Лирски елементи у “Горском вијенцу”

Горски вијенац је најпознатије и најсложеније дјело Петра Петровића Његоша,настало на Цетињу 1846. године.Дјело је објављено у Бечу 1847. године и својом појавом представљало је велики доприноспобједи Вукове борбе за нови књижевни језик. Горски вијенац је синтеза сва три основна рода поезије: лирике, епике и драме. У говору личности спјева назиру се лирске цјелине разних врста: љубавне, патриотске, философске, описне. Усмена и писана књижевност међусобно су повезане, јер је усмена традиција „поље“ са кога плодове убиру писци, заправо опште културно добро,од кога сви узимају понешто. Па тако и код Његоша налазимо везу са усменом традицијом, а такођеи мијешање жанрова лирике, епике и драме.

Лирски елементи у „Горском вијенцу“ могу се препознати на више мјеста и ако их упоредимо са народним лирским пјесмама уочавамо сличности. Све што је лирско препознаје се у осјећањима, различитим расположењима и рефлексијама. „Горски вијенац“ је састављен од бројних дијалога и монолога, па ми из говора личности  уочавамо лирске елементе. Дио гдје се помиње отмица Руже Касанове, у себи носи нешто лирско, то нам бива јасније када прочитамо стихове, које изговара Томаш Мартиновић обраћајући се кнезу Рогану,кнезу Јанку и Вуку Мандушићу:

„На Симуњи стигосмо сватове,
те убисмо обадва Алића,
а кроз Турке несрећну невјесту.
Ту смо грдно образ оцрнили
И од Бога дио изгубили“

Томаш Мартиновић, овим ријечима, исказује своје разочарење и жалост због убиства како каже „несрећне невјесте“. Жали и због оцрњеног образа, иако је Ружа Касанова пошла са Мујом Алићем, начин на који је страдала квари и прља образ Мартиновићима. Елементи лирског су, прије свега, осјећања: разочарaња, туге и жалости. Читајући дјело налазимо и друге елементе лирског и то изражене код оних, на први поглед, чисто епских јунака.

Вук Мандушић је сложен лик,могло би се рећи да је он биће са два лица, двострука личност. Прво, он је јунак, хомеровска природа, налик на велике јунаке из „Илијаде“. На крају дјела видимо га како долази са бојишта остављајући иза себе крвав траг. Пушком он брани своје достојанство и част, штити породицу и тиме обавља свету дужност. Пушка му помаже да очува вјеру. Она је његов заклон и сигурност, нешто више од пријатеља – никад га неће издати, а владика му дајући у руке џефердар каже: „… а у руке Мандушића Вука, биће свака пушка убојита!“ Међутим, постоји и један други Мандушић, мање епски, сав од снова, чежњи и тананих осјећања – Мандушић пјесник, лирска душа. То је оно, што он у себи носи као највећу тајну своје интиме, а што је, на први поглед, у супротности с његовом јуначком природом. У једном чудном разговору између Вука Мандушића и кнеза Јанка, откривају нам се јаке емоције и најдубље скривана осјећања. Тајна коју Мандушић скрива је загледаност у жену, у младост и љепоту осамнаестогодишње снахе бана Милоњића, коме је девет пута кумовао.Она је у њему пробудила дивљење и највећи занос душе:

„…кад је виђу ђе се смије млада,
свијет ми се око главе врти.“

А био је потребан само један трен и призор више налик на сан него на јаву: угледао ју је у зору, на мјесечини, поред ватре, расплетене косе, у моменту када је нарицала за погинулим дјевером.

Њена љепота је у њеној појави:
„Љепша му је од виле бијеле,
нема пуно осамнаест љетах;
живо ми је срце понијела…
————————————
очи горе живје од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца…“

На основу наведених стихова, јасно можемо закључити да се ради о љубавним осјећајима. А стихови су као из неке љубавне пјесме.Када је у питању Вук Мандушић и његов однос према љепоти, треба указати на љепоту жене као на чисту, врхунску, идеализовану љепоту жене у свијести припадника патријархалног свијета. Ријеч је о женској љепоти тако потребној људском духу, без које би се сваки сањар осјећао напуштеним, празним и обесмишљеним. У даљем разговору Мандушић се отвара још дубље и пред кнеза Јанка, иако несвјесно, износи своје намјере:

„Да нијесам с баном Милоњићем
деветороструко кумовао,
бих му младу снаху уграбио,
па с њом бјежа главом по свијету.“

Иако велики јунак, Вук Мандушић гаји јака осјећања према младој снахи кума Милоњића, која сежу до те мјере, да би чак отео дјевојку, да није девет пута кумовао. Јер је кумство веома важна веза међу људима, која се не смије тако лако погазити.

Даље наставља са описом дјевојчине љепоте:
„ …тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса;
поче косу низ прса чешљати…“

Опис косе која је пала до ниже појаса, представља типичне лирске елементе, јер је веома битно истаћи дјевојачку љепоту. Управо је коса важан епитет, којим се љепота исказује. А колико је заиста очаравајућа показују нам стихови из којих сазнајемо, да јој је бан Милоњић забранио острићи вијенац косе. Иако је тај обичај свака жена морала испоштовати, када изгуби неког мушког члана породице: брата, мужа, дјевера, како би на тај начин исказала велику тугу и жалост. Оваквих примјера имамо много у народним лирским или како их Вук још назива „женским“ пјесмама, па је и овдје јасна веза са лирским елементима:

„Тужи млада ђевера Андрију,
мила сина Милоњића бана
који му је ланих погинуо
од Тураках у Дугу крваву
па се снахи не дао острићи
жалије му снахин вијенац било
него главу свог сина Андрије.“

Мандушић, опчињен љепотом младе жене у ноћи, завиди и мртвом Андрији.Стихови у којима суизражена, можда и најјача осјећања:

„Благо Андри ђе је погинуо
дивне ли га очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише!“

Овдје је и више него јасно колика је та скривена љубав, да чак мртвоме човјеку завиди, само зато, што га је та лијепа снаха оплакала и ожалила.

Указала бих на још неке, лирске елементе, а то су сватовске пјесме, које пјевају турски и црногорски сватови док путују уз поље. Први започиње пјевати Мустај кадија, а такође се обраћа осталим сватовима, да и они пјевају сватовске пјесме. Јер пролазе покрај скупа црногорског, да не буде неком од владара криво, а прво су се сват Турчин и сват Црногорац међусобно пјесмама вријеђали. Стихови које започиње Мустај кадија гласе овако:

„Не плач’ мајко дилбер Фатиму,
удата је, не укопата;
ружа с’струка није пала свог,
но у бостан пренешена свој…“

Обраћа се мајци, опмињући је да не плаче због удаје своје кћерке, јер је дјевојка удајом пронашла свој прави дом, који јој припада. Познато је да у патријархалној средини, смисао живота дјевојке, био је да се она уда. У љубавним пјесмама, не појављује се отац, већ мајка. А то је зато што је отац заштитник огњишта, и као такав не изражава тако лако своја осјећања, док је мајка присутна. Наведене стихове можемо поредити са стиховима из народне сватовске пјесме:

„Мучи не плачи, душо дјевојко,
твоја ће мајка већма плакати;
већма плакати, тебе жалити… „

Иако се у овим стиховима дјевојка опомиње да не плаче, а у стиховима из „Горског вијенца“ мајка, јасна нам је сличност, јер се и овдје каже „…твоја ће мајка, већма плакати…“. Мајка је та која плаче и жали због одласка своје кћерке. Она јавно изражава своје емоције. Па, чак, иако јој није толико тешко, обичај је да приликом удаје заплаче, како би остали видјели да ће јој кћерка недостајати. У супротном нешто не би било у реду. У наставку слиједи опис дјевојке Фатиме, у коме поново уочавамо лирске, прије свега, описне елементе, а који су, такође, присутни у народним лирским пјесмама. Јер је најважније истаћи дјевојачку љепоту, поготово у љубавним пјесмама, гдје је опис дјевојачке, рјеђе момачке љепоте итекако присутан.

„Фатима је струком дивота,
очи су јој двије звијезде,
лице јој је јутро румено,
уста су јој паром срезана,
———————————
б’јеле руке, крила лабуда…“

Баш као и у лирским пјесмама гдје се појављују мотиви попут „руменог лица“ које симболише здравље и снагу дјевојке, затим „ бијеле руке, крила лабуда“ , а бијела боја симболише невиност и чистоћу и у овим стиховима уочавамо повезаност са лирским мотивима. На овакве мотиве наилазимо на примјер у пјесми „Српска дјевојка“ , гдје се за Милицу каже:

„У Милице дуге трепавице,
прекриле јој румен јагодице,
јагодице и бијело лице…“

Сватови настављају са пјесмама, па тако сват Србин пјева:

„Соко мрзи поља од прашине,
соко неће жабу из лужине,
соко хоће високу литицу
соко тражи птицу јаребицу,
јаребица танка и плашљива
ма тијела како ватра жива.“

Младожења је поистовијећен са соколом. У сватовским пјесмама често се појављује као синоним за младожењу, а представља статусни симбол господства.Муж је тај који господари у кући и над женом. Соко је лијепа, снажна и храбра птица, па је идеалан да се младожења назива, управо, соколом. На сокола наилазимо и у стиховима из народне сватовске пјесме:

„ Иде соко води соколицу,
благо мајци, златна су јој крила…“

Послије елемената сватовских пјесама, у „Горском вијенцу“ наилазимо на тужбалицу, као врсту народних лирских пјесама. Тужбалице поју нарикаче или тужилице. Нарикача (тужилица) је жена која оплакује умрлог бираним ријечима, најчешће у стиху. Сестра Батрићева иде испред покајнице уз поље, она нариче за својим братом Батрићем:

„Куда си ми улетио,мој соколе,
од дивнога јата твога, брате рано?
Да л’ невјерне не зна Турке, бог их клео!
Е ће тебе преварити, дивна главо!
мој свијете изгубљени, сунце брате,
моје ране без пребола, рано љута,
моје очи извађене, очни виде;
коме браћу ти остави, братска хвало,
и старога баба Пера, куку Перо,
и три младе сестре твоје кукавице?…“

Сви главари плачу, и када су чули име Батрићево, сви су плачући изашли пред покајнице. Сестра Батрићева загрли ђеда Бајка, затим му уграби нож иза паса и уби саму себе. Огромна туга и жалост натјерала је ожалошћену сестру да изврши самоубиство, јер није могла да поднесе живот без свога брата. Баш као и у народним тужбалицама гдје налазимо сличне мотиве, на примјер у стиховима:

„Када дођем у дом тамни,тамној мене!
Шта ћу дјеци казивати, дјеци леле?
Кад ме сретну дјеца у пут, срећо моја,
е су дјеца мила тебе, дике мила;
често плачу, споро расту, чест мој јаде…“

Било да жале брата или мужа нарикаче своју тугу износе кроз стихове.У лирским народним пјесмама јављају нам се мотиви љубави момка и дјевојке, дјеце и родитеља, али као највећа љубав подразумјева се љубав сестре и брата. Та љубав је неизмјерна и сестра ће све урадити за свога брата, па чак и живот себи одузети, као што је то случај са сестром Батрићевом. Љубав сестре и брата опјевана је кроз многобројне лирске стихове. Брат је заштитник своје сестре. А сестра је та која прва изражава своја осјећања и љубав према брату. Управо из тих разлога живот без брата, сестра не може да поднесе.

„Горски вијенац“ као што сам на почетку навела у себи садржи и патриотско лирско, а по мом мишљењу Његош је цијело дјело испјевао, управо из те љубави према својој земљи и своме народу. Вјера писца у достојанство и витешки дух свог народа најјаче је изражена кроз ријечи владике Данила, у писму којим отписује везиру,а то су:

„Тврд је орах воћка чудновата,
не сломи га, ал’ зубе поломи!“

Вјера у себе је главни покретач, па је тако и вјера писца у свој народ пробудила у њему патриотизам те је из тих осјећања произашло најбоље и најпознатије дјело „Горски вијенац“ који обилује лирским елементима.

Ауторка: Јелена Жерајић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *