Kratka beleška o završetku karnevnala

Zbornik nove mladenovačke kratke priče Karneval u suterenu (Litera, Mladenovac, 2019) čitaocima je ponudio preko stotinu deset priča mladenovačkih autorki i autora u revijalnom pregledu njihovog književnog stvaralaštva. Knjiga nove mladenovačke kratke priče Karneval u suterenu pojavila se pred čitaocima u trenutku u kom, čini se, kratka priča (kada se u vidu imaju pojedinačne autorske knjige mladenovačkih književnih stvaralaca) biva sasvim neopravdano podređena poeziji i romanu u književnom životu, dakle, i u književnoj praksi našeg grada. Osnovni smisao i svrhu priređivanja ovog zbornika video sam prvenstveno u potrebi da se redefiniše mesto kratke priče (sa svim njenim raznolikim formama) u čitalačko-kritičarskoj recepciji omeđenoj kulturnim okvirima grada Mladenovca. Ali, ne samo u tome, već i u potrebi da se majstorsko pismo pojedinih autorki i autora potvrdi i verifikuje kao neosporna književna činjenica. Pored toga, postojao je imperativ da se jednoj izvanrednoj grupi najmlađih pera otvori novi književni prostor: oni su ponuđeno sasvim zasluženo osvojili, nagoveštavajući kako će veoma brzo domašiti prilično visoke pozicije u korpusu celokupne naše književnosti. Opšte uzevši, poetike prozaista štampanih u knjizi „Karneval u suterenu” sasvim su logično, različite: raznorodni su pripovedni postupci kojima se oni služe, tehnike izgradnje pojedinačnih priča, kao i njihova tematska interesovanja. Naročito zadovoljstvo moram da izrazim zbog činjenice da se pred nekim od najzahtevnijih kratkih proznih disciplina nije ustuknulo: mnoštvo uspelih lirskih, meditativnih, oneobičenih, nadrealnih minijutura sabranih u knjizi, sasvim je dovoljan dokaz za to. Pojedini autori najbolji svoj izraz pronašli su u okvirima žanrovski profilisanih priča, drugi u pripoveci, treći su kroz klasične forme rekli – da parafraziram stav Milivoja Solara o kratkoj priči – tačno onoliko koliko treba reći, ni više ni manje; žensko pismo nije standardno žensko pismo, već i ono kadro da šokira i uzdrma. Karnevalsko šarenilo priča i generacijska raznorodnost njihovih tvoraca, bile bi neke glavne karakteristike ponuđenog izbora priča. Kada je o samom odabiru autora i autorki reč, želim naglasiti sledeće: oni su birani  po sasvim ličnom književnom afinitetu i subjektivnom osećaju za ono što bi knjiga koju ćemo čitati morala da sadrži. Neki od njih sami su se nametnuli. Neke je u procesu pisanja/korekcija/dorade tekstova vredelo sačekati. Sa pojedinima obavljen je temeljan urednički rad. Sve autorke i svi autori čitaocima su ponudili priče koje će, u to sam više nego ubeđen, postati nezaobilazna književna građa za sve buduće priređivače i antologičare – i to ne samo one koji će se daljim književnim razvojem našeg grada baviti. Izbor priča koji se nalazi pred čitaocima Kulta reprezentativna je sublimacija njihovih tekstova, raznolikih i tematski i tehnički i vrednosno, i koji zavređuju da se o njima pojedinačno misli i govori. Krenuću stoga redom.

Reaktuelizacija takozvanih tabu tema, preispitivanje pojmova seksualnosti, tela  (njegove instrumentalizacije) i ženskog principa; neobuzdana, na momente lirska sintaksa, kao i dubinska uronjenost u jezik – neke su osnovne karakteristike pisma Jelene Vukanović (1994). Aktuelnost tematike kojom se Jelena Vukanović bavi ne iscrpljuje se na usko lokalnim (nacionalnim) okvirima, kao ni u okvirima nepromenljivih dekonstruktivističkih muško-ženskih odnosa. Iako u navedenim odnosima ženski princip biva taj po pravilu poništen i isključen – nemogućnošću izjednačavanja ili dovođenja barem u prividno ravnopravan položaj muških i ženskih polova – Jelena Vukanović u svojim prozama promišljeno stvara prilično široko polje za moguća značenjska učitavanja. Prava širina tog polja teško je saglediva u celini, kao  što je gotovo nesaglediv autorkin književni potencijal.

Proza Aleksandra Bećića (1967) osvetljava unutrašnje svetove svojih kompleksnih, temeljno psihološki nijansiranih junaka i antijunaka. Smeštajući ih u ekstremne situacije autor zauzima neutralnu poziciju i poput nadzornog oka kamere u nekom socio-psihološkom eksperimentu bdi nad njihovim reakcijama, začuđujuće mirnim i odmerenim spram životnih okolnosti u kojima su se zatekli. Umnoženi nesporazumi sa svetom i hladan urbani milje u ovim pričama javljaju se kao klasično nasleđe obezljuđenog društva koje izmiče egzaktnim definicijama, no koje, sasvim prirodno, proizvodi pojedince otuđene i nemoćne da amortizuju životne udarce koji ih pogađaju. Oni gotovo bezglasno prihvataju zatečeno stanje, čak i kada su sigurni u prividnost odnosa koje konstituišu sa drugim ljudima ili u uzaludnost društvenih pozicija koje su osvojili. To ih čini paradigmom savremenog čoveka, alijeniranog pojedinca koji uprkos svemu, traga za elementarnim supstancama sopstvenog postojanja koje ga mogu pod velom nekog individualno domašenog smisla – osvrhoviti ili pak, potpuno obesmisliti.

Vuk Vuković (1992) je pripovedač kog karakteriše osećaj za detalj, diskretan simbolizam, ritam i preciznost naracije. Upliv elemenata fantastike u realističke narativne matrice – približava njegovu prozu tradiciji magijskog realizma na koju on uspeva da se stvaralački nadoveže.

Fragmenti života i sudbine pojedinaca koji žive u različitim epohama okarakterisanim različitim društveno-istorijskim okolnostima osnovne su tematske preokupacije Branislava Bankovića (1970) u priči koje potpisuje. Najbolje godine naših života – turobna je priča-svedočanstvo o tome kako je mali i beznačajan ljudski život kada se nađe u zahvatu brutalnog državnog aparata. Jalovost ljudskih težnji, maštarija, snova, ambicija, kao i i osujećenost pojedinca da u životu domaši nešto više – bila to tek naklonost ili ljubav, društvena prihvaćenost ili satisfakcija i pravda – samo su neki površinski semantički slojevi Bankovićevih priča. Oni drugi, dubinski slojevi, vešto prikriveni jezikom i formom, svakako su podložni individualnoj čitalačkoj interpretaciji.

Lori Stejn (1977) piše efektne kratke priče: groteskne i apsurdne, humorne i iskošene, do krajnosti oneobičene, one su iskrivljeni odrazi stvarnosti ili nekog njenog segmenta na koji autorka reaguje pričom. Tako sama stvarnost tekstualno reaktuelizovana postaje  nešto drugo: neka druga stvarnost. U njoj je moguće, poput snevnika koji se javom proživljava, naslutiti obrise individualnog iskustva, u kom se irealno i stvarnosno dodiruju i prožimaju ukidajući sve poznate granice.

Istorijske okolnosti u različitim epohama poslužile su Tihomiru Stevanoviću (1965) kao idealan proscenijum na kom je obasjao svoje junake. Analizirajući kompleksne mehanizme uticaja istorije na oblikovanje života i sudbina ljudi, autor se težišno fokusirao na ispitivanje u kojoj su meri date istorijske okolnosti menjale ili uticale na mišljenje i ponašanje pojedinaca. Uznemirujuće i šokantno deluje potpuno izopačeno mišljenje zasnovano i utemeljeno na ništa manje izopačenoj logici u priči Vrata Svetog Petra (vremenski smeštenoj u savremeno doba), a koja biva formirana delovanjem isključivo individualnih činilaca. U različitim vremenskim epohama – po Stevanoviću, konstantna je samo različitim intervencijama podložna nestalna čovekova priroda, kao i neuništiva priroda zla koja opstaje i preživljava i kao takva, sasvim će izvesno biti obeležje nekih dolazećih, budućih vremena.

Narative svojih priča Mladen Marjanović (1989) smešta u ambijent prirode i/ili prostore neimenovanih sela. Upečatljivom deskripcijom prirode i njenih manifestacija, starih kuća i imanja, kao i životnošću skiciranih likova, podvučenom njihovim specifičnim govorom i mišljenjem, pripovedač zaokružuje sliku izolovanih mesta u pričama u kojima se nenametljivo, elementi folklora i u naznakama folklorne fantastike prožimaju sa epizodama uobičajene svakodnevice. Tako je Marjanović uspeo da selo izmesti izvan uobičajenih književnih okvira pravo u mitski prostor u kom se, ukoliko se apstrahuje prividna sižejna jednostavnost, može učitati autorska namera da se taj prostor prepozna kao samoobnovljivo, dakle, nepresušno izvorište prirodne lepote, narodne mudrosti i opštih humanističkih vrednosti.

Specifična atmosfera i rečenica u kojoj magmatski tinja suzdržana emocija esencijalna su obeležja priča Jelene Skrobić (1981). Bilo da se bavi preispitivanjem odnosa sa onim drugim, voljenim bićem ili evocira davnašnje uspomene, autorka ispisuje tekstove suštinski prožete optimizmom. Individualno iskustvo koje nadahnjuje ličnost i inspiriše je čak i kada je zasnovano na osujećenosti određenih želja, stremljenja i nada, u pričama Jelene Skrobić – redak su primer vere u nesalomivost volje pojedinca i obnavljanja životne energije u različitim okolnostima koje ga mogu zadesiti.

Pisci su ispričali svoje. Na nama, čitaocima je ostalo da pomirimo sve moguće razlike između stvaralačkih intencija i čitalačkih interpretacija stvaralačkih intencija: ne sumnjam da ćemo u procesu otkrivanja svih slojeva ponuđene nam proze prvenstveno uživati, čak i kada nam se stanovišta o stvarnosti i svetu u kom živimo, pa i o nama samima budu transformisala pod uticajem pročitanog. Autorke i autori štampani u knjizi nove mladenovačke kratke priče „Karneval u suterenu” ostvarili su nešto što se nikako malim dostignućem ne može nazvati. Oni su  pokazali i dokazali kako su neiscrpne mogućnosti priče i samog jezika, ne u pukom podražavanju, već u konstituisanju drugačije i nove stvarnosti: o njoj ćemo tek učiti u procesu čitanja koji nam predstoji u vremenu/vremenima pred nama.

Autor: Ognjen Petrović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *