Карактеристике света у антибајци

Илија Вукићевић, Прича о селу Врачима и Сими Ступици, Порталибрис, 2019.

Разарање бајке тј. њене суштине, механизмом који задржава њен скелет, а изврће њен смисао и поруку, постиже се изневеравањем читаочевог очекивања.

Једна од најпознатијих фабула бајке је она која подразумева одлазак изабраног, најмлађег сина у потрагу за решењем које ће повратити изгубљену хармонију. Дакле, степен до активирања очекивања се достиже, али одмах након тога у развоју радње долази до његове разградње, па уместо бајке наилазимо на свет антибајке. Ова помереност у склопу елемената бајке као традиционалног облика даје простора за увођење нових, неподразумевајућих решења и значења.

Антибајка се тако код Илије Вукићевића разлаже на неколико поља стварности која утичу једна на друге:

  1. Село Врачи постоји као реалитет, тј., представљено је као насеље у Србији;
  2. Пут који води из села следи изабрани спасилац Сима Ступица, тај пут се отвара ка фантастичном свету у који ин ступа, тражећи одговоре и помоћ;
  3. Унутарњи живот јунака приказан је кроз поље сањанога и даје слику њиховог проживљавања стварности кроз призму несвесног.

У односу на релацију јунак-свет, могу се издвојити два стања која постоје паралелно, али и независно један од другог:

  1. Јунак у свету
  2. Свет у јунаку

Када дође до њиховог прожимања, долази и до дезинтеграције светова, и то на тај начин што Нечастиви отвара пут ка потпуној апокалипси, а Сима Ступица у улози антимесије са својим помагачима затвара пут ка спасењу.

Јунак у свету

Уводна формула: „било је некад једно село Врачи“, специфично за бајку одмах бива уздрмана констатацијом да се на крају села налази „накрива воденица“ која „прште по среди“ када Бог окрете главу од Врачана: „Тога се дана одједном замрси стара слога и љубав међу Врачанима, и то све зато што неко тада рече, као уз реч, како међу свима њима има и паметних и паметнијих, него да се од најпаметнијих изабере један… јер, како онај рече, није ни право да му се толика памет узалуд прелива.“

Даљи ток приче продубљује насталу пукотину, јер у низу епизода сазнајемо да становници овог села памет мере разбијајући једни другима главе. Тако се у реалност која са собом носи претпоставку логичности-умности, уводи безумно понашање људи, па стварност постаје сопствена инверзија, антистварност. Из овакве стварности Сима одлази у потрагу за решењем које би помогло да се све врати у пређашње стање. Свет фантастике је сам по себи онеобичен и почива на својој унутрашњој логици, а Сима својим доласком чини да тај свет изгуби своју самоподразумевајућу позицију. Чак и у његовом опису постоји сличност са ђаволом против кога је у ствари изабран да се бори: он има урокљиве зелене очи, погрбљен стас и ћосав је, што су атрибути који га заједно са његовом потпуном дезоријентисаношћу преводе у лик антимесије. Сима потпуно изневерава задату му улогу тиме што заборавља и питања која треба да постави, и одговоре које добије. Када своје помагаче који по функцији припадају свету бајке доведе са собом, село Врачи од хомогеног, малог насеља које стоји на претпоставкама хармоничности међусобних односа међу људима постаје хаотична Вавилонска кула што незадрживо хрли својој пропасти. Он тако руши границу која омогућава коегзистенцију два различита нивоа паралелних светова, па долази до нестанка једног од њих.

Свет у јунаку

Трећа упоришна тачка која директно делује на крајњи развој догађаја, ако се за почетну узме сам долазак Нечастивог, а за завршну неуспешно Симино упињање да спасе село од зла. Та трећа упоришна тачка има корена у сновима сеоског попа Павла, а оно што њих узрокује су страх и суоченост са стравичном ситуацијом у којој све искаче из своје природне основе. У поповој подсвести црквени крст, симболично, добија црвену боју, а као у каквој визији Сима Ступица стоји уплетен у корење јасена. Овај сугестиван сан својом снагом подстиче попа Павла да покрене догађаје у њему једином видљивом смеру, који ће се показати као погрешан. Непосредно пред епилог видимо Павла који, свестан безизлазне ситуације, ипак не посустаје у својим молитвама. Он је ту, иако се моли за Врачане, затворен у сопствену окренутост Богу, и ту гине – он бира да умре сам у својој вери, сам у својој цркви.

Оваква згуснутост инверзија које једна другу прожимају, а истовремено поништавају, указује на прстенасту структуру у чијем се средишту налази појединац са сопственим поимањем света и стварности. Изван места где се налазе Врачи постоји свет фантастике у који несмотрено улази Сима Ступица, док све то обједињује ђаво-на земљи, и Бог-на недокучивим висинама, далеко од људи. Овај спољни оквир уноси симболичко-митску алегорију која се завршава апокалиптичном сликом једног села.

Ауторка: Наташа Касаш

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *