Гојко и Станка, које Зарија никада не назива бабом и дедом, иако су одгајили његовог оца. Дуго након очеве смрти, Зарија сазнаје своје истинско порекло и чиме се бавио његов деда, због чега је отац остао сироче, Гојко усвојитељ, а сам, по казни Божијој, без наследника. Зарија дипломира биологију, факултет који га уопште не занима, радиће посао који га никако не привлачи, вероватно живети живот који траидиција налаже, а који му никако неће пријати. Девојка Ивана га условно напушта након што јој се Зарија не јавља након догађаја, у којем Зарија сазнаје да постоји могућност да се заразио хив-ом помогавши једном младићу. Она га је одавно напустила, од почетка га не доживљавајући као „добру прилику“, која приличи девојци њеног образовања. Он једноставно не одговара традиционалном мужу каквог очекују сви из места из ког она долази. Традиција једе младе без њихове свести о томе, диктира темпо, стил живота, начин размишљања, а они то грле свом јачином јер за друго не знају и без обзира на то колико ће њихов живот суштински бити тужан и празан. Мушкарци своје муке често тетоше алкохолом, цигарама и марихуаном. Неретко је „дружење“ прожето срчаним доказивањем или, пак, жустрим расправама, чак и међу блиским пријатељима. Роман је и писан из мушке перспективе, где се окупља мушко друштво. Женски ликови имају само епизодне улоге.

Традиција непромишљеног и нелогичног доказивања Подгоричана у роману, а и Црногораца уопште, како сазнајемо из историје којом нас Kрсто, као љубитељ историје и представник млађе геерације, а потом и Гојко, који је део те славне историје проживео, потиче од усуда да део данашње Црне Горе стално бива захваћен ратовима, оружаним сукобима, где је важно бити храбар, истакнути се, спасити, на време одреаговати, срчано се борити. Али, ратова више нема, остаде срчаност и „тако се ваља“ слоган. Иако у неку руку бунтовни, другачији од своје генрације, сви момци показују поштовање старијем Гојку, који их, сваког понаособ, немилосрдно вређа. Иако свадљиви, под било каквим изговором напуштају просторију како се не би замерали,упадали у сукоб са старим народним херојем. Херој је херој, стари су стари, поштовање се не заслужује, већ слепо даје.

Женски ликови се појављују кратко, нису главни носиоци радње, али остављају снажне утицаје на мушке ликове који потом бивају препуштени неизвесности судбине, који се боре са унутрашњим душевним боловима због љубави, неиспуњености осећањима нежности, припадању сродној души, али који емоције никада и никако неће изразити, осим када су на неким битним животним прекретницама и то, у пола гласа, у поверењу. О традицији љубави и нежности најбоље говори дијалог између Гојкове Станке и младог Даче:

– Је ли ти кад показао љубав?

Само је човјек на халуциногеним печуркама могао тако нешто да пита старију жену коју види први пут у животу.

– Јесте једном – одговорила је отворено. – Радио је нешто око куће, па сам му донијела воду, сапун и пешкир да се обрише, а он ме попрскао мокрим рукама и прстима овако – показивала је ка Дачу као да га прска водом скупљајући и савијајући прсте на руци (174).

Не само што је то било једном у децнијама иза них, већ је и тај гест сведен на минимум симпатија, на понашање деце када се играју. Сасвим је необично што се уопште баш овакав гест сматра „показивањем љубави“ наспрам нежних речи, додира, брижности. Женино је да слуша, да се беспоговорно повинује и задовољава прскањем капљицама воде као изразом мужевљеве љубави. Један суров, окрутан и сужањски однос према жени, која је и домаћица, и мајка, љубавница по потреби.

Аутор даје и поимање брака млађе генерације. Зарија се прилагођава Ивани, за коју он и подсвесно схвата да га не воли, да има осећај срамоте од њега пред породицом, да није довољно добар. Потреба за сталним партнером, као извором неке сигурности, присутна је. Он говори о браку као о „равноправном, скоро необавезујућем суживоту двоје нормалних људи који умију да комуницирају , а да се што мање свађају и кољу“ (стр. 25). Страст и ванвременска љубав постоји у њима, приказана је у Јакши, лику који се чини да је успео најуспешније да заплива водама општег државно-криминалистичког поретка и веза, у најопаснијем лику којег се сви боје, али она га одводи у лудило јер понос је јачи и убија речи које би требало изрећи и вратити жену свог живота: „А прелијепа је, невјероватно лијепа, и тад сам схватио да сам луд за њом, али луд у сваком смислу, да сам психички пролупао због ње. Очекивано све, али сам се ја одузео скроз“ (стр. 180.). Блага надмоћ дата је савремној црногорској жени. Она је образована, предузимљива, има циљ и ка њему иде. И у овом случају, чини се, без пуно емоција, јер је важно испоштовати традицију, друштвену лествицу догађаја факултет-посао-удаја-породица, где је готово кључно „добро се удати“.

Kао својеврсно савршенство, идеал жене, имамо мајку главног лика. Kако Зарија каже, она се након преране смрти супруга потпуно повукла, бојећи се да ће људи нешто лоше рећи. Kада је, након дуго година, почела да одлази на часове јоге, готово да јој је било непријатно што се осећала лепо у тим тренуцима. Њена надмоћ над млађом генерацијом приказана је у сусрету са Иваном, приликом првог упознавања. Ивана, одлучна, дрчна, непријатна када је Зарија у питању, постаје дискретно понижена и спуштена на земљу благом опаском његове мајке, али Ивана је толико убеђена да је њен однос правилан да опаску ни не примећује. Две супротности се срећу, старија генерација, учена слепој покорности и млађа, која гази ту покорност, али на један неизбрушен начин, опет можда типичан и за црногорски менталитет пресликан на савремену жену – без милости, без много обзира према осећањима.

Уколико се не осврћемо на анализу познатог криминалног миљеа у којем се одраста и који, без посебне воље појединца, боји његов живот, имамо прилику да дубље зађемо у менталитет овог пркосног народа. Балкан изгледа као јединствена башта, уређен парк, са истим врстама биљака. Међутим, свако поднебље има своје особености, има своје клике и чврсто укорењене традиције за које се живот даје и често је нама самима то тешко схватити, посебно из угла савременог појединца у чијој породици се истичу као примати слобода индивидуе, слобода и једнакост у изражавању мишљења, поимање жене као равноправног мислећег бића које има могућност да бира професију, могућност да каже не рађању, кувању, мушкарцу, пре свега. Ијекавица и језик испуњен локалним тоном помажу читаоцу да се уживи у свет једног Црногорца, савременог младића, који жуди за смислом живота, понекад се једноставно препуштајући марихуани, музици и ништавилу које напада свакога од нас. Аутор Зарију даје својеврсни бунт против поретка. Он не пуши, цигарете нису део његових личних ритуала, иако су саставни део општег менталитета. У завршници романа, он бежи у Јакшином џипу, беу возачке дозволе, уз сирене полиције, са пиштољем у претницу и парама од Јакшине пљачке. Он, који ни у чему од тога није учествовао, узима цигарету, коју не може ни да запали, слеће са ивице и лслободно лети у незивесност живота, неизвесност будућности – своје и црногорске.

Не бих се усудила да кажем да је ово роман који ће заокупити пажњу будућих генерација, али свакако да барем начиње тему карактеризације људи различитих балканских предела. Иако је географска удаљеност међу Балканцима мала, постоје оне нијансе које могу да збуне, које могу да доведу до неразумевања и конфликта. Потребно је, можда, то понекад поново објаснити, указати на различитости јер оне долазе и у облику уобичајених фраза и питања.

 Ауторка: Љиљана Птицина

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *