Даблин: град-јунак

Пребогата келтска митологија, чаробан ирски пејзаж, вилинска земља друида, усмена традиција и легенде – Ирци су попут Срба себично и пажљиво чували успомену на своју некадашњу славу. Онда је почетком двадесетог века на ирску књижевну сцену ступио револуционар који је ушушкану слику о ирском народу изврнуо наглавачке. Ирска Џејмса Џојса је Ирска малограђанштине, подмуклости, прљавштине, посрнућа, нереда и пометње. Ту и такву слику и представу Ирске преузима савремени аутор кратких прича Kевин Бари. Од детињства одушевљен и под великим утицајем Џојсових Даблинаца, Бари ту туробну слику Ирске представља модерним читаоцима, још верније и натуралистичније од Џојса.

У збирци прича Тамно је острво (у одличном преводу Владимира Д. Јанковића) нижу се невеселе приповести из ситних и безначајних живота, који ће постати значајни оног тренутка када свакодневне ситнице почну да прерастају у трагедије, баналне и трагикомичне за све осим за читаоце којима остаје горак укусу устима и кнедла у грлу. Но, уводна прича „Преко кровова“ могла би наивног читаоца навести на траг да је реч о некаквој сладуњавој тинејџ фикцији, међутим, већ у тој наизглед баналној причи о несигурном младићу и прелепој уображеној лепотици крију се сви мали симболи и мотиви карактеристични за целу збирку. Неостварене жеље, сексуална фрустрација, нервоза и нестрпљење, алкохолизам, суштинска отуђеност и усамљеност – све то преплиће се и у осталим причама ове језички интригантне збирке.

Свакако је важно напоменути да Баријева проза, будући типично и карактеристично ирска, никако није била лака за превођење, али отуда у изванредном преводу наилазимо на дијалоге попут ових: „Ене, мења се ветар. Мен’ се то ич не свиђа… то не мож’ на добро да изађе.“ Такође, проналазимо и пасаже метафикцијски усмерене на сам језик: „Kако да човек не запише изразе као што је ‘чабриро’? Етимологија је јасна, од ‘чабра’, али као глагол звучи страва.“ И онда, климакс јунакових мисли сведен у реченицу: „Брзо су ми досадила та њихова пијана балављења.“ Ето, у овом кратком изводу садржана је величина и врцавост Баријеве прозе. Иако тмурних тема, она садржи неопходну ноту хумора, макар и црног. Специфичан ирски језик, лингвистичка аура која обавија читаву збирку и обесмишљавање свега на шта се наиђе, а да привремено подигне морал, јесу основне карактеристике и особености Баријевих прича. Оне су заправо суштински тмурне, мрачне, психотичне и депресивне, али их Бари својим језичким умећем представља као наговештаје стварности, као делиће истине које чине нашу свакодневицу. Иронија која се уклапа у трагедију очитава се рецимо у причи „Ернестин и Kит“. То је наизглед лагана прича препуна наговештаја, све до последњих пасуса; прича о две старије угледне госпође које у гужви отимају децу. Уколико им се киднаповано дете учини неадекватним за њихове болесне циљеве, оне га једноствано оставе поред пута. Нелагодност, најблаже речено, коју ова прича оставља у читаочевој свести, типична је за Баријеву прозу.

Маргинализованих и извитоперених ликова има у готово свакој причи у збирци. Дилер дроге који, бежећи од полиције заврши заробљен у камп-приколици свог познаника јер није хтео да дословно силује његову жену и њену сестру уједно, испоставља се као емотиван отац пун саосећања. Писац који пролази фазу ауторске блокаде одлучује да сав новац који има уложи у куповину руинираног хотела на далекој периферији где готово непрестано пада киша, завршава са хотелом који је поплављен, а он банкротирао. Али, светла тачка је то што је ауторска блокада прошла: „Вода је још надолазила. И све ми се наједном разбистрило пред очима. Свет се преда мном отворило, све до сивог недогледа, и ја сам схватио да, када навршиш четрдесету мораш да се суочиш са неминовношћу прихватања. И то са великим словом Прихватања. Морао сам да прихватим то што ми је наметнуто – била је то водена гробница у једном природном фјорду у Ирској, био је то повратак у град, у ту још сивљу вреву, или немушто прогонство у неку рупу…“

Бари пише хронику модерне Ирске, осликава портрете људи и места који су маргинализовни, али уједно и евоцира сећање на књижевну традицију Ирске и џојсовску меланхолију Даблинаца. Своју колекцију ликова аутор је веома пажљиво одабрао и верно изградио. Већина прича одиграва се у мрачним и тмурним ноћима и којекавим забитима градова. Мрак и све конотације на тему мрака су лајтмотив збирке; злослутни сигнали и дистопијски свет окружују све ликове збирке који се суочавају са бруталном и катастрофалном иронијом живљења. Бари немилосрдно сецира неуспехе и пропадања оних на ивици друштвене лествице, и не либи се да их управо преко те ивице стрмоглаво гурне. Испразни дијалози оличење су апсурдности егзистенције оних који у давно обесмишљеним фразама траже некакав изгубљени смисао.

Постоји нешто у даблинском свету што тај свет повезује дс готово инфантилним доживљајем престонице. Сви Баријеви ликови, суштински духовно осакаћени, жуде само за једним – за светом ширине и слободе, за чистим ваздухом без страха, прљавштине и изопачености, лажи и лицемерја. За таквим светом жуди управо и Сара, јунакиња насловне приче, која се бори са поривом да сама себе сече, те ножеве баца дубоко у мрак. Да ли је у насловној причи садржан малени тријумф јунакиње, или је то ништа друго до маска, заслепљујуће светло под којим је бездан егзистенцијалне празнине – остаје читаоцу да према сопственом нахођењу интерпретира.

На нивоу стилског поступка и структуре прича Бари је изградио својеврсни мозаик, а мозаичност проистиче из тематско-мотивских преплитања. Деструктивна напетост која влада читавом збирком завршава се, не у Даблину, већ у једном другом ескапистичком граду – Берлину. Све своје Даблинце Бери оставља и ипак збирку заокружује топонимијски на месту које или недовољно познаје или се нада да оно не носи пођеднако прљаво знамење као Даблин: град-јунак.

Ауторка: Вања Панић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *