Igra beskonačne zakrivljenosti

– knjiga o nama, o ljubavi, igri i slobodi –

Pročitala sam deo knjige iz fajla tokom popodneva, sa jednim noćnim budjenjem. Negde oko dva sata ujutru sam nastavila, uz kafu naravno. A zatim sam ponovo nastavila tokom prepodneva.

„Ah, blagodet zaborava i okrutnost pamćenja leže van naših vlasti“, deo je iz knjige koji me je podsetio Vladana Desnice i podstakao da uzmem olovku i zapisujem kako bih možda lakše mogla da skiciram utiske.

Glavni junak knjige Zoran Lalić je pisac, apsolvent književnosti i kasnije profesor koji se seća  detinjstva. On pokušava da piše i da stvori ženu koju će voleti. O ljubavi je dakle knjiga.

„Je li ljubav inspiracija i komunikacija jedne čestice sa drugom u kutcima svemira?“ Posle ove zapitanosti lik traži prolaz u vremenu i prostoru, za koji naslućuje da se do njega stiže dijagonalnim putem.

Katapultira se posle jedne vesele noći sa prijateljima, iako je najčešće usamljen i neshvaćen i doživljava putem svesti dublje uvide u poruke koje su na verbalnom nivou, verujući ponekad da su stvarne.

Stiže na mesto odakle je moguće doživeti samo refleksiju vremena i prostora sa planete Zemlje. Glas mu govori da „naše i njihovo nebo su poput onih čestica što medjusobno komuniciraju.“ U dubokoj kontemplaciji sa sobom shvata „da je svest matriks realnosti.“ Susret sa lepom Anom, pijanistkinjom, negde izmedju jave i sna – za njega je jedini izvor sreće. Sve što piše ubuduće liči na pokret njenih ruku dok svira. Spava da bi sanjao nju. Želi da je materijalizuje i shvata da je „svest fundamentalna esencija samog kosmosa, fundamentalna kao vreme, kao prostor kao materija.“

Provejava jedan nihilistički stav: „Šta ako je čitav život jedna fikcija?“

Tu je naravno lik Doktorke, prve žene sa kojom je bio, koja ga prati čak i kada odlazi predaleko u svojim putovanjima. Azra je pre svih bila njegova mladalačka simpatija.

Najvredniji deo knjige (koja je pisana na oba pisma, latinici i ćirilici) su sočne rasprave o metafizici, filozofiji, teorijama univerzuma i sl. Tu je naravno Albert Ajnštajn koji je svojevremeno uzburkao naučnu javnost svojim teorijama. Ali naziru se i zapisi drugih autora o paralelnim realnostima. Neki od junaka pokazuju plitkost poput brojnih teorija koje se danas pojavljuju na društvenim mrežama.

Neke filozofske rasprave u romanu Igra beskonačne zakrivljenosti prevazilaze nivo i najnovijih naučnih otkrića. Briljantno.

Šokantno i nadrealno deluje scena povratka u rodnu kuću. Televizor radi bez struje, poput današnjeg laptopa, a on piše na mašini „Olimpija“ iz dedinog ormara, koju je napokon odlučio da otvori, piše na njoj i da se suoči sa uspomenama – smaknućem porodice pred njegovim očima, u Drugom svetskom ratu. Ili bilo kom ratu.

Metafizički uspon dobija na snazi kada se nagoveštava da će knjiga koju piše preći u druge ruke koje će je dopisivati, što je sam zaplet unakrsnih dogadjaja koje vešto vodi autorka knjige, saopštavajući nam na kraju da je ovde zapravo reč o trećoj knjizi, a da će ako se dobro sećam napisati,  četvrti, peti pa šesti deo, a zatim prvi i drugi.

Ali, gde je Ana? Da li su se junaci ikada uopšte sreli, ili su se na tim vremenskim pločicama mimoišli? Kada će ponovo skinuti svoje maske u velikom dvorcu i prepoznati se dok akordi klavira zanosno sviraju njihovu melodiju? Kako će se ljubiti? Strasno.

Čestitam Zorani Manić na uravnoteženom stilu i pitanjima koja su me inspirisala da i sama zaronim u korice ove knjige i pronadjem odgovor na njih.

Svakako, knjiga pleni pažnju veštim dramaturškim radnjama koje se nižu polagano, gotovo minimalistički, strpljivo se odmotavaju gotovo filmske scene i potrage za svojom drugom polovinom. Za sopstvom.

Najvitalniji deo romana Zorane Manić pretapa krhotine sećanja Nadčoveka u zvuk moćnih orgulja, kojim se saopštava da je moguće uhvatiti „dijagonalu“ i prepustiti se moćnom fotonu svetlosti kojim bruji Univerzum satkan od snova i nadanja. Jer, kako zaključuje na kraju obimne studije o čoveku Leonardove konstitucije, spiralnu poruku kojom ilustruje ugao Univerzuma, zvučni zapisi čestice kojom vibrira svet, dati su nam u tonalitetu i smeru kazaljke sata.

Dečak se zove Reč, a devojčica Muzika. Oni pišu knjigu sa Zoranom Manić. Najčudesniju od svih u ovom poznatom delu matriksa. Jer, o nama je reč.  Kako se naznačava pred kraj knjige: „Samo, ne treba da zaboravimo da se ponovo rodimo.“

Igra beskonačne zakrivljenosti nudi obrt dogadjaja. I pesmu. I sliku. Hrabar ulazak u podsvest, da snovima i mislima možemo da kreiramo jednu potpunu novu realnost. Našu realnost. U kojoj je sve moguće, pa i ljubav, radi i zbog ljubavi.

Dogadjaji se povezuju preispitivanjem izazova i jednim od zaključaka da su svi koji su se naselili na planeti Zemlji hrabri. Da, hrabri. Božanstveni u svojoj nevinosti i igri.

Zaplešimo.

Autorka: Milka Katašić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *