Кад снага генија стане у орахову љуску   

Ијан Макјуан, Орахова љуска, Чаробна књига, Београд 2018.

Свој наслов роман дугује једној Хамлетовој реплици коју Макјуан наводи на самом почетку. Она гласи: „О Боже, у ораха бих љуску спутан могaо бити, а краљевством се бескраја ипак заситити – само да ружних снова нема.“ Осим што сумира дело, она представља и значајан интертекстуални путоказ који ни за тренутак не пренебрегавамо приликом читања Орахове љуске. Штавише, реч је о заиста несвакидашњој интерпретацији Шекспирове трагедије (тачније, њеног основног заплета). Главни јунак гонета како да освети очеву смрт, иза које стоје његов стриц и његова мајка. Чини се да је он у још деликатнијем положају неголи његов пандан, дански краљевић. У прилици је да посведочи злочину, тј. његовом постепеном развитку. Он их је чуо, зна шта су наумили, па ипак не може да их осујети и да се заузме за оца (осим на контемплативном нивоу). Зато себе сматра саучесником. Знамо да Хамлет себи пребацује како је тобоже „туп за рођену ствар“ (Шекспир 2010: 72). Куражи се речима у које је стао сав револт против себе самог, онаквог какав је уистину. Рећи ће: „На посао, моја мисли“ (Шекспир 2010: 73)! Осим склоности ка промишљању које тупи оштрицу одлуке, постоји још нешто што у чисто практичном смислу онемогућава Макјуановог јунака да дела. Он је фетус. Видимо га најзад како долази на овај свет, с не баш тако невиних даљина. То је био хотимичан чин, који је имао за циљ да убице онемогући у бекству. Тако је и било. Јер „зла ће дела / открити се ма их земља крила цела“ (Шекспир 2010: 27)! Дакле, ипак је био исувише самокритичан.

У раду под називом Појам интертекста у књижевним студијама, Гвозден Ерор, између осталог, наводи и како Улрих Броих тумачи спорни термин. Напомиње како се овај залаже за његову ужу употребу „која би се ограничила на оне случајеве у којима аутор не само да користи друге текстове већ и упућује на њих, при чему, по правилу, користи у свом тексту извесне сигнале или маркере (мање или више експлицитне, или имплицитне), који треба да упуте читаоца да препозна то упућивање на друге текстове“ (Ерор 2002: 267). Бројни су ови „маркери“ у Макјуановом роману, посредством којих он ступа у дијалошки однос са Шекспировим делом. Тако ће главни јунак на једном месту назвати себе „колебљивом лудом“. О освети ће говорити презриво, рекавши да она „пара ткање цивилизације“ (Макјуан 2018: 140). (Глаголе говорења ћемо узети условно, знајући ко је наратор.) Отац му је отрован. Могао би да се закуне да је пре свих речи артикулисао баш ту („отров“), што такође сведочи о сраслости са злочином, па тако и о извесној личној одговорности. Отац је изгнан из властитог дома који сада заудара. Његово је место заузео брат. Ово кореспондира са речима које Хамлет упућује мајци: „У смрдљивоме зноју живети / Постеље масне, сладити се ту, / И парити у свињцу поганом“ (Шекспир 2010: 109). Овакав декор је као створен за појаву мува, које ће радозналог приповедача потакнути на размишљање. Искористиће их како би констатовао поједине рђаве склоности друштва у које само што није ступио. Том приликом послужиће се речју која нас, по асоцијативном принципу, непогрешиво води пут Елсинора. „Та поспана, бескичмена дружина у сагласју је са светом, она воли богат живот у свој његовој трулежи“ (Макјуан 2018: 85). Није изостао ни дух покојног оца. И док се у Хамлету јавља као неспокојни налогодавац освете, овде је он тај који се непосредно свети – у уобразиљи свог нерођеног сина. Полаже руке на братовљев врат, стеже га, чинећи да крвник подели усуд са Офелијом (иако не на исти начин, јер он је дављеник, а она утопљеница). То бива пропраћено некаквим цичањем, „као у миша“ (Макјуан 2018: 192), што несумњиво стоји у вези са називом комада који је поставио сам Хамлет, не би ли од стрица изнудио (прећутно) признање. Подсећања ради, његов назив је Мишоловка. Напослетку, можда и најочитију спону између дела чине имена завереника. Они су Клод и Труди, по узору на Хамлетове ближње, Клаудија и Гертруду.

Аутор је склон досеткама, врло успелим и разнородним. Оне умногоме почивају на пренаталној ситуацији која је својствена делу, до пред сам крај. Труди је све само не савесна трудница. Уживалац је алкохола и коитуса. Осећања приповедача су подељена. Признаће да воли да попије са њом. С друге стране1), забринут је да ће насртљиви стриц најзад „пробити тај зид и пробуразити моју мекану лобању, па засејати моје мисли својом суштином, пенушавим кремом своје баналности“ (Макјуан 2018: 28-29). У том случају, штета би била ненадокнадива. Постао би њему налик, постао би Клодов син. Дабоме, ово је у преписци са одрицањем од готово инцестуозног очинства. Или како би Хамлет опоменуо стрица: „Синовац, не син, неприродни оче“ (Шекспир 2010: 19).

Дилема је иста. Сведок је породичне драме. Светске недаће је познао рано. Али је наслутио и лепоту, била она лице или наличје тога света. Некада фантазма, она ће тек чином рођења добити своју потврду, која ће надмашити сваку претходну помисао. А то је тек почетак. Зато је Орахова љуска ода животу, испевана у духу Епилога Андрићевог Ex Ponta.

Литература

1. Генетички видови (интер)литерарности, Гвозден Ерор, "Појам интертекста у књижевним студијама", Народна књига, Београд, 2002, 235-274.
2. В. Шекспир, Хамлет. Пчелица, Чачак, 2010. 
3. Ијан Макјуан, Орахова љуска, Чаробна књига, Београд, 2018.

Аутор: Душан Петровић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Узгред напомиње како мрзи тај, у свакој другој прилици ни по чему особен израз.  

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *