Глинени идентитет и (не)слобода избора

О роману Глинени краљ Бранке Селаковић

Један од романа који је понео име Деретине нагарде (2016) јесте Глинени краљ београдске књижевнице Бранке Селаковић. Проглашен од критике српским образовним романом (нем. bildingsroman), он заиста представља књигу која приказује духовни развој јунака путем учења и животног искуства пратећи га од детињства до доба када његова личност достигне одређено образовање и оспособи се да испуњава моралне захтеве према себи и друштву. Бранка Селаковић је ово постигла отворивши роман гласом главног јунака, наратора у првом лицу: „Помислио сам да напишем књигу о свом животу /…/ Родио сам се у малом граду, али сам одувек знао да ту нећу умрети.“ Кроз наредних петнаест глава романа упознајемо наратора и његов живот као и део његовог живота под псеудонимом, писца Ивана Седлара, који: „би то далеко боље написао, он је био човек без обличја, манира, етике, зазора, са идеалном прошлошћу која сеже до блудног италијанског кардинала.“

Случајно или не, наратор романа има четрдесет година, исто као Ахмед Нурудин у роману Дервиш и смрт Меше Селимовића и сусрео се са смрћу: Имам четредесет година и мали чвор у међуножју. Тих четрдесет година, како је Селимовић писао „ружно су доба. Човек је још млад да би имао жеља, а већ стар да их остварује. Тада се у свакоме гасе немири, да би постао јак навиком и стеченом сигурношћу у немоћи што долази.“

„Штета што немам десет година више па би ме старост чувала од побуна, или десет година мање па би ми било свеједно“ – да наставимо у стилу Ахмеда Нурудина који сада као да проговара кроз Селаковићкиног наратора. Њен књижевни (анти)јунак неће дочекати наредних десет година, у неком хипотетичком времену романа, али има доста година иза себе у којима је преживео два живота – свој биолошки и други, самим собом изабрани друштвени живот. Књижевница Селаковић овим романом са увек актуелним темама, можда данас актуелнијим него икада, отвара питање положаја човека у балканским друштвима и транзиционим круговима. Самим тим четири деценије живота наратора, заправо су и четири деценије историјских прилика на Балкану и у Београду. Улазећу у драматичан судар студента и градске средине, Селаковић даје комплексну слику средине и времена, а не слику унутрашњег стања наших интелектуалаца, што је директно супротно модерном роману с почетка 20. века, али и приказ раста српског романа на исте теме, стотину година касније. „Дан веселог умирања“ из мотооа Милутина Ускоковића, аутора првог београдског друштвеног романа, обухвата у себи време унутар књиге, јер се о целом једном животу, ретроспекцијом, говори временски уназад од дана рођења па надаље. Овим поступком предочена је и главна емоција ове књиге, меланхолија и потпуно отцепљење од било каквих осећања. Ово је сурови друштвени роман у којем, што је супротно очекивањима читалаца, нема емоционалности и разливања лирике. Селаковићка у многим контекстима књиге излази из увражених правила писања, проговара дубоко, готово мушки, и исписује једну приповест, како би Исидора Секулић то рекла, на начин на који се приповеда тамо где сунце залази, тамо где је „прича пре свега замисао, план, нарација, духовитост, стил /…/ на Западу где приповедач даровито рукује идејом и материјалом.“ То је разлика, уз све друге генерацијске и епохалне разлике, која се види између ове приповести и приповедања о сличним темама у романима у којима појединац доживљава преображај личности улазећу у друштво, у институције, у систем…

Глинени краљ, стога, има глинени идентитет. Он се преображава онако како га нечије руке гњече. Он није чврст, лако може да се распадне. И распада се. Али док траје то пропадање једног бића, ми ишчитавамо низ познатих наслеђа која наши простори носе на својим плећима. Ово би могла бити и једна од главних метафора романа, псеудоним Седлар који је слика самог ђавола:

"Ту сам и пронашао податке за свој будући псеудоним који ме је умало прославио. (...) Село је добило име по брду Седлар које се надвија над трошним кућама. Прича се да се на њему настанио некакав седлар и основао село. (...) Баба Станија је уснила да ју је зајахао нечастиви и терао је преко гора и мора док се није и сам заморио и сишао да се мало одмори. Тад му је побегла и пробудила се. преко ноћи је оседела, а на леђима јој се створила грба са улегнућем, као седло...“ 

Име Иван, пак, овај (анти)јунак ће наденути себи као домаћу верзију Ајванхоа (Ivanhoe) чувеног витеза из романа Валтера Скота. Тако је у једној личности спојено витештво са седларством нечастивог, али и занатом седлањем коња. Парадоксално, све витешке врлине из псеудонима пашће у воду будућим Седларовим занимањем, фалсификатима, лажима, убиством…

Наратор који свој лик и идентитет мења као да је глина у нечијим рукама, а те руке су друштво, оклоности, жене, занимање, своје личне интенције и томе слично, нема места у овом свету: „Јесен је дивно годишње доба за умирање. Лишће би пало на моју свежу хумку, а глинена земља би се сручила у очи.“

 Слобода је оно чему стремимо. Зар не? – пита даље Иван Седлар, двојник, свог творца и нас читаоце, у књизи у којој нема метафизике, али која се завршава апстрактном и најтежом темом, темом смрти, као што је њоме и почела.

Круг је затворен.

Земља смо и у земљу се враћамо, то је једина и коначна слобода.

Ауторка: Милица Миленковић 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *