Извештај о себи

(известан поглед на Извештај о куги Радослава Петковића)

Извештај о куги насловна је прича збирке, 1990. награђене Андрићевом наградом. Смештена у средњовековни амбијент ова изванредна парабола Радослава Петковића на течан и ненаметљив начин говори о људској наивности и охолости.

Након успешно завршених студија амбициозни млади доктор вођен племенитом љубављу према људима, не обазирући се на добронамерне опомене да до окончања епидемије неће моћи да напусти заражено подручје, храбро се упушта у обрачун са пошасти али убрзо увиђа да сва настојања његових колега и њега битно не умањују размере катастрофе. Међутим то га не поколебава. Иде из зараженог подручја у заражено подручје али и поред ентузијазма и преданости свом послу увек са истим учинком, односно без учинка, без олакшања мука, патње и страдања становништва.

По савету старијег и искуснијег колеге да се са кугом може носити једино ако се некако предвиди и превентивно предузму потребне мере предострожности, привремено се повлачи и упушта у проницање тајне кретања болести. Сложеном статистиком и математичко геометријским моделима уверава себе да је открио смер кретања куге и упућује у место које је означио као следеће жариште епидемије. И заиста, убрзо наступа најжешћа манифестација страшне болести праћена хистеријом спаљивања вештица и чаробњака (неутешна потреба људи за кривицом и кривцем) коју једино он преживљава. Препознаје то као знак да је победио болештину и да му она ништа не може.

Вођен својим прорачунима, сада већ уверен да се бројевима може изразити све, иде од града до града непогрешиво предвиђајући катастрофу али никакве превентивне мере не умањују смртоносност заразе.

Напокон бива препознат као гласник зла (доносилац куге) и нападнут каменицама од којих се скрива у градску већницу уздајући се у разборитост власти. Али, у страху од побуне, под окриљем ноћи, власти га изводе из града а до епидемије не долази. То донекле урушава његово самопоуздање. Одлучује да прерушен у трговца, оде у место најудаљеније од места где је његова математичка метода предвидела појаву куге. Две недеље касније избија епидемија и он коначно схвата да: „свет није саздан на принципима математике, већ тајне која прогута свакога што у њу покушава пронићи.“ Одласком у забити крај света, трајно се удаљава од људи и свега људског, да у осами окајава грех охолости.

Истанчана проза у првом лицу Радосава Петковића, неосетно упућује читаоца на размишљање о наратору који може бити свако од нас. Како то да је, између многих који су се сусрели са пошасти заразе, управо он тај који јој се тако одлучно супротставља? Обзиром да у зараженом подручју већ постоји организована лекарска служба то баш и није најразумнији избор. Каква је то унутрашња сила која га бескомпромисно води од једне до друге животне ситуације које се ни по једном основу не могу окарактерисати као пријатне и угодне чему тежи свако људско биће?

Племенити мотив, љубав према људима и искрена жеља да им се помогне, без икакве сумње, јесте за похвалу али када се осврне на неизвесност исхода добрих жеља: „пут до пакла је поплочан најбољим намерама.“ (иако је услед одбијања да се са довољно озбиљности схвати и стога пречестог понављања постало отрцана фраза, не може се порећи њена изворна тачност), указује на то да је извориште наума ирационално али и да има сврху. Неодрживост арогантног уверења да је нашто друго или неко други одговоран за стање у којем смо се сопственим изборима обрели није лако увидети а поготово прихватити. Претерана окренутост ка спољашњим околностима као код главног јунака ове приповести онемогућава препознавање да га управо оне, огледалским принципом, упућују на окретање погледа унутар себе. А како он то не чини, догађања му се непрестано понављају са истим исходом. Смењује се сценографија, а радња и епилог остају исти.

И тек када га догађај (избијање епидемије тамо где је његови прорачуни не предвиђају) примора на суочавање са собом, коначно препознаје да све што доживљава произилази из онога што собом носи. Схвата да „Онај који се са злом превише суочава, постане прво његов знак, па потом оно само.“, а да је заблудама у које је слепо веровао, нехотице, сејао зло.

А ако се присетимо једног од основних закона херметизма: „Како горе тако доле, што споља то и унутра и обрнуто.“ није могуће не запитати се: важи ли он и за жртве? Ако се узме у обзир да никада сви не настрадају од истог зла већ само они који му се не могу одупрети, могло би се рећи да (па ма колико то сурово звучало). А имајући у виду истоветност спољашњег и унутрашњег, разлог немогућности одупирања може се тражити једино у томе што је жртва у себи већ носила неку врсту склоности према злу од кога је пострадала. Умањује ли то одговорност клицоноше ако зло сеје несвесно (из незнања)? Да ли је незнање оправдање? Правни системи тврде да није. А како искупљење није у надлежности суда дајмо реч ономе у чијој јесте. Готово сви духовни системи тврде да је уз искрено покајање искупљење могуће. Да ли је и загарантовано? И има ли искупљења за зло које се, под било којим изговором, свесно наноси другима? Принцип је исти!?!

А како поступање на начин да нико, ни свесно ни несвесно нечим не буде психички или физички повређен, није могућ –  како то на самрти један од јунака приче признаје: „ … мислим да сам читавог живота грешио. Можда то, на крају живота, мисли свако ко мисли.“ – може се устврдити да безгрешни не постоје. Што се може протумачити како се свако чињење без претходне спознаје сопственог бића (која измиче рационалном разумевању али не и интуитивном увиђању) може сматрати погрешним јер не доводи до ослобођења од терора жеља, жудњи, хтења или намера чији се исходи готово никада не поклапају са мотивима. А како амнестија од последица сопственог чињења укључујући и не-чињење онога шта је требало учинити а није (увидети сопствену праву природу), није могућа, коначна одлука јунака да у окајању проведе остатак живота јер је директно искусио учинак сопствене “племенитости и најбољих намера“, оставља у уверењу да и поред тога што искупљење није извесно, искрено покајање јесте једини прави избор. Сваки други био би покретање новог замајца истог.

Посматрао наративни ток или се упустио у расплитање позадинске приче Извештаја о куги Радосава Петровића, читалац се не може отети утиску о неопходности ишчитавања сопствених извештаја о околностима у којима се налази јер тако заправо говори о себи, о томе какав заиста јесте а то је истовремено и место и тренутак одакле почиње све. Какви извештаји таква судбина.

Аутор: Мирко Шкиљевић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *