Зрелост, слобода, одговорност

אֶהְיֶה אֲשֶׁר אֶהְיֶה

         Жика, IV век п.н.е.

 

Када је у питању одређење појма одговорности, тешко је формирати мисао о истој садржајнију од оне која је присутна у корену ове речи.

„Одговорност, односно, одговорити, бити способан и вољан да пружиш одговор“

Чак се и енглеско „responsibility” („response-ability“) поклапа са овим нашим, а овакво одређење је занимљиво због тога што се све што неко уради, може протумачити као некаква врста поруке или говора и све је, посматрано са тачке језика, некакво са-општење, па тако и „одговорити“, у најбазичнијем смислу само значи „учинити нешто“.

Ипак, говор је увек усмерен ка некоме или нечему, а сличан је и случај са радњама, због чега одговорност увек повезујемо за обавезом према некоме или нечему што захтева „одговор“, а у најширем могућем смислу, тај неко или нешто који од нас нешто захтева, јесте свет илити сам живот.

Будући да сви живимо, различитим животима – одговорност би као таква могла бити схваћена јако субјективно и зато доживљавамо овај коцепт лично, у складу са властитом индивидуалном карактерном цртом, одговарајући на ситуације које нам се дешавају како знамо и умемо, свако на свој начин.

ДВА ЛИЦА ОДГОВОРНОСТИ

Све ово значи да је са становишта дуалистичке парадигме, одговорност известан квалитет (qualia) који је по природи двосмеран.

Постоји субјекат, који је одговоран или није и постоји објекат за који је дати субјекат, опет, одговоран или није.

Посматрач-чинитељ и посматрано-учињено.

Гледано из овог угла, одговорност нам делује и као могућа релација између нас и стварности, опциони модалитет бивања и делања. Делује да нам је дато то да на стварност или активно реагујемо (тј. да будемо одговорни) или да је игноришемо (тј. да будемо неодговорни, без „одговора“).

Прилично јасно.

Опет, при подобнијем размишљању, открио сам да ствари не стоје баш овако, јер одлука да се стварност игнорише (обично онда када нам иста не одговара), и даље јесте, ништа друго до један тип одговора, а као такав, извесна врста негативне одговорности.

Биће да они атрибути „могуће“ и „опционо“, када је у питању одговорност као релација бића и стварности, отпадају. Одговорност је изгледа нужност постојања, и ми смо, хтели, не хтели – одговорни за своје бивство и одговарајући у односима са другим бивствима.

Избор који имамо једино је избор начина тог одговарања те тога да ли ћемо одговорност коју прихватимо учинити афирмативном па одговарати на стварност конструктивно или ћемо то чинити на начин одбијања те одговорности, претварајући се да моћ реаговања немамо, а да је лична индиференција продукт судбине или неке друге силе, јаче и независне од нас.

СВЕСТ О ОДГОВОРНОСТИ КАО ПРВИ КОРАК КА ПУТУ КА ЗРЕЛОСТИ

Оно у чему даље лежи наш избор, јесте и у томе на шта ћемо одговарати.

Да ли на свет, који се мења и који је некада пријатан, а некада непријатан, или, пак на властиту сујету (која се огледа у томе да мислимо да знамо боље од живота, то како он треба да изгледа), повлађујући јој одбијањем онога што нам живот доноси.

На несрећу те људске гордости, свима нам заједничке, одговорност, била она позитивна или негативна, неизбежна је као и слобода. Уме да буде терет, онда када је одбијамо али и благослов, уколико је прихваћена.

На нама је с каквом ћемо врстом одговорности и слободе да имамо посла, а схватање ове чињенице, нужности и неизбежности личне одговорности, први је корак ка путу ка зрелости.

До њега, рекао бих, долазимо случајно, сплетом околности који нас на то схватање подстиче. Не верујем у то да се ико пробуди једнога дана тек тако и ничим испровоциран реши да разматра питање своје одговорности и свог односа ка истој.

Нешто нас, увек на то натера и наведе и тиме измести из урођене инерције дечије нарцисоидности. Ја волим да кажем и да је ту посреди некакво божанско уплитање, својеврсни „act of grace”, мада су и васпитање, случајност или генетска предодређеност сасвим солидна објашњења, уколико нисте верујући.

ОСТАЛИ КОРАЦИ

Свакако, грађење здравог, задовољавајућег и зрелог односа према том новоткривеном конституенсу властитог бића (тј. неизбежности личне одговорности, је л’), други је корак на путу ка зрелости, а трећи – то је коначна одлука, дубље разумевање тога за шта смо тачно ми одговорни.

Следи да зрелост прати одговорност, да, али се са тим појављује и нова апорија.

Уколико се латим одговорности која је свакако ту и прихватим је оберучке, значи ли то да сам одговоран за цео свет као да сам сам Бог лично?

Или сам пак одговоран само за себе, свој став, како би Стоици волели?

Шта се налази у мом домену одговорности и чиме бих Ја, као само али не само, човек – требао да се бавим?

На шта одговарати, кад већ морам да одговарам?

На крају крајева, зашто не бих одговорио и на саму одговорност, њеним одбијањем? Бити као Сатана, Противник…. попљувати природни поредак и покушати успоставити свој.

Па и то је легитимно… Избор јесте ту.

Једно од могућих решења проблема избора одговорности је успостављање критеријума корисности. Разборито разматрање тога које су последице прихватања одговорности на једном пољу, а које су последице, уколико ту одговорност не прихватимо.

Које су предности, а које мане, прихватања или одбијања… трасмутације онтолошке одговорности индивидуалног Ја у позитивни или негативни поларитет?

Разрешење егзистенцијалне дилеме извесно је вишезначно и слутим да је оно различито за свакога, упосебљено попут нас самих, за нас саме, и да се крије управо у сржи сваког који то питање свесно или несвесно себи постави.

ПРВА МАКСИМА

Дилема је истински формулисана као питање – шта ја заиста желим, што ни мање ни више значи, ко сам ја?!

А велики је проблем одговорности, наша временско-просторна ограниченост.

Избор нам је императив, а свака донета одлука убица је безброј могућих стварности. Бити одговоран, позитивно или негативно, значи одрећи се, да би добио.

А тешко је и те добитке и губитке извагати, јер колико ми у ствари познајемо стварност, када се сви, колективно лажемо на ситно и крупно, свакодневно?

У трагању за одговорима на ова питања набасао сам на једно правило, које је попут елегантне и једноставне математичке једначине и чија савршена симетрија делује и постоји независно од наших его-структура, преференција и жеља:

„Однос који особа гаји према животу, одређење је односа који ће живот гајити према њој“.

Ово правило релевантно је за ову нашу расправу о одговорности јер, то да ли ћемо се одлучити за одговорност или за привидну неодговорност, у великој мери зависи од тога колику количину стварности или истине смо спремни да прихватимо, а прихватање стварности, опет, условљено је тиме да је прво сагледамо.

Не можемо прихватити, оно што не видимо, што за нас – као да није ту.

Уколико смо више заинтересовани за сопствене жеље, страсти, визије и идеје тога шта би живот требало да буде (его-пројекције), него за оно што се налази споља, објективно и ван нас, ми ћемо на овај или онај начин затварати очи пред оним аспектима живота који нам се не допадају и примећиваћемо само одређене делове, оне који су релевантни (прихватљиви) за наше егоистичко Ја.

Недостајаће нам целовитост, а половична истина – није ништа друго, до лаж.

Због тога ћемо по правилу бити неусклађени са оним што јесте, отуђени од живота и стварности, у немогућности да пружимо адекватан одговор.

Луди у мери у којој смо слепи.

Наша ће се способност одговорности свести на регион који примећујемо, а таква, одговорност која је закржљала, биће самоуверена у саму себе ни не знајући шта све пропушта и на шта све не реагује, односно на шта све реагује негативно, превиђајући властити допринос загорчању сопственог живота.

Таквој одговорности ће изгледати да одговара успешно на све, будући да види само мали број ствари од оних на које би могла реаговати.

ДРУГА МАКСИМА

Из овога следи друга максима, коју сам формулисао следећим речима:

„Наша способност одговарања стварности зависи од количине ствари на које можемо одговорити, а та количина условљена је нашом способности да је приметимо, што опет зависи, од нашег интересовања за ствари које се налазе ван нас самих.“

Ово значи да је зрелост, пре свега, стављање нашег интереса за саме себе у пропорцију са другим, могућим интересовањима које бисмо могли развити, па зрелост, као таква, јесте у суштини искорак из властитог ега – у свет.

Такав искорак, не жртвује и не ништи его, него га проширује тако да он полако у себе уноси све више и више бића и могућности, схватајући успут повезаност свих постојећих и других ствари, а потом и њих са собом.

Коначно, јавља се и схватање да, да, ја јесам одговоран за читав космос и све у њему, али нисам једини који је и нисам одговоран, апсолутно.

Сви смо у овоме заједно и свако има свој допринос.

Наше је да одговарамо на оно, што је у нашем домену утицаја, на оно, што нам је блиско.

А лични је утицај на универзум бесконачан и коначан. Бесконачан у мери ствари које ћемо њиме захватити, а коначан у интензитету тог захватања, због чега се зрелост може одредити и као вешто управљање ресурсом пажње.

ОДГОВОРНОСТ КАО ПУТ КА СЛОБОДИ

Постати самосвестан схватајући пројекције ега као предметност ега, почетна је прекретница на путу прихватања одговорности и стицања зрелости коју живот поставља пред нас.

У нама сазрева увид да нисмо само одговорни за садржај нашег ега, већ и за нас саме, који се од њега, ипак разликујемо. Појављује се ту и свет, којег први пут сагледавамо као самостално постојећег и на чију самосталност, такође можемо реаговати. Последица је его-проширења које долази са зрелошћу то што је сада више ствари које траже нашу пажњу али и ми се за њих, интересујемо више, па је и наша пажња, већег домета.

Тако добијамо више одговорности, више могућности да одговоримо, а са тим – и више моћи и више слободе.

СЛОБОДНА ВОЉА

Е сад, мораћу направити малу дигресију овде, јер питање слободе је крајње незгодно и варљиво. Оно имплицира постојање слободне воље, са којим се не бих тек тако сложио.

Тврдим да је слободна воља, онако како је обично схватамо барем, илузија и то је став који нећу образлагати и доказивати унутар овог текста већ ћу само представити обрисе и импликације које би такав став, уколико је тачан, могао имати.

Мој је утисак да је корен идеје слободне воље (тј. оно што тој идеји даје снагу и уверљивост, њену супстанцу) осећање слободе, које нам се јавља онда када бирамо „слободно“.

Зато испитајмо то осећање, неовисно од тога има ли слободне воље или нема. Какво је оно и када се јавља?

Бићу изразито кратак и зарад практичне потребе концизности, одредићу га овде као осећај који имамо онда када смо у стању да изразимо себе и своје жеље, без отпора.

ОТПОР

Отпор је, такође незгодан и варљив концепт, будући да га можемо налазити споља, у стварности али и унутар нас самих. Чини се као некаква релативна ствар јер уколико смо само заинтересовани за остваривање личних хирова и прохтева, на отпор ћемо наилазити у стварности, али уколико се оријентишемо на стварност, на усклађивање са њоме, отпор ћемо пронаћи и унутар себе, као зид који нас од те стварности дели.

Такође би могло бити да је тај фигуративни зид производ заједничког деловања и нас и саме стварности, живота. Реалност неће да се прилагоди нама, ми нећемо да се прилагодимо њој и ето, отпор као резултат тог инаћења две зараћене стране.

Све супер осим што је попут идеје о могућности да се буде неодговоран, и ова идеја, исто – превара. Кад то непријатељи нису били помало и љубавници?

Живот је увек прилагођен човеку али је проблем што човек, најчешће, није прилагођен сам себи. Другачије ни не може бити, јер не постоји истинска одвојеност, нас и света.

Уколико сумњате у то, питам вас где је тачна и прецизна граница између Ја или не-Ја?

Али поставите то питање себи, без задршке и без изговора, па кад и нађете нешто налик јасном одговору, питајте даље, где је граница те и других граница која вам падају напамет.

За бонус поене, посматрајте Зенона елејског, како вам се из гроба смеје.

Нема граница, јер ми смо свет, који се претвара, да то није.

Зид који је ту је онај који смо ми, као свет, поставили унутар нас као људи. Стога, нема истинског зида, само илузија истог и све је тачно онако како би требало да буде али постоји погрешна перцепција тога да то није случај и наш је задатак (илити шала-забава; за бадава), да ту грешку исправимо, увиђајући опсену пажљивим посматрањем.

Назовимо то космичком игром нас самих са нама самима, а игру откривања због чега је то тако и како је, филозофијом.

ЗРЕЛОСТ И ОДГОВОРНОСТ – ИЗ БОЖАНСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

А зрелост, питате?

Процес сазнавања себе (Бога, Бића, Човека) као таквога (Света).

Сазревање се испоставаља као развиће божанске или људске самосвести, синонимних појмова који својим померајем ка напред формирају зрелост као свој нуспроизвод, при чему је онда и одговорност ништа друго до прихватање (враћање) своје божанске моћи, подређивање себе, себи, схваћеном управо као та стварност са којом се боримо.

БОЖАНСКА МОЋ

А овде бих се, не би ли ме неко погрешно схватио, морао оградити. Под појмом божанске моћи не мислим ништа попут магије, ћирибу-ћириба, већ нешто, много једноставније.

Она је просто, неусловљено прихватање онога што јесте, а можда би се баш то, као и свакодневне радње каузалног детерминизма (чуда која из глупости не доживљавамо као таква), могло доживети магично.

Из људске перспективе, способност да се живот прихвати, без ценкања са њиме, јесте божанска моћ коју можемо присвојити.

Моћ стога, никад није моћ над стварима, него моћ над нама самима. За првом нема ни потребе, јер, макар у парадигми коју овде заступам, све што јесте заиста јесте онако како смо ми и желели да буде.

Не ми као људи, него ми као Богови, који себе као такве не познају.

А ШТА ЖИКА ИМА ДА КАЖЕ НА ОВО СВЕ?

Највероватније, неки Пера, Мика или Жика који чита ово, ака. Бог који се прави да то није, отписаће моје речи као обично филозофско трабуњање некога коме нису баш све вијуге наштеловане како треба.

Он на то, наравно има право, и донекле, за њега је то најисправнија ствар коју може да уради, јер ова реализација, овај ниво самосвести – његовом бићу још увек није потребан.

За просечну особу, стадијум који претходи реализацији божанског порекла човека јесте онај у којем Жика схвата са којим се сегментом стварности он налази у непосредном односу те шта је његов удео (одговорност) у том односу.

Његово је питање на шта би требало одговарати и како? (а и наше, јер сви смо ми помало Жика, да се не лажемо)

Разумевање одговора на ове мистерије мења се током времена, у зависности од животних искустава која су нам удељена али и наше когнитивне обраде истих.

Благовременим усклађивањем са ситуацијама свог живота и отклањањем зида који постоји између нас и света, хипотетички Жика (ми) постајаће од-говорнији, односно, више самоизражајнији, односно, више слободан, више свој…

Што ме доводи до закључка.

Слобода је у прихватању одговорности и није толико реч о слободи избора (поменутој слободној вољи) већ о слободи од избора. Прихватам себе, па прихватам и живот, а ни он ни ја не можемо бити другачији него што јесмо.

Слобода је, попут Бога или Човека, Бивство, што нам је својевремено у шали рекао и један жбун из некадашњег околиша доњег Ханана и горњег Нила, а ми се зајебали, па га схватили озбиљно.

Аутор: Марко Шијачић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *