Библијски мотиви у поезији Лазе Костића

Сублимишући и мирећи историју и вечност, садашњост и прошлост, духовно и материјално, наше и страно, добро и зло, традиционално и модерно, Костићева поезија повезује се и са текстовима библијског порекла. Песник је убеђен да се интегрисањем библијских мотива и симбола у поетски језик могу и морају пронаћи и истражити неизвесни а ипак могући духовни доживљаји и искуства. У своје стихове Костић складно уграђује већ поменуте библијске мотиве, како би успоставио самосвојне параболе и сликовите аналогије са библијским књижевним узором. Посебност Костићеве поезије огледа се у томе што, иако су старозаветни списи подлога или подтекст његових стихова, у првом су плану ипак његова запажања и обраћања и то интимистичког или исповедног карактера.

Речи у првој и другој Књизи постања су у почетној основи речи о Богу као ствараоцу, а онда и порука упућена свим људима на земљи. Те речи су оденуте у књижевне облике, поређења, метафоре, антропоморфне слике. Оне нису дефинишуће, већ су асоцијативне. Као такве пружају могућност, да нам изгледају свагда нове и другачије откривене и доживљене. Може се рећи, да је богословље Постања увек поетско богословље. „Будимо деца по срцу, али не и по уму.“ (1. Кор. 14, 20).

Лукас Кранак, Еденски врт, XVI век

Песма Еј, ропски свете сведочи о Костићу као о ствараоцу- рушиоцу. У њој песник обесвећује сакрално. Његово апокрифно виђење свемира прераста у анти-мит у односу између човека и Бога. Користећи се алузијом пројектује у космос свој однос према насиљу и тиранији. Костић говори о божјој самовољи и неприкосновеној власти указујући на своје нерелигијске ставове, који одступају од хришћанских канона. Бог се појављује у његовој визији као рушитељ под чијом ногом пишти згњечени роб, човек. Високо на свом трону Бог ужива; ликујући гледа робље, које се превија и кида у болу. Божја милост се једва назире, као штедљива и танка светлост, која случајно избије из просењеног места на нози

„Небо је само угнута стопа господа Бога,
њоме да згњечи самртног роба
до последњег дроба.
А што се дигло тако високо,
то би да види, па да ужива
како се робље
превија, кида.“

Персонификација Фрушке Горе у првој строфи песме У Срему: „Убава Фрушко, дивото моја…“ у свом подтексту крије преплет са божанским митом о првом греху и класичним митом о Танталу. Ова апострофа нас подсећа на нашу стару молитвену поезију, где песник успостављајући песнички контакт са Библијом на плану слике, пројектује га и на плану звука. Називајући Фрушку Гору библијском рајском јабуком, „свију јабука прамајка, прва светитељка, грешница прва“, Костић рециклира мотив о стварању света из Књиге постања, транспонујући га на нов начин у своју песму.

Из његове поетске потке ниче лик Фрушке Горе као узбране јабуке љубавног греха, чији су бели манастири као забрањени плодови пали у фрушкогорске удољице. Костић осујећује православне каноне и асоцијативним путем оваплоћује мотив о Танталу, палом хероју грчке митологије, који у води до усана не може да угаси жеђ. У стиховима „Еј, танталски роде, Фрушко танталицо“, Костић види усуд целе православне цркве и српског православног живља.

Постоји несклад између песниковог еротичног доживљаја Фрушке Горе и антиеротичног православног духа симболично представљеног белим фрушкогорским манастирима. На крају песме, остаје нека света искра блаженог осмејка на сва Костићева преиспитивања: „а ти се смешиш, а ти се смешиш.“

У песми Шести дан песник ће дати паганску модификацију библијског мита о стварању жене. Појављује се свети Арханђео који у православној митологији има улогу гласника и који Богородици доноси цвет љиљана као знак њеног безгрешног зачећа. У песми Лазе Костића мотив је модификован. Арханђео је пошкропио ружу крвљу из својих образа, обавио је сунчевим зрацима и, пољубивши је, ружа се претворила у девојку.

У песми Анђелчићу Костић даје своју романтичарску варијанту мита о Еви. Ева, као биће божанског порекла је истовремено и идеална драга. Настала је из комада песниковог срца, које се откинуло заједно са његовим левим ребром. Костић узима из Библије мотив о стварању жене: „21 И Господ пусти тврд сан на Адама, те заспа, па му узе једно ребро, и место попуни месом. 22 И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је Адаму“. 23 А Адам рече: ‘Гле, ето кост од мојих кости, и тело од мога тела. Нека јој буде име Жена, јер је узета од човека.’ “(Прва књига Мојсијева).

Костићу одговара најузвишенија поезија као игра супротности која оваплоћује у стиху мир усред борбе, хармонију у дисхармонији. У том погледу посебно су речити примери О Шекспировој тристагодишњици или Певачка химна Јовану Дамаскину. То начело се оваплоћује у примарном стваралачком чину, у стварању света. Божанско, првобитно стварање, дало је свет као целину двојности или поларности: „Светлине зрак у ноћни врже мрак“. Последњи стих у песми о Шекспиру наглашава човека као вршак живота. Тако је стварао Бог по библијском миту о Постању. Он је стварао у антитезама. По узору на божанско стварање света, у потпуно новој генези стварао је и Шекспир.

Библијски текст јасно каже о светлости да је добра, али прећуткује да је тама у сфери зла, бар у Првој књизи Мојсијевој. Костић иде даље од Библије и захвата старија времена, црпе из старијих споменика. Главна пажња није окренута само старозаветним књигама, већ и персијским изворима.

Самсон и Делила

ПАРАЛЕЛА АПОКРИФНЕ ЛЕГЕНДЕ О САМСОНУ И ДЕЛИЛИ СА ИСТОИМЕНОМ ПЕСМОМ ЛАЗЕ КОСТИЋА

 Костић у поднаслову песме Самсон и Делила наглашава да је то песничка студија из Старог писма, чиме истиче и ерудитивни карактер ове своје песме. Он стваралачки приступа легендарној књижевној форми, користећи је строго функционално у свом тексту. Однос према легенди као библијској врсти је крајње креативан. Задржавајући библијску окосницу Делилиног издајства Самсона, Костић у свом делу развија Делилину и Самсонову љубавну драму, којој Библија не поклања пажњу.

Делила, која се у библијској легенди само помиње као блудница, у Костићевој песми ће доћи у први план, као равноправна јунакиња љубавне драме.

У светом Дагановом храму, на скупу филишћанских владара, који нас подсећа на иконографски приказ тајне вечере, Делила одбија понуду газанског кнеза да за новац изда Самсона: „Ја немам злата, немам пурпура…“. После тајне вечере, која симболише сједињење са Богом, свети Петар је издао Христа, што наговештава и Делилину будућу неверу. У три јеванђеља се описује како је свети Петар испунио Исусово пророчанство, бојећи се освете народа. И Делила испуњава вољу свог народа, бојећи се његове осуде. Сукоб ђавола и Бога у души жене, која се ломи између старе љубави и нове страсти доводи у дубинама њене подсвести до стварања немира и губљења свих вредности. Њу нарочито узнемирава Самсонова бујна коса, симбол мужевности и еротичне везе између ње и Самсона.

У Четвртој књизи Мојсијевој се наглашава симболика косе. Назиреј оставља косу за време заветовања Богу. У првој Књизи о судијама, Ана је заветовала Самуела Богу и није му бритва прешла по коси од рођења. Христова коса је бела – држи се завета по правди. Прекршај завета је истакнут у Књизи о судијама, када је Далила обријала назиреја Самсона, па је изгубио снагу, јер је прекинуо завет са Богом својим грехом. Кад му је коса нарасла молио се Богу и снага му се вратила. Легенда казује да се Самсоновој мајци нероткињи јавио анђео божји рекавши да ће њен син постати јунак незапамћене снаге и храбрости, али да мора постати назиреј. Назиреји су полагали посебан вид завета Јахвеу, што је подразумевало да посвећени не сме да пије опојна пића и нарочито да не сме да подрезује косу.

Библијски мотив о чудотворној снази, која се налази у никад неподрезаној коси уобличио је Костић, модификујући га у једну лирски продубљенију окосницу, која за циљ има пренаглашавање улоге и издајства Делиле. Будућем јунаку је било суђено да почне ослобађати Израелце од Филистејског угњетавања, што се истиче и у библијској легенди и у самој песми. Костић је из песме изоставио мотиве о Самсоновој неустрашивости као и о његовој лакомисленој и прекој нарави. О његовој слабости према женским дражима говори и Костић, али легендарну потку о Самсоновој женидби са филистејском девојком, упркос противљењу родитеља изоставља. Он одступа од библијског текста не сликајући Самсонов подвиг, када га је напао ричући лав, а Самсон га голим рукама растргао као јаре.

Често се истиче да би Самсон могао бити и заостатак неког митолошког бића из подручја сунчевог култа, који се много неговао у Палестини и на истоку уопште. На то указује и порекло јунаковог имена, оно што се стручније назива етимологијом хебрејске речи „шемеш“ и вавилонске „шамишу“, што у оба случаја значи сунце. Тако посматрано, могло би бити да је библијска легенда настала као продужетак или прилагођавање новом култу, неког древног паганског мита о сунчевом симболу. Костићева опсесија укрштањима је истакнута и у приказивању ослепљеног Самсона.

Антитеза светлости и мрака, као стилска фигура и као тема, као песнички манир и као стил уткани су у највећој мери у Костићево песништво. Самсон је херој сунца, чију тајну крије коса. Почетни Костићев стих: „Ој, Самсоне мајчин дане“, упућује на соларно порекло митског јунака. Ништа боље од тог стиха не говори о Самсону као о сину и оличењу светлости.

Насупрот њему стоје Филистејци као синови мрака. Стихови их тако и означују: „И нагрну чета многа пуна духа црна злога“. Самсонов бој са Филистејима у самој балади је приказан као бој сина светлости са синовима таме – то је сцена урањања таме у светлост и светлости у таму. Врата се отварају и у ентеријер избе продире спољна светлост, међутим та спољна светлост Самсону доноси губљење његове личне, унутрашње светлости. Ослепљењем он рони у понор мрака из кога му нема повратка. Унутрашњост Дагоновог храма пре је испуњена сјајем јер: „У храму гори жртвенички плам…“ Како је насликан унутарњи сводовски сумрак у храму, тако је сутоном испуњена и душа људи у храму.

ЗАКЉУЧАК

Полазећи од самог језгра апокрифно-иконографске представе о свету, Костић слободно развија своје визије. У својој поезији је превазишао догматичне оквире званичног православља и на особен начин је исткао нити своје поезије, идући из овог света у трансцендентни, који је био својствен и православљу и романтици.

Костићев песнички пут би се могао назвати ходочашћем, од паганства, хришћанства, хеленства до европског романтизма. Као симбол вечног трајања и истрајавања Библија нам даје кључ да откључамо свих „седам печата“ и откријемо смисао свог постојања. Библијским тематским кључевима Лаза је покушао да изнађе одговор на питање: „Има ли Ренан право или не?“

Ауторка: Љиљана Цвијетић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *