Књига за троје

Троје, Иван Токин, Огњенка Лакићевић, Владимир Табашевић, Самиздат Б92, 2016.

Уочавање основних поетских мотива у збирци „Троје” је као пролазак кроз устрептало ткиво живота, ухваћено у вакууму једног тренутка који се упорно понавља. Суочавање са великим темама људског постојања, као што су смрт, љубав и бол овде је дато у  форми интроспективне студије сваког од наведених стања. С обзиром да је тема стање, на садржинском плану текст обилује сликама које се аналитички промишљају и бележе.

Непрестано Токиново зазивање сопственог имена одаје утисак агоније која својим разорним дејством ништи човеков идентитет до те мере да постаје неопходно да се основне чињенице, дате рођењем, утврђују у безизлазном колу кошмарне стварности која не доноси разрешење патње. Напротив, једино што је извесно је будућност која носи нову улогу у песников живот, улогу убице. Немогућност да се помири са чињеницом да ће тај чин убиства морати да се догоди, наводи песника на закључак да он мора да има доброте која ће се показати и у чину милосрдног убиства. Неутажени унутарњи немир произилази из универзалног питања: који је смисао смрти? Једина утеха коју Токин налази је да „насумичним одабиром милост царује“1) јер би свако друго објашњење имало још мање смисла. Бес због немоћи над промисли која својим равнодушним прстом доноси патњу и ништи све, исказана је и побеђена сазнањем да сломљени човек нема више ништа што би могло да му буде одузето. У тој мисли да, када човек остане без срца, без осећања, он заправо тријумфује јер постаје нерањив и бесмртан, тј. једнак тој вишој инстанци / богу јер нема ништа сем празнине, песник осветнички поентира.

Kорак даље кроз збирку нас води у још један призор деструисане садашњости, и иако није експлицитно реч о смрти, сасвим је близак умирању. Пребирамо по неуспешно потиснутим траумама које датирају од раног детињства до одраслог доба. Из позиције аутсајдера, несхваћеног преосетљивог бића лишеног нагона за самоодржањем,  песникиња се ни не обраћа нама као читаоцима. Она води разговоре са пролазницима, сећањима, са оним што осећа, са патњом, са разорним унутарњим потенцијалом, са сопством. Kао што и сама каже у једној од песама, она нема публику и не пише за њу. Она пише као што и трчи, да кроз километре и зној збаци са себе макар један део терета и неподношљиве тежине самообмане са убитачним последицама. Тај терет је празнина која изједа Дом да од њега остане само скелет, слика мртве природе.

Kао што Токин понавља своје име, тако и Лакићевићева понавља „Не осећати више терет, стална је намера… Склупчати се до нестајања, стална је намера“. То мантричко понављање услед губитка сигурности асоцира на стање највишег аларма у коме се људско биће бори за голи опстанак. Kрах који настаје на микроплану води од самодеструктивних порива до самоспознаје и увида кроз катарзично дејство патње. И Лакићевићева пролази кроз тескобу, бол, напуштање, немогућност да се подреди већини, да нађе спокој, али не налази разрешење. Завршним стихом „Већ је било јасно на шта ће личити живот“ нуди нам равнодушну помиреност као крајњи домет трагања. Помиреност са сопственом рањивошћу не укључује по себи и склад са светом ни наду у потпуно исцељење.

Поред описаних централних мотива који обликују ову збирку, постоје и елементи који их учвршћују и допуњују. Самоиронијски тон, духовити увиди и трагикомични моменти носе, подижу стихове додајући им шарм и потпуну аутентичност изреченом.

Ауторка: Наташа Kасаш

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. стих  из песме Н. Касаш

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *