Кратка белешка о завршетку карневнала

Зборник нове младеновачке кратке приче Карневал у сутерену (Литера, Младеновац, 2019) читаоцима је понудио преко стотину десет прича младеновачких ауторки и аутора у ревијалном прегледу њиховог књижевног стваралаштва. Књига нове младеновачке кратке приче Карневал у сутерену појавила се пред читаоцима у тренутку у ком, чини се, кратка прича (када се у виду имају појединачне ауторске књиге младеновачких књижевних стваралаца) бива сасвим неоправдано подређена поезији и роману у књижевном животу, дакле, и у књижевној пракси нашег града. Основни смисао и сврху приређивања овог зборника видео сам првенствено у потреби да се редефинише место кратке приче (са свим њеним разноликим формама) у читалачко-критичарској рецепцији омеђеној културним оквирима града Младеновца. Али, не само у томе, већ и у потреби да се мајсторско писмо појединих ауторки и аутора потврди и верификује као неоспорна књижевна чињеница. Поред тога, постојао је императив да се једној изванредној групи најмлађих пера отвори нови књижевни простор: они су понуђенo сасвим заслужено освојили, наговештавајући како ће веома брзо домашити прилично високе позиције у корпусу целокупне наше књижевности. Опште узевши, поетике прозаиста штампаних у књизи „Карневал у сутерену” сасвим су логично, различите: разнородни су приповедни поступци којима се они служе, технике изградње појединачних прича, као и њихова тематска интересовања. Нарочито задовољство морам да изразим због чињенице да се пред неким од најзахтевнијих кратких прозних дисциплина није устукнуло: мноштво успелих лирских, медитативних, онеобичених, надреалних минијутура сабраних у књизи, сасвим је довољан доказ за то. Поједини аутори најбољи свој израз пронашли су у оквирима жанровски профилисаних прича, други у приповеци, трећи су кроз класичне форме рекли – да парафразирам став Миливоја Солара о краткој причи – тачно онолико колико треба рећи, ни више ни мање; женско писмо није стандардно женско писмо, већ и оно кадро да шокира и уздрма. Карневалско шаренило прича и генерацијска разнородност њихових твораца, биле би неке главне карактеристике понуђеног избора прича. Када је о самом одабиру аутора и ауторки реч, желим нагласити следеће: они су бирани  по сасвим личном књижевном афинитету и субјективном осећају за оно што би књига коју ћемо читати морала да садржи. Неки од њих сами су се наметнули. Неке је у процесу писања/корекција/дораде текстова вредело сачекати. Са појединима обављен је темељан уреднички рад. Све ауторке и сви аутори читаоцима су понудили приче које ће, у то сам више него убеђен, постати незаобилазна књижевна грађа за све будуће приређиваче и антологичаре – и то не само оне који ће се даљим књижевним развојем нашег града бавити. Избор прича који се налази пред читаоцима Култа репрезентативна је сублимација њихових текстова, разноликих и тематски и технички и вредносно, и који завређују да се о њима појединачно мисли и говори. Кренућу стога редом.

Реактуелизација такозваних табу тема, преиспитивање појмова сексуалности, тела  (његове инструментализације) и женског принципа; необуздана, на моменте лирска синтакса, као и дубинска уроњеност у језик – неке су основне карактеристике писма Јелене Вукановић (1994). Актуелност тематике којом се Јелена Вукановић бави не исцрпљује се на уско локалним (националним) оквирима, као ни у оквирима непроменљивих деконструктивистичких мушко-женских односа. Иако у наведеним односима женски принцип бива тај по правилу поништен и искључен – немогућношћу изједначавања или довођења барем у привидно равноправан положај мушких и женских полова – Јелена Вукановић у својим прозама промишљено ствара прилично широко поље за могућа значењска учитавања. Права ширина тог поља тешко је сагледива у целини, као  што је готово несагледив ауторкин књижевни потенцијал.

Проза Александра Бећића (1967) осветљава унутрашње светове својих комплексних, темељно психолошки нијансираних јунака и антијунака. Смештајући их у екстремне ситуације аутор заузима неутралну позицију и попут надзорног ока камере у неком социо-психолошком експерименту бди над њиховим реакцијама, зачуђујуће мирним и одмереним спрам животних околности у којима су се затекли. Умножени неспоразуми са светом и хладан урбани миље у овим причама јављају се као класично наслеђе обезљуђеног друштва које измиче егзактним дефиницијама, но које, сасвим природно, производи појединце отуђене и немоћне да амортизују животне ударце који их погађају. Они готово безгласно прихватају затечено стање, чак и када су сигурни у привидност односа које конституишу са другим људима или у узалудност друштвених позиција које су освојили. То их чини парадигмом савременог човека, алијенираног појединца који упркос свему, трага за елементарним супстанцама сопственог постојања које га могу под велом неког индивидуално домашеног смисла – осврховити или пак, потпуно обесмислити.

Вук Вуковић (1992) је приповедач ког карактерише осећај за детаљ, дискретан симболизам, ритам и прецизност нарације. Уплив елемената фантастике у реалистичке наративне матрице – приближава његову прозу традицији магијског реализма на коју он успева да се стваралачки надовеже.

Фрагменти живота и судбине појединаца који живе у различитим епохама окарактерисаним различитим друштвено-историјским околностима основне су тематске преокупације Бранислава Банковића (1970) у причи које потписује. Најбоље године наших живота – туробна је прича-сведочанство о томе како је мали и безначајан људски живот када се нађе у захвату бруталног државног апарата. Јаловост људских тежњи, маштарија, снова, амбиција, као и и осујећеност појединца да у животу домаши нешто више – била то тек наклоност или љубав, друштвена прихваћеност или сатисфакција и правда – само су неки површински семантички слојеви Банковићевих прича. Они други, дубински слојеви, вешто прикривени језиком и формом, свакако су подложни индивидуалној читалачкој интерпретацији.

Лори Стејн (1977) пише ефектне кратке приче: гротескне и апсурдне, хуморне и искошене, до крајности онеобичене, оне су искривљени одрази стварности или неког њеног сегмента на који ауторка реагује причом. Тако сама стварност текстуално реактуелизована постаје  нешто друго: нека друга стварност. У њој је могуће, попут сневника који се јавом проживљава, наслутити обрисе индивидуалног искуства, у ком се иреално и стварносно додирују и прожимају укидајући све познате границе.

Историјске околности у различитим епохама послужиле су Тихомиру Стевановићу (1965) као идеалан просценијум на ком је обасјао своје јунаке. Анализирајући комплексне механизме утицаја историје на обликовање живота и судбина људи, аутор се тежишно фокусирао на испитивање у којој су мери дате историјске околности мењале или утицале на мишљење и понашање појединаца. Узнемирујуће и шокантно делује потпуно изопачено мишљење засновано и утемељено на ништа мање изопаченој логици у причи Врата Светог Петра (временски смештеној у савремено доба), а која бива формирана деловањем искључиво индивидуалних чинилаца. У различитим временским епохама – по Стевановићу, константна је само различитим интервенцијама подложна нестална човекова природа, као и неуништива природа зла која опстаје и преживљава и као таква, сасвим ће извесно бити обележје неких долазећих, будућих времена.

Наративе својих прича Младен Марјановић (1989) смешта у амбијент природе и/или просторе неименованих села. Упечатљивом дескрипцијом природе и њених манифестација, старих кућа и имања, као и животношћу скицираних ликова, подвученом њиховим специфичним говором и мишљењем, приповедач заокружује слику изолованих места у причама у којима се ненаметљиво, елементи фолклора и у назнакама фолклорне фантастике прожимају са епизодама уобичајене свакодневице. Тако је Марјановић успео да село измести изван уобичајених књижевних оквира право у митски простор у ком се, уколико се апстрахује привидна сижејна једноставност, може учитати ауторска намера да се тај простор препозна као самообновљиво, дакле, непресушно извориште природне лепоте, народне мудрости и општих хуманистичких вредности.

Специфична атмосфера и реченица у којој магматски тиња суздржана емоција есенцијална су обележја прича Јелене Скробић (1981). Било да се бави преиспитивањем односа са оним другим, вољеним бићем или евоцира давнашње успомене, ауторка исписује текстове суштински прожете оптимизмом. Индивидуално искуство које надахњује личност и инспирише је чак и када је засновано на осујећености одређених жеља, стремљења и нада, у причама Јелене Скробић – редак су пример вере у несаломивост воље појединца и обнављања животне енергије у различитим околностима које га могу задесити.

Писци су испричали своје. На нама, читаоцима је остало да помиримо све могуће разлике између стваралачких интенција и читалачких интерпретација стваралачких интенција: не сумњам да ћемо у процесу откривања свих слојева понуђене нам прозе првенствено уживати, чак и када нам се становишта о стварности и свету у ком живимо, па и о нама самима буду трансформисала под утицајем прочитаног. Ауторке и аутори штампани у књизи нове младеновачке кратке приче „Карневал у сутерену” остварили су нешто што се никако малим достигнућем не може назвати. Они су  показали и доказали како су неисцрпне могућности приче и самог језика, не у пуком подражавању, већ у конституисању другачије и нове стварности: о њој ћемо тек учити у процесу читања који нам предстоји у времену/временима пред нама.

Аутор: Огњен Петровић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *