Да ли стварно нема везе?

Мирјана Наранџић, Нема везе, Матица српска, Нови Сад, 2017.

Мирјана Наранџић (1992) ступила је на књижевну сцену 2017. године објављивањем своје прве збирке песама Нема везе у издању Матице српске, а поводом конкурса „Прва књига“. Овај рукопис који је Матица српска објавила ушао је и у најужи избор конкурса „Млади Дис“ 2016. године, када се победнику штампала књига. Сам наслов Мирјанине прве збирке песама представља омаж поезији Леонарда Коена – сетимо се његове песме It doesn’t matter (Нема везе), а песникиња и не крије да јој је Коен један од узора у писању поезије. Такође, наслов збирке је двосмислен. Може се тумачити као пасивно-агресивно речено „нема везе“ или пак „нема конекције“, у смислу да не постоје везе међу људима – а то је можда и најпригодније, с обзиром да збирку можемо да посматрамо као један унутрашњи монолог који треба да укаже на то какав разговор у најширем смислу те речи треба да постоји. Тако сама тематика збирке може да се сведе управо на тај разговор, односно (не)причање о личним емоцијама, размишљањима, па и о прошлости. Ова збирка доноси интезивна осећања, промишљања, различите импресије (што о себи, што о људима као што је то у песми Исто) – она је веома лична, те сам лирски субјекат који се јавља у песмама заправо можемо да поистоветимо са песникињом (са одређеном дозом опрезности).

Поред Коена, у поезији Мирјане Наранџић откривају се многобројни узори који се наводе у стиховима, али и у виду епиграфа који су заступљени у самој збирци. Мирјана бира цитат Данила Киша из Енциклопедије мртвих („…као да своју несрећу не носимо у себи“)као увод у целокупну збирку, док сваки нови циклус песама отвара цитат књижевника који су песникињини узори. Тако се издваја шест књижевника испред свих шест циклуса ове збирке, а сваки циклус у себи садржи пет песама, што чини укупно тридесет песама у овој збирци. Дакле, збирка није обимна, она обухвата свега око осамдесет страница у овом издању, али доноси јака осећања и отвара многе теме.

Први циклус песама отварају стихови песника Владислава Петковића Диса из песме Пијанство („ја се свему смејем, / па ме све и боли“), а песма која је прва у овој збирци је, симболично, Балада о себи као увод који треба да створи слику о лирском субјекту збирке. Кроз стихове провејава слика Париза – оног Париза који се може видети у филмовима Вудија Алена. Париз који је обасјан светлошћу, пун музеја, уметности, људи који се одушевљавају погледом на Сену и Ајфелову кулу – дакле општа, површна слика града који пружа „јефтину представу“ која одушевљава „неопште људе“. Главни град Француске који је био вечита инспирација за песнике и писце који су желели да бораве у њему, у овој песми постаје само један град из филмова који јунакиња никад није посетила, али она шета париским улицама гледајући их на филму Вудија Алена. У првом циклусу издваја се и песма Оклоп у којој су присутна елементарна, али интезивна осећања попут мржње, бола, патње, самоће, страха. Песникиња је свесна да пише о мржњи, а не о љубави, јер „губитника има у оба осећања“, а она не разуме ни једно ни друго. Овде је реч о својеврсном оклопу мржње од хладног метала који се тешко скида, а лирска јунакиња поручује „немој никада да скидаш / туђе оклопе / није то твоја дужност“, јер „исећи ћеш образ мачем / па ће ишчезнути твоја лепота / исто онако како је дошла“.

www.mostafakbhari.com

Следећи циклус песама отвара цитат из романа Мамац Давида Албахарија: „Само једном сам пожелела да умрем, после је било лакше“, и управо тај мотив смрти биће присутан у овом циклусу и то већ у првој песми Рођендански епитаф. На дан слављења рођења, лирски субјекат који пуни 23 године пита се кад постаје легитимно да се прича о својој смрти. Да ли мора да се дође до неког одређеног броја, „37 као Моцарт / или 27 као сви они“ (мисли се на познати „Клуб 27“)? Такође, у песми Смрт која у наслову већ носи доминантни мотив овог циклуса говори се о смрти љубавне песме, „јер нема љубави / ишчезла је од лажи“. У овом циклусу се издвајају песме Неизреченој речи и Изреченој речи које у себи садрже мотив речи као детета које се рађа или не рађа. У првој песми песникиња се извињава речи што је није родила, што није допустила да она живи – као да извршава абортус речи уместо детета. Та реч у њој постоји, она јој је терет, али „постојање унутар мене није постојање“, док се у следећој песми она извињава истој тој речи јер јој је допустила да се роди и да живи, јер ју је „претворила у тужбалицу / траљаво саграђену метапесму“. Та реч више није само њена, већ и глас другог.

Стихови Бертолда Брехта из песме Рођенима после нас („Онај ко се смеје / само још није примио / ужасну вест“) отварају следећи циклус и у њему се издваја песма Он која је, попут песме Оклоп, обојена осећањем мржње – али ова мржња не може да буде упућена човеку. Мржња може да буде упућена граду, словима имена особе, тренутку, неспособности заборава, „могу да мрзим себе / не могу човека“. Провлачи се мотив људске доброте и филантропије која не дозвољава да се оваква врста снажног осећања упути ка човеку. Такође, у овом циклусу се издваја песма Путник која својим стиховима „чему лажни полилог, / ако нисам способан да имам / искрени дијалог са самим собом“ уводи мотив (не)искрености међу људима, али и искрености према самоме себи. Овај путник из песме дозвољава да се о њему гради слика на основу туђих описа„уз помоћ сопствених параноја / и измишљених речи“ и избегава да прича о себи. Он „путује“ између слика о себи које имају други, то путовање се претвара у лутање „и онда немаш где да се вратиш“.

Четврти циклус песама отварају стихови Бранка Миљковића из Моравске елегије („када прелазим из / једне тишине у другу“) и овај циклус доноси мотиве других светова, трајања и пролазности времена, а такође се бележе импресије о свету и људима око лирског субјекта и њиховој самоћи. У песми Титани је управо и доминантан мотив самоће код људи, тај један тренуак када се признаје да се „такозваним херојством / само храни страх“, док у песми Исто људи „мрзе сами себе“ и умиру од омче саткане од сопствених очекивања. Мотиви самоће и унутрашњег терета, који су присутни у овом циклусу, кулминираће у последњем шестом циклусу песама који отвара цитат Срђе М. Поповића, из његових Бележница („и после повратка не може се опет отићи, јер смо једном то већ пробали“), посебно у песми Ћутање, која, инспирисана мотивима Фокнеровог романа Бука и бес, управо и говори о нагомилавању осећања о којима се ћути, баш као што је то случај са јунаком Бенџијем у поменутом роману. Са друге стране, већ следећа песмаНећутање испитује како и кад потенцијални самоубица ипак проговори о нагомиланим осећањима,људи постављају питање „претерује ли, као и сваког пута“. То је управо сама идеја збирке чије је тежиште на разговору и искреном причању о својим емоцијама, о терету, што је управо оно што људи избегавају, а разлог томе може да буде недостатак поверења међу људима.

www.mostafakbhari.com

Циклус који се издваја од осталих због другачијих мотива јесте пети циклус који отварају стихови песме Пролог Милоша Црњанског: „ил’ нек нас, и песме, / и Итаку, и све, ђаво носи“, и већ овај цитат наговештава да ће мотив Итаке бити један од најизраженијих – већ у првој песми Одисеј. Попут Одисеја, сам лирски субјекат, али и песникиња, меандрира између страха и жеље, самоће и жеље за припадањем. Песникиња лута од Хомера до Вудија Алена у својим песмама, и никоме се не додељује предност у овој збирци. Лирска јунакиња као да покушава да се пронађе у том огромном временском периоду, али и у свим мотивима који повезују њих двојицу.Али једно је свакако сигурно: песникиња успева да исцрпи инспирацију и из античких митова и од аутора који су јој узор у поезији, овде конкретно писци и песници ХХ века, као и филмска уметност. Управо путем мотива и цитата којима се користи можемо да створимо везу између Мирјане Наранџић, њене поезије и њених претходника, али и да уочимо симболику која стоји иза тих референци. Она у овом циклусу развија и мотив Ифигеније по којој се и зове једна од песама, мотив Сизифа који постаје једно са каменом, односно стеном, на коју је фокусиран до вечности, Ехо која се крије иза туђих ритмова и песама – и кад тога нема, нема ни ње. Овај циклус заправо може да се тумачи и као аутопоетички јер он можда најбоље описује саму поетику збирке Нема везе. Песникиња, попут Ехо, ређа своје песме иза већ изречених и написаних стихова њених претходника и узора. Она постаје једно са песмом, као што Сизиф постаје једно са каменом.

Као што је речено, ова збирка је обојена мотивима лутања и збуњености, импресијама и коментарима лирске јунакиње. Она у себи садржи различите исечке; у пар тренутака делује као дневник у стиховима када лирски субјекат говори о својим емоцијама, односно, када их записује, али не води разговор са другима о томе. Води се разговор са папиром уместо са људима, с којима би требало разговарати. Иако песникиња лута у мору мотива, она одржава минималистички израз, јасност и чистоћу језика. Она пише једноставно, разумљиво, стихови се нижу спонтано, без планирања – онако како их лирска јунакиња осећа, али она још увек треба да се пронађе у свим лутањима која су присутна у њеној првој збирци песама.

Ауторка: Милица Милошевић 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *