Залутала страница из југословенске лектире

Након ратова и дељења са књижевне сцене нестала су дела јужнословенских аутора задржавши се само унутар граница сопствених земаља. Срећу да надрасту све поделе и препреке имали су само ретки писци око којих се с времена на време воде спорови слични полемикама о страни којој припадају. Иако књижевност не треба да зна за границе она често постаје инструментализована у рукама моћника који трасирају путеве не само народима, пределима већ и речима. Дела многих писаца јужнословенске књижевности остала су заробљена на страницама основношколских и средњошколских лектира затурених по подрумима, шупама или најудаљенијим деловима полица. Њих се ретко ко сети, а и зашто би кад хиперпродукција узима маха?

Један од заборављених писаца је и Јосип Козарац, хрватски писац, чије је стваралаштво одликовало време реализма, буђења нових тенденција и носталгичног вапаја за старим данима.

Његов невелик роман Мртви капитали, кроз приказ једне славонске породице приказује поларитет између сеоског и градског живота. Наиме, породица Матковић је по свему слична многим славонским породицама с краја  девентнаестог века, које живе и привређују на селу, с тим што у брачној заједници супружници имају потпуно антиподне погледе на свет.  Госпођа Матковић чезне за градским животом, забавама и гламуром који сеоски живот искључује, а њен супруг остаје задовољан и уљуљкан у  сеоски живот. Родитељи и своје четворо деце деле тако да су двоје више наклоњени селу, док су друго двоје наклоњенији градском животу. Роман је изнијансиран црно белим колоритом, тако да је село супротстављено граду. Град је приказан као извориште лажних илузија, велика опсена и пропаст за све који у њега кроче и поведу се за заносном игром лажних украса, о чему сведочи судбина Неле Матковић, која у граду спознаје сва разочарања и заблуде којима се водила и о којима је сањарила. Са друге стране њена сестра Анка на селу спознаје сву идилу, али и мукотрпан рад у коме русоовски ужива. Овако постављена радња исувише дидактички намеће закључак да се пропаст друштва крије у лакомисленом грађанском животу, а оштро се кртикује цео чиновнички апарат који  у малој земљи абнормално расте и захтева лагодан живот. Мртви капитал постаје небројано и неискоришћено земљиште, које вапи за земљорадницима чије ће га руке паметно обрађивати. И овај роман, као већина реалистичких романа не би се много разликовао да не пружа универзалну поруку која сведочи о људским наравима, али и чињеници да индивидуа уљуљкана у тежњи за бољим градским животом губи контакт са природом пружајући руке лажним илузијама великих градова и предајући се опсенама. Мртви капитали постају и ликови попут Луја и Неле, чије су амбиције изневерене и поражене, а њихово знање и улагање родитеља у њих постају празна надања која гута вртлог метрополе.

Наратор упућује оштру критику свима онима који стварају визуелни привид интелекта како би се приближили граду и вишим друштвеним круговима: „Када ће они заорати дубље да биљка никне трипут већа неголи досада; кад ће они задубити се у знаност толико, да им убрани плод не буде једва достан за свагдањи крух, него да буде сувишка, од којега ће и други користи имати?“(Козарац, Мртви капитали, стр. 115). Нажалост, и данас је могуће применити Козарчеву критику лажне интелектуалности на све оне који се знањем ките као трофејем или визуелним ефектом не би ли им живот био лагоднији и ближи вишим друштвеним слојевима, а да притом у њиховим ставовима изостаје свака критичка мисао и жеља да дубље заору у њиве знања.

Ауторка: Милица Бједов

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *