Zalutala stranica iz jugoslovenske lektire

Nakon ratova i deljenja sa književne scene nestala su dela južnoslovenskih autora zadržavši se samo unutar granica sopstvenih zemalja. Sreću da nadrastu sve podele i prepreke imali su samo retki pisci oko kojih se s vremena na vreme vode sporovi slični polemikama o strani kojoj pripadaju. Iako književnost ne treba da zna za granice ona često postaje instrumentalizovana u rukama moćnika koji trasiraju puteve ne samo narodima, predelima već i rečima. Dela mnogih pisaca južnoslovenske književnosti ostala su zarobljena na stranicama osnovnoškolskih i srednjoškolskih lektira zaturenih po podrumima, šupama ili najudaljenijim delovima polica. Njih se retko ko seti, a i zašto bi kad hiperprodukcija uzima maha?

Jedan od zaboravljenih pisaca je i Josip Kozarac, hrvatski pisac, čije je stvaralaštvo odlikovalo vreme realizma, buđenja novih tendencija i nostalgičnog vapaja za starim danima.

Njegov nevelik roman Mrtvi kapitali, kroz prikaz jedne slavonske porodice prikazuje polaritet između seoskog i gradskog života. Naime, porodica Matković je po svemu slična mnogim slavonskim porodicama s kraja  deventnaestog veka, koje žive i privređuju na selu, s tim što u bračnoj zajednici supružnici imaju potpuno antipodne poglede na svet.  Gospođa Matković čezne za gradskim životom, zabavama i glamurom koji seoski život isključuje, a njen suprug ostaje zadovoljan i uljuljkan u  seoski život. Roditelji i svoje četvoro dece dele tako da su dvoje više naklonjeni selu, dok su drugo dvoje naklonjeniji gradskom životu. Roman je iznijansiran crno belim koloritom, tako da je selo suprotstavljeno gradu. Grad je prikazan kao izvorište lažnih iluzija, velika opsena i propast za sve koji u njega kroče i povedu se za zanosnom igrom lažnih ukrasa, o čemu svedoči sudbina Nele Matković, koja u gradu spoznaje sva razočaranja i zablude kojima se vodila i o kojima je sanjarila. Sa druge strane njena sestra Anka na selu spoznaje svu idilu, ali i mukotrpan rad u kome rusoovski uživa. Ovako postavljena radnja isuviše didaktički nameće zaključak da se propast društva krije u lakomislenom građanskom životu, a oštro se krtikuje ceo činovnički aparat koji  u maloj zemlji abnormalno raste i zahteva lagodan život. Mrtvi kapital postaje nebrojano i neiskorišćeno zemljište, koje vapi za zemljoradnicima čije će ga ruke pametno obrađivati. I ovaj roman, kao većina realističkih romana ne bi se mnogo razlikovao da ne pruža univerzalnu poruku koja svedoči o ljudskim naravima, ali i činjenici da individua uljuljkana u težnji za boljim gradskim životom gubi kontakt sa prirodom pružajući ruke lažnim iluzijama velikih gradova i predajući se opsenama. Mrtvi kapitali postaju i likovi poput Luja i Nele, čije su ambicije izneverene i poražene, a njihovo znanje i ulaganje roditelja u njih postaju prazna nadanja koja guta vrtlog metropole.

Narator upućuje oštru kritiku svima onima koji stvaraju vizuelni privid intelekta kako bi se približili gradu i višim društvenim krugovima: „Kada će oni zaorati dublje da biljka nikne triput veća negoli dosada; kad će oni zadubiti se u znanost toliko, da im ubrani plod ne bude jedva dostan za svagdanji kruh, nego da bude suviška, od kojega će i drugi koristi imati?“(Kozarac, Mrtvi kapitali, str. 115). Nažalost, i danas je moguće primeniti Kozarčevu kritiku lažne intelektualnosti na sve one koji se znanjem kite kao trofejem ili vizuelnim efektom ne bi li im život bio lagodniji i bliži višim društvenim slojevima, a da pritom u njihovim stavovima izostaje svaka kritička misao i želja da dublje zaoru u njive znanja.

Autorka: Milica Bjedov

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *